Faktoring u pravu Republike Srbije – pojam i pravna priroda
Faktoring je posebna finansijska usluga koja je u pravnom sistemu Republike Srbije uređena posebnim zakonom. Njegova suština ogleda se u kupoprodaji kratkoročnih novčanih potraživanja nastalih po osnovu ugovora o prodaji robe ili pružanja usluga. Predmet faktoringa mogu biti kako postojeća, ali još nedospela potraživanja, tako i buduća potraživanja (sve pod uslovom da su dovoljno određiva i da je poznat budući dužnik).
Za razliku od klasičnih kreditnih i zajmovnih aranžmana, zakon izričito propisuje da se ugovor o faktoringu ne smatra ugovorom o kreditu ili zajmu. Ova kvalifikacija ima značajne posledice sa regulatornog, poreskog i računovodstvenog aspekta, jer se faktoring ne tretira kao oblik zaduživanja, već kao instrument upravljanja likvidnošću kroz raspolaganje sopstvenim potraživanjima. O razlikama između faktoringa i kredita će više biti reči nešto kasnije u tekstu.
Predmet i ograničenja faktoringa
Predmet faktoringa može biti kratkoročno novčano potraživanje isključivo, odnosno potraživanje koje dospeva na naplatu u roku do jedne godine od dana prodaje robe ili pružanja usluga (Zakon međutim dopušta da se ustupanje odnosi i na deo potraživanja, čime se omogućava veća fleksibilnost u poslovnoj praksi).
Istovremeno, zakon eksplicitno isključuje mogućnost faktoringa potraživanja nastalih po osnovu prodaje robe ili pružanja usluga za lične, porodične ili potrebe domaćinstva, čime se faktoring jasno ograničava na poslovne odnose, pre svega B2B, ali i određene B2C odnose, uključujući potraživanja prema korisnicima budžetskih sredstava i organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja.
Posebno je značajno što zakon dopušta ustupanje budućih potraživanja, uz uslov njihove odredivosti i jasne identifikacije dužnika. Međutim, pravno dejstvo takvog prenosa nastupa tek u momentu kada potraživanje faktički nastane.
Učesnici u faktoringu
U faktoring odnosu učestvuju tri subjekta: Ustupilac potraživanja, Faktor i Dužnik. Faktor može biti banka ili posebno faktoring društvo. Faktoring društva podležu strogom regulatornom režimu, uključujući obavezu pribavljanja dozvole nadležnog organa i ispunjenja propisanih kapitalnih zahteva, među kojima je minimalni osnovni novčani kapital od 40.000.000 dinara.
Nadzor nad radom faktoring društava sprovodi Komisija za hartije od vrednosti, dok nadzor nad bankama koje obavljaju poslove faktoringa vrši Narodna banka Srbije. Time je uspostavljen dvostran, ali sveobuhvatan nadzorni okvir, u skladu sa karakteristikama subjekata koji učestvuju u postupku faktoringa.
Vrste faktoringa
Zakon razlikuje Domaći i Međunarodni faktoring, kao i faktoring Sa regresom i Bez regresa. Ključna razlika između faktoringa sa regresom i bez regresa odnosi se na raspodelu rizika naplate potraživanja. Kod faktoringa bez regresa faktor preuzima rizik insolventnosti dužnika, dok kod faktoringa sa regresom ustupilac odgovara faktoru za naplativost potraživanja na dan njegove dospelosti.
Ukoliko ugovorom nije izričito određeno da se radi o faktoringu bez regresa, zakon uvodi oborivu pretpostavku da je ugovoren faktoring sa regresom. Ovo pravilo ima poseban značaj u slučaju sporova, jer utiče na raspodelu rizika između ugovornih strana.
Obrnuti faktoring kao poseban oblik
Pored klasičnog modela, zakon uređuje i obrnuti faktoring. Kod ovog instituta faktor preuzima obavezu plaćanja poveriocima umesto dužnika, dok potraživanje po osnovu isplate zatim ima prema samom dužniku. Obrnuti faktoring se u praksi često koristi u lancima snabdevanja i kod velikih poslovnih sistema, ali zakon izričito isključuje mogućnost da u njemu učestvuju korisnici budžetskih sredstava.
Ugovor o faktoringu
Ugovor o faktoringu predstavlja pravni posao kojim se ustupilac obavezuje da faktoru proda jedno ili više postojećih nedospelih ili budućih kratkoročnih novčanih potraživanja nastalih po osnovu prodaje robe ili pružanja usluga, a faktor se obavezuje da ustupiocu isplati ugovorenu naknadu i preuzme naplatu potraživanja od dužnika, u skladu sa ugovorenom vrstom faktoringa. Prema Zakonu o faktoringu Republike Srbije, ugovor mora biti zaključen u pisanoj ili elektronskoj formi i ne smatra se ugovorom o kreditu ili zajmu. Njime se, između ostalog, uređuju vrsta faktoringa (sa ili bez regresa, domaći ili međunarodni), osnov i identifikacija potraživanja, iznos i način isplate ustupiocu, naknada i prava faktora, kao i raspodela rizika naplate. Posebno je značajno da ugovor o faktoringu, ako je solemnizovan kod javnog beležnika i sadrži klauzulu izvršnosti, može imati snagu izvršne isprave, čime se faktoru omogućava lakša prinudna naplata kroz postupak izvršenja, bez obaveze prethodnog vođenja parničnog postupka.
Zakon takođe izričito zabranjuje višestruko ustupanje istog potraživanja različitim faktorima. Svaki naknadno zaključen ugovor kojim se ustupa isto potraživanje smatra se ništavim.
Centralna evidencija faktoringa i elektronske fakture
Izmenama zakona iz 2025. godine uvedena je centralna evidencija faktoringa, kao jedinstvena elektronska baza podataka o fakturama koje su predmet faktoringa. Evidencija je povezana sa sistemom elektronskih faktura i ima za cilj povećanje transparentnosti, pravne sigurnosti i sprečavanje višestrukog ustupanja istih potraživanja.
Obaveza evidentiranja faktura propisana je kao zakonska dužnost ustupioca, odnosno dužnika u slučaju obrnutog faktoringa, i predstavlja važan deo savremenog regulatornog okvira u uslovima digitalizacije finansijskih tokova.
Razlika faktoringa, cesije i kredita – pravni aspekt
U praksi se faktoring, cesija i kredit često posmatraju kao alternativni načini obezbeđivanja likvidnosti. Međutim, sa pravnog stanovišta, reč je o institutima različite pravne prirode i različitih pravnih posledica.
Faktoring je posebno uređena finansijska usluga koja se zasniva na kupoprodaji potraživanja. Cesija je opšti obligacioni institut prenosa potraživanja, dok je kredit tipičan obligaciono-bankarski odnos u kojem se vrši plasman novca uz obavezu vraćanja glavnice, kamate i pratećih troškova.
Pravna priroda odnosa
Kod faktoringa i cesije centralni objekat pravnog odnosa je potraživanje. Kod kredita, objekat odnosa je novac, a potraživanje kreditora prema korisniku kredita nastaje kao posledica ugovora.
Cesija predstavlja tehniku prenosa potraživanja i može biti zasnovana na različitim pravnim osnovima – prodaji, poklonu, obezbeđenju ili ispunjenju obaveze. Nasuprot tome, faktoring je uvek kupoprodaja potraživanja u okviru zakonom uređenog režima.
Obaveza vraćanja i raspodela rizika
Kod kredita, korisnik kredita uvek ima primarnu obavezu vraćanja glavnice, bez obzira na sopstvene poslovne rezultate ili naplatu potraživanja prema trećim licima.
Kod faktoringa, ustupilac prodaje potraživanje i prima isplatu, dok naplatu od dužnika vrši faktor. Međutim, u zavisnosti od toga da li je ugovoren faktoring sa ili bez regresa, ekonomski rizik naplate može ostati na faktoru ili se vratiti na ustupioca.
Kod cesije, posledice po cedenta zavise od ugovorenog pravnog osnova. Ako je potraživanje prodato, cedent načelno nema obavezu vraćanja, osim u pogledu garancije za postojanje potraživanja. Ako je cesija data radi obezbeđenja, njen efekat je bliži institutu zaloge nego faktoringu.
Regulacija i nadzor
Faktoring je regulisana delatnost koja zahteva dozvolu i podrazumeva kontinuirani nadzor. Cesija ne predstavlja regulisanu delatnost i podleže isključivo opštim pravilima obligacionog prava. Kreditno poslovanje, u bankarskom smislu, podvrgnuto je strogom režimu bankarske regulative i nadzora.
Dakle, faktoring predstavlja regulisanu kupoprodaju kratkoročnih potraživanja, cesija je opšti mehanizam njihovog prenosa, dok je kredit klasičan oblik zaduživanja kroz plasman novca. Razlike među ovim institutima imaju neposredne posledice po pravnu kvalifikaciju ugovora, raspodelu rizika i način prinudne naplate, zbog čega je njihovo jasno razgraničenje od posebnog značaja u poslovnoj i pravnoj praksi.
Ovaj tekst je informativnog karaktera i ne može biti shvaćen kao pravni savet.