Autor Dragan Milić

Tekst je objavljen u okviru redovne kolumne autora, u nedeljniku NIN.

Oduvek sam verovao da onaj ko voli i čita Branka Ćopića ne može biti loš čovek. Jednostavno, to jedno s drugim ne ide. I mišljenja sam da deci treba pred spavanje čitati svako veče po jednu njegovu pripovetku iz Bosonogog djetinjstva. Možda isprva neće razumeti svaku reč, ali će prepoznati emociju koju priče nose, a koja im kasnije u životu može samo pomoći.

Ovog meseca navršava se četrdeset godina od smrti jednog od najvećih pisaca koji je pisao na srpskom jeziku. Srpski Mark Tven, pisac za odrasle koji je najbolje pisao za decu, i obratno. Njegovo delo i poruka koju nosi, čini se nikad nisu bili udaljeniji od čoveka kakav je danas, njegovih želja i navika. S druge strane nikad nam nije bilo potrebnije da ga čitamo. A na pitanje o Branku Ćopiću, skoro svako ima svoje uspomene i sećanja koje ga vežu za pisca i njegove junake. Neko kroz knjige, neko kroz filmove. Posredno i na svoje sopstveno odrastanje.

Međutim, meni je prva asocijacija na Ćopića, šalter sala Pravnog fakulteta u Beogradu, gde se besomučno čekalo satima na otvaranje šaltera koji je radio samo dva sata dnevno, od 11 do 13h. Negde naspram ispeskiranih staklenih prozora sa oznakama dva i tri, visoko na zidu, skoro do petometarskog plafona neko je uspeo makerom da napiše čuvenu Ćopićeva sintagmu “Znam ja nas…”. A od te rečenice ništa bolje nije opisivalo događaje u tom hladnom naosu, kao predvorju nedodirljive studentske službe.

Naime, ova Ćopićeva misao dospela je u širu javnost početkom osamdesetih, nakon što je Vuk Drašković iskoristio na samom kraju svog kultnog romana “Sudija”, pozivajući se na jedno Brankovo pismo glavnom akteru romana. Ova knjiga je bila (ne znam da li je još) obavezno štivo i nezvanični udžbenik svakog mislećeg mladog pravnika i advokata koji drži do sebe, svojih uverenja i integriteta. Pa je ta fraza dodatno imala značaj i za mene, koji sam još kao student maštao o advokatskoj karijeri.

Inače, sam Ćopić kaže da je rečenicu “Znam ja nas…” čuo od “svog komšije, na zboru birača, u selu Čelincima kraj Banja Luke”, da nije izvorno njegova. Ćopić se s njom očigledno slagao, a takođe i kontekst u kom je ova izjava upotrebljena nesumnjivo je Ćopićevski.

I mislim da karakter našeg naroda nikad niko nije bolje definisao nego ovaj Brankov komšija na pomenutom zboru birača.

Priznajem malo je čudno što pored toliko Ćopićevih dela i sjanih pripovedačkih bravura, ja u ovom tekstu u spomen piscu dominantno ističem misao koju je, kako kaže, on samo preneo, a koju je potom dalje upotrebio sasvim drugi pisac u svom romanu. Međutim, mislim da se upravo u tome ogleda Ćopićeva veličina, odnosno moć da jednostavnim frazama da značaj i kontekst u koji ga niko drugi ne bi mogao pretočiti. U tome se reflektuje i njegova skormnost, kao način na koji je živeo i za šta je živeo. Izjava ilustruje i razočarenje u razvoj događaja u posleratnoj Jugoslaviji, kako Ćopića, tako i mnogih drugih.

Dakle “Znam ja nas…” nije ništa drugo nego na drugi, siroviji, direktniji i narodskiji način izražena ona čuvena misao Arčibalda Rajsa, koja se doduše odnosila na period od par decenija ranije, ali je svakako vezana za naše nepromenljive karakterne osobine. Verovatno je i Rajs mislio isto što i Ćopić, al mu švajcarski mentalitet i zapadnoevropski urođen osećaj za meru nisu dozvolili da se tako izrazi. Ili ga je sputavalo što to ne može reći u prvom licu množine, koju “privilegiju” je imao Ćopić.

Nikada nećemo saznati o čemu je pisac razmišljao tog 26. marta, 1984. godine, i šta mu je poslednje bilo na umu. Kažu da je popio kafu u Hotel Moskvi, ostavio kao bakšiš konobaru sav novac koji je imao i polako, spustivši se niz Prizrensku, otišao u večnost. Ja želim da verujem da se u poslednjim trenucima od “strašnog života” kako ga je nazvao, sklonio u misli o Uni, o djedu, o bašti u sljezovim bojama, da je mislio na Grmeč. Ili je pak u glavi imao Jeretičku priču i promašene ideale. Više nije ni važno. Svrha ovog teksta je samo da ga se setimo na ovaj četrdesetogodišnji pomen. Jer Branka Ćopića ne smemo zaboraviiti. Ne samo zbog njega, nego zbog naše dece. A što se tiče nas, znam ja nas.