Autor Dragan Milić

Tekst je objavljen u okviru redovne kolumne autora, u nedeljniku NIN.

Ni dan danas nisam siguran da li se gospođici stvarno svidela La Dolce Vita ili je to rekla tek da bi meni udovoljila jer sam toliko pričao o Feliniju, ipak iz džentlmenski sam ponudio da posle prvog dela filma napustimo staru, još nerenoviranu Kinoteku i odemo na neko dinamičnije mesto. Što smo i učinili čim je Anita Ekberg izašla iz Fontane Di Trevi, dodatno opčinjavajući već dovoljno zavedenog i nesnađenog Mastrojanija.

Sećam se da sam usput govorilo o Kinoteci kao instituciji, značaju i veličanstvenosti njenog arhiva, što se u tom trenutku nije uklapalo u vizuelni utisak koji je ova institucija smeštena u tadašnje zdanje ostavljala na posetioce. Znam i da sam osećao neku vrstu tuge, nepravde, zašto zemlja sa ovakvom kinematografijom nema neku vrstu hrama filma, koji će sijati poput stvarnog svetilišta, ništa manje posećenog od bioskopa kada igraju blokbasteri.

Sigurno tada nisam bio usamljen u ovoj želji, što se i ispostavilo kao tačno. Zahvaljujući najpre ljubavi, entuzijazmu i istinskoj viziji ljudi čija imena javnost dobro zna, Kinoteka je nešto više od deceniju kasnije dobila novu zgradu i današnji izgled i kao da je u nekoj drugoj zemlji, u drugačijem sistemu vrednosti, gde se vlada i živi po najvišim etičkim i kulturološkim principima, Jugoslovenska Kinoteka je u svojoj novoj zgradi zaista zasjala poput hrama, stajući uz rame sa filmskom umetnošću zemlje koja je imala isti prefiks.

Elem, povod za temu ove kolumne je usvajanje Zakona o filmskom i ostalom audiovizuelnom nasleđu, koji između ostalog reguliše detaljno status upravo Jugoslovenske kinoteke, kao centralne ustanove zaštite i očuvanja filmskog i ostalog audiovizuelnog nasleđa. Iako je Kinoteka i po osnovu ranije donetih Zakona o kulturi i onog o kulturnom nasleđu imala status centralne ustanove zaštite, ovim zakonom, kao lex specialisom detaljno regulišu njen rad, nadležnost i ovlašćenja. Da podsetimo, Zakon o kinematografiji se nije bavio Kinotekom u tom kontekstu, već je njegov fokus bio na „ostvarivanju opšteg interesa u oblasti kinematografije“.

Možda ovo i ne zvuči kao nešto krucijalno u zemlji sa toliko problema, ali jeste. Za film, našu kulturu i nacionalni identitet, briga o filmskoj građi na ovom nivou predstavlja logičan sled i apsolutnu neophodnost. Jer bez identiteta, sve nam je drugo džaba.

Ovim zakonom se dakle stvara pravni okvir i Kinoteci daju ovlašćenja sa ciljem da zaštiti ovu vrstu blaga od propadanja i zaborava, primarno kroz konzervaciju, restauraciju i digitalizaciju.

Novim aktom se definiše i obaveza producenta dela, finansiranog ili sufinansiranog iz republičkog budžeta, da film u određenom roku preda centralnoj ustanovi zaštite. Tu je takođe i obaveza uvoznika filma za javno prikazivanje da ga po isteku distribucije preda ili ustupi Kinoteci na kopiranje, sa odgovarajućom dokumentacijom i pratećom građom.

Pored Kinoteke, čiji delokrug nadležnosti preczino definisan, Zakon uređuje i funkcionisanje drugih ustanova koje će se brinuti o očuvanju filmske građe, kao što je Audiovizuelni arhiv Filmske novosti, ali takođe zakonski reguliše i status proizvođača filmskih sadržaja – Vojnofilmski centar “Zastava film”.

Podsećamo, Kinoteka je pre nekoliko godina sastavila listu od 100 naših filmova koje je proglasila pokretnim kulturnim dobrom, među kojima su Balkanski špijun, Ko to tamo peva, Lepa sela i otprilike svi oni kultni naslovi uz koje smo odrastali i koji su utkani u naš identitet.

Da, i čista je slučajnost što je ovaj Zakon usvojen u trenutku kada se obeležava 30 godina od smrti velikog Felinija, koji je takođe deo ovog teksta i za mene nerazdvojan od naše Kinoteke. A u njoj je, koliko se to tada moglo zbog kovida, 2020-te godine prikladno obeleženo i sto godina od rođenja velikog majstora iz Riminija.

Kinoteka je dakle  dobila svoje mesto i u regulativi Republike Srbije (pod novim punim nazivom – Državni audiovizuelni arhiv Srbije Jugoslovenska kinoteka) i zauzela je poziciju koja joj pripada, a ja se nadam da ćemo, sada već deceniju i po gospođa iz prve rečenice i ja, ovaj put u Uzun Mirkovoj, jednom do kraja odgledati La Dolce vita.