POVERLJIVOST PODATAKA

Poverljivost podataka je u nekim segmentima poslovanja podjednako bitna kao i kvalitet proizvoda odnosno usluge, tržišni udeo ili finansijski rezultat. Katkad se vizija razvoja svakog bizinisa zasniva upravo na uspostavljanju poverljivosti poslovnih podataka odnosno poslovne tajne, gde se budućnost poslovanja zasniva upravo na ovoj metodi. Pojedine velike kompanije se radije odlučuju da recepture, softverske kodove, industrijska rešenja itd čuvaju upravo kroz institut poslovne tajne, odnosno zaključivanjem striktnih NDA ugovora, nego kroz patentnu zaštitu koja je vremenski ograničena. Svakako, pre nego što se upustite u neki pravni odnos sa trećim licem, bilo da je to ugovor o radu, o delu ili ugovor o konsaltingu ili poslovno-tehničkoj saradnji, važno je zaštititi svoje poslovne podatke i vizije poslovanja na način da isti ne postanu javno dostupni. NDA ugovori su se pokazali kao prilično efikasan model za zaštitu ovih podataka, ukoliko su adekvatno sastavljeni i ako propisuju dovoljno visoke naknade za njihovo kršenje, što može preventivno delovati na ugovorne strane.

Najpre je bitno odrediti šta je poslovna tajna odnosno šta su to poverljivi podaci, kakav je njihov zakonski tretman i kakav ugovorni pristup podrazumevaju, kao i kakav je odnos između poslovne tajne i nepoštene tržišne utakmice, i kakve sve mogućnosti praksa i zakon nudi u tom pogledu.

Kod zaključivanja ugovora o poverljivosti/NDA ugovora, odnosno implementacije NDA klauzula u postojeće ugovore, jako je bitno predvideti sve potrebne elemente, uključujući i mogućnost ugovaranje ugovorne kazne. Često od načina na koji je skrojen ugovor, zavisi i mogućnost kasnijeg ostvarivanja prava na naknadu eventualne pričinjene štete.

 


UGOVOR O POVERLJIVOSTI / NDA UGOVOR

Danas gotovo svakom poslovnom i radnom angažovanju ili pregovorima prethodi potpisivanje Ugovora o poverljivosti odnosno takozvanih NDA ugovora (Non-Disclosure Agreement) koji imaju za cilj da obezbede bezbednost razmenjenih podataka između ugovornih strana.
Bez obzira što su NDA ugovori naša svakodnevnica i što ih svaka kompanija poseduje i potpisuje, njihova pravna priroda i elementi i dalje predstavljaju nepoznanicu većini subjekata na tržištu, što rezultira greškama pri sastavljanju ugovora i niskom nivou zaštite podataka koji se proglašavaju poverljivim.

Najpre treba razumeti da su poverljivi podataci oni koje davalac informacija obelodanjuje njihovom primaocu i koje je davalac informacije proglasio poverljivim, bez obzira da li su informacije izrečene usmeno, zapisane u materijalnoj ili elektronskoj formi. Dakle forma u kojoj se nalaze ne umanjuje njihovu mogućnost da se smatraju poverljivim.

Inače, pod pojmom poverljivih podataka se mogu podrazumevati informacije povezane sa tehnologijom, poput računarskog koda, baza podataka, softverskih rešenja i aplikacija, hardvera, zatim podaci vezani za poslovne planove, strategije, uključujući i neobjavljene finansijske informacije o prilivima, dobiti i troškovima. Takođe se mogu podrazumevati i podaci o klijenitima, radno angažovanim licima i njihovim profesionalnim karakteristikama itd.

Poverljivost se u nekim pravnim odnosima podrazumeva jer osnov za istu postoji u zakonskim propisima koji primaoca informacija obavezuju na tajnost, poput advokatske delatnosti ili obrade podataka o ličnosti. Međutim, kada su poverljivi podaci koji se tiču poslovanja u pitanju, poverljivost se u veliom broju slučajeva mora regulisati ugovorom, a podaci koji imaju status poverljivih, kao takvi moraju biti određeni.

Ugovorom se između ostalog reguliše i tretman podataka nakon saradnje (vraćanje dokumentacije u fizičkom smislu, brisanje itd), kao i mogućnost odnosno uslovi obelodanjivanja podataka partnerima i povezanim licima u za potrebe izvršenja posla iz osnovnog ugovora.
Od ugovora o poverljivosti treba razlikovati Ugovore o obradi podataka o ličnosti, koji se regulišu međusobna prava i obaveze rukovalaca i obrađivača ličnih podataka, a koji među obaveznim elementima po zakonu moraju sadržati klauzulu o poverljivosti.

KADA SE UGOVORI O POVERLJIVOSTI NAJČEŠĆE ZAKLJUČUJU

Poverljivost podataka se štiti ugovornim odredbama najčešće u situacijama kada je potrebno obezbediti tajnost informacija i sprečiti njihovo otkrivanje trećim licima i zloupotrebu. Ugovor o poverljivosti može biti usko vezan za osnovni ugovor kojim jedna strana angažuje drugu odnosno kada dve ugovorne strane stupaju u međusobne poslovne odnose i žele da definišu detaljnije kako i na koji način svaka od njih mora da postupa sa podacima koji su tim aktom taksativno navedeni kao poverljivi. U tom slučaju ugovor o poverljivosti predstavlja neku vrstu priloga osnovnom ugovoru ili njegovog aneksa. Važno je naglasiti da se dejstvo ugovora o poverljivosti može protezati i na period nakon okončanja osnovnog pravnog posla odnosno raskida osnovnog ugovora. Naime, ugovorne strane mogu predvideti da obaveza čuvanja poverljivosti podataka do kojih se došlo tokom saradnje traje i nakon završetka saradnje, čime se dodatno doprinosi dugotrajnoj sigurnosti.
Ugovori o poverljivosti se zaključuju često i bez prethodno zaključenog osnovnog ugovora, u fazama poslovnih pregovora, slanja ponuda ili drugog pristupa podacima od strane trećeg lica. U tu svrhu, strana kojoj se podaci daju na uvid mora biti svesna njihove poverljivosti i posledica njihovog otkrivanja trećem licu, a što se postiže upravo potpisivanjem ugovora o poverljivosti. Na primer, ukoliko je za potrebe slanja ponude za izvršenje neke usluge potencijalnom ponuđaču potrebno predočiti neke procedure ili tehnološko rešenje na kom treba raditi ili ga unaprediti, bez obzira da li će ponuda biti poslata ili prihvaćena od strane naručioca posla, ponuđač će morati da potpiše ugovor o poverljivosti pre nego što primi informacije potrebne za procenu obima posla i izradu ponude.

Ovaj način rešavanja prava i obaveza povodom poverljivih podataka naročito je popularan i zastupljen u IT sektoru, kako u vezi sa angažovanjem pravnih lica u svojstvu saradnika, tako i kod radnog angažovanja fizičkih lica u svojstu zaposlenih ili frilensera.
U praksi je čest i slučaj da prilikom ugovaranja pravnog posla između dva pravna lica, ono koje uglavnom dostavlja informacije drugoj strani može insistirati da njen partner zaključi poseban ugovor o poverljivosti sa svojim zaposlenima odnoso garantuje poverljivost posebno u pogledu tog specifičnog posla koji za predmet ima razmenu osetljivih i vrednih informacija.

Ukoliko su informacije od velikog značaja za njihovog imaoca i njihovo obelodanjivanje može doneti veliku benefit trećem licu ili pričiniti veliku štetu imaocu od kojih su nezakonito preuzete, često se pored zakonske mogućnosti naknade štete oštećenoj strani, ugovara i takozvana ugovorna kazna, kao dodatna sankcija strani koja dozvoli da se informacije obelodane trećem licu. Kako je naknada štete često teško dokaziva i kao osnov često nezahvalna za ostvarivanje prava pred sudom, ugovorna kazna koja ne zavisi direktno od pričinjene štete i njene visine, može biti daleko efikasniji način zaštite poverljivosti.

S obzirom na važnost poverljivosti podataka za poslovanje svakog pravnog lica, zakonodavac je regulisao posebnu kategoriju poverljivih podataka – poslovnu tajnu, propisujući elemente koje ista mora da ispuni i do detalja prava i obaveze, kao i način njene zaštite pred sudom.

 


 

PRAVO NA NAKNADU ŠTETE ZAKONITOG DRŽAOCA POSLOVNE TAJNE

Primarni zahtev koji zakoniti držalac može istaći, svakako je zahtev za naknadu pričinjene štete. Naime, protiv lica koje je povredilo poslovnu tajnu, a koje je znalo ili je u konkretnim okolnostima moralo da zna da učestvuje u nezakonitom pribavljanju, korišćenju ili otkrivanju poslovne tajne, držalac poslovne tajne može tužbom da zahteva naknadu štete. Pričinjena šteta se može ogledati u materijalnoj ili nematerijalnoj šteti, zavisno od toga da li je štetu pretrpela imovina zakonitog držaoca ili neko drugo dobro, računajući i lično.

Materijalna šteta može biti stvarna odnosno obična šteta, i sastojati se u direktnom umanjenju imovine zbog nezakonitog delovanja ili izmakla korist koja predstavlja dobitak koji je zakoniti držalac mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Sud će prilikom određivanja visine naknade štete uzeti u obzir sve okolnosti slučaja, kao što su negativne ekonomske posledice koje je pretrpeo držalac poslovne tajne, odnosno sticalac licence, a takođe će proceniti da li se radi samo i stvarnoj šteti ili i izmakloj koristi.

Što se tiče prava na naknadu nematerijalne štete, osnov za istu postoji u zakonu, međutim na osnovu opštih pravila obligacionog prava u Republici Srbiji samo fizičko lice može imati pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti, odnosno straha, fizičkog ili druševnog bola. S druge strane, ovo pravilo sa uskim personalnim dejstvom donekle je ublaženo zakonom koji reguliše trgovinu, a koji je dozvolio mogućnost i nekim drugim subjektima (lica koja obavljaju trgovinsku delatnost) da zahtevaju nematerijalnu štetu ali ne na ime duševnog bola zbog povrede ugleda, već zbog nepoštene tržišne utakmice, odnosno nelojalne konkurencije.

Nelojalna konkurencija predstavlja radnju trgovca ili pružaoca usluge usmerenu protiv konkurenta, kojom se krše kodeksi poslovnog morala i dobri poslovni običaji i kojom se prouzrokuje ili može prouzrokovati šteta između ostalog i sticanjem, korišćenjem i odavanjem poslovne tajne bez saglasnosti njenog imaoca, radi otežavanja njegovog položaja na tržištu. Dakle, u slučaju nelojalne konkurencije sud će dosuditi pravičnu novčanu naknadu nematerijalne štete, ako nađe da okolnosti slučaja to opravdavaju, a naročito značaj, trajanje i intenzitet povrede, efekat povrede na poslovanje tužioca, značaj povređenog dobra i cilj kome služi ta naknada štete, kao i tome da se tom naknadom ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

DRUGE MERE KOJE SE MOGU ZAHTEVATI PRED SUDOM

Pored prava na naknadu štete, zakoniti držalac poslovne tajne može takođe isticati sledeće zahteve (mere):

• utvrđivanje postojanja povrede
• prestanak povrede, ili u zavisnosti od slučaja, zabranu korišćenja ili otkrivanja poslovne tajne
• uništenje u celini ili delimično dokumenata, predmeta, materijala, supstanci ili elektronskih dokumenata koji sadrže poslovnu tajnu ili koji sami predstavljaju poslovnu tajnu ili ako je primereno, predaju tih dokumenata, predmeta, materijala, supstanci ili elektronskih dokumenata u celini ili delimično tužiocu
• zabranu proizvodnje, nuđenja, stavljanja u promet ili korišćenja robe kojom je izvršena povreda
• zabranu uvoza, izvoza ili skladištenja robe kojom je izvršena povreda u svrhe proizvodnje, nuđenja, stavljanja u promet ili korišćenja robe
• uklanjanje s robe svojstava koja je čine robom kojom je izvršena povreda poslovne tajne
• uništenje robe kojom je izvršena povreda
• povlačenje s tržišta robe kojom je izvršena povreda, pod uslovom da se povlačenjem robe ne ugrožava zaštita poslovne tajne na koju se tužba odnosi

Osim taksativno nabrojanih mera koje se mogu zahtevati, držalac poslovne tajne može podneti tužbu protiv lica sa čije strane dolazi i samo neposredna pretnja da će nezakonito pribaviti, koristiti ili otkriti poslovnu tajnu i takvim tužbenim zahtevom tražiti zabranu nezakonitog pribavljanja, korišćenja ili otkrivanja poslovne tajne