Autor Dragan Milić

Tekst je objavljen u okviru redovne kolumne autora, u nedeljniku NIN.

Otkad znam za sebe, imam periode kad jednostavno moj um i moje telo odbijaju bilo kakav fizički i intelektualni rad. Srećom, to obično kratko traje, dešava se otprilike jednom godišnje, pa do sada nije proizvodilo negativne posledice.

Ne mogu da kažem da sam pridavao neki veći značaj tom osećaju, ali nisam mogao ni da ga ignorišem, pa sam često razmišljao o njegovim uzročnicima, bezuspešno pokušavajući da ga objasnim.

Tako, kada sam saznao da primorci imaju i naziv za to stanje, koje je u tim krajevima uobičajeno, da ne kažem redovno, prilično mi je laknulo. Zapravo, ne samo da je ta pojava pojmovno određena, nego se doživljava kao legitimno stanje duha, i razlog za opravdano izbacivanje svih životnih procesa u ler. Fjaka.

Sama reč verovatno vodi poreklo od latinske „flaccus“ ili savremeno italijanske „fiacca“, što bi najšire značilo slabost ili malaksalost. Iako u svojoj primeni ima nešto drugačije i specifičnije značenje od ove italijanske, s obzirom na uticaj Mletaka na Jadranu, vrlo je verovatno da se u nekom trenutku ova reč otrgla od Latina, prilagodila lokalnim prilikama i samostalno zaživela među Dalmatincima, Dubrovčanima i Bokeljima. Najsličnija je italijanskoj životnoj mantri „dolce far niente“, koja se može prevesti kao „slatkoća nerada“ ili „uživanje u neradu“. Međutim, razlikuje se i od toga.

Fjaka dakle nije ni lenjost, odnosno nema mnogo veze sa njom iako su im posledice slične. Naprotiv, fjaka je često posledica upravo rada, ali i uslov da bi se sa kvalitetnim i plodonosnim radom kasnije moglo i nastaviti. Fjaka nema veze ni sa sopstvenim izborom, i ne predstavlja toliko stanje uma, koliko prethodno rečenog duha. Iako nisam neki poznavalac duše, sve češće pomislim da tokom takve blažene letargičnosti fjakom zahvaćeni duh doseže visine koje ni um ni telo jednostavno ne mogu da prate. I otuda otkazuju poslušnost, i rezultiraju opštim klonućem, pasivnošću, čak i fizičkom utrnulošću.

Istinski zagovornici prava radnika bi verovatno rekli da bi bilo sasvim opravdano uzeti bolovanje u tom periodu. Da na primer, lekar odgovarajuće struke izda potvrdu, ili kako to već ide, i napiše da je razlog za privremenu sprečenost za rad od 7 dana – uhvalitla ga/je fjaka. Ipak, fjaka nema veze sa zdravstvenim stanjem, tako da ništa od doznake za bolovanje.

Međutim, kada govorimo o produhovljenosti i evoluciji čoveka i civilizacije generalno, mišljenja sam da bi bilo više nego opravdano fjaku svrstati među ustavom i zakonom zajemčena ljudska prava. Period, koji bi se na primer obeležavao radno, na način da ideš na posao, ali da radiš onoliko koliko si u stanju. Dakle, ako već pričamo o radnom pravu da se poslodavcu zabrani bar da zaposlenom u periodu fjake meri produktivnost i da ga opterećuje ozbiljnim i teškim radnim zadacima. (S obzirom da nam je zakon o radu nepopravljivo loš, a od njegovih izmena su izgleda digli ruke i pravna teorija i praksa, ni uvođenje ovog jednog dodatnog prava radnika ne može da ga učini, ni mnogo boljim niti gorim.)

Fjaka obično „hvata“ tokom leta, okidač su joj vrućine, pa se nužno gađa i sa sezonom godišnjih odmora. To donekle ublažava njene posledice po „uhvaćenog“. Što znači da se problem ovog stanja akutne ravnodušnosti za sada delimično može rešiti korišćenjem godišnjeg, pa ko uspe da se uskladi.

Fjaka nekad može biti toliko izražena da čoveka spusti na nivo vegetiranja i opšte nirvane. Negde sam pročitao opservaciju da se u istočnjačkim kulturama i tamošnjoj religiji slično stanje postiže dugotrajnim meditacijama i isposničkim životom, dok je na Mediteranu taj osećaj dar od Boga. Pa ga kao takvog treba i posmatrati. I prihvatiti.