POJAM MEDIJSKOG PRAVA
Medijsko pravo je pravna oblast koja reguliše radiodifuziju, oglašavanje, elektronske komunikacije u delu koji se prepliće sa medijima, medijski deo informacionih tehnologija, entertainment, gejming i filmsku industriju, štampane i onlajn medijske servise, ali i pitanja cenzure, slobode govora, štampe, medijske etike, naknade štete prouzrokovane od strane medija, regulaciju vertikalne i horizontalne koncentracije vlasništva u medijima i drugo.
Na svojim počecima ova grana prava se ograničavala samo na štampane medije, nešto kasnije i na radio i televiziju. Kako se pojam medija menjao, i pojavljivale nove platforme i servisi za emitovanje sadržaja, tako se i medijsko pravo širilo u pravcu regulacije digitalne industrije.
Zakonski okvir koji propisuje na koji način se proizvodi i emituje medijski sadržaj i kakva prava i obaveze proizlaze iz delovanja činilaca medijske industrije ima zapravo cilj da zaštiti interes javnosti, koja ima pravo da bude pravovremeno, potpuno i istinito informisana o pitanjima od javnog značaja.
U Republici Srbiji postoji niz takozvanih medijskih zakona koji pokrivaju ovu pravnu oblast. Ako posmatramo užu oblast javnog informisanja i medija, osnovni sistemski zakon je svakako Zakon o javnom informisanju i medijima. Ali među zakonima koji detaljnije i potpunije regulišu određenu sferu medija su Zakon o elektronskim medijima, Zakon o javnim medijskim servisima, Zakon o oglašavanju, kao i Zakon o elektronskim komunikacijama u delu koji je povezan sa distribucijom i prenosom sadržaja. Medijsko pravo se naslanja i na Zakon o autorskom i srodnim pravima.
ZAŠTITA PRAVA NA PRIVATNOST I MEDIJI
Jedno od najrelevantnijih pitanja u kontekstu medija i ljudskih prava jeste gde prestaje pravo na slobodu medijskog izveštavanja i sloboda govora, a počinje zaštita privatnosti pojedinca. Odnosno, u kom trenutku interes pojedinca prevagne nad interesom javnosti.
Iako je, konkretno, Zakon o javnom informisanju i medijima prilično precizno definisao u kojim slučajevima je dozvoljeno zadirati u nečiju privatnost radi javnog informisanja, mnoge pravne situacije koje se svakodnevno dešavaju u praksi još uvek su na terenu tumačenja. Naročito kada su u pitanju javne ličnosti, odnosno državni i politički funkcioneri. Zbog toga je potrebno u svakom konkretnom slučaju povući granicu između privatnog i profesionalnog života pojedinca, koja je manje ili više relativna, zavisno od ličnosti i javnog interesa.
MEDIJSKE SLOBODE
Mediji danas balansiraju između različitih vidova interesa i sloboda.
S jedne strane, moraju naći način da u okviru zakona obezbede slobodu izražavanja i izdavaštva, odnosno da ne povrede pravne propise, a s druge da omoguće pravovremeno, potpuno i istinito informisanje.
Mediji se zapravo nalaze između tri interesne zone: države i političkih interesnih struktura, interesa vlasničkog kapitala i javnosti. Između komercijale i demokratije. ZJIM pritom polazi od slobode javnog informisanja, zabrane cenzure i zaštite javnog interesa u oblasti javnog informisanja.
“ENTERTAINMENT” INDUSTRIJA
Do pojave pokretnih traka početkom dvadesetog veka, kreiranje i prikazivanje zabavnih sadržaja nije bila industrija, već samo način da se jednokratno i na lokalnom nivou zabavi manji broj ljudi. Film je označio mogućnost da se svaki vid zabave vizuelno zabeleži i emituje neograničen broj puta i time učini dostupnim velikom broju ljudi, bez obzira u kom delu sveta se nalaze. Industrija zabave se širila i samim tim privlačila sve više radnika i novca. Omasovljenjem proizvodnje sadržaja pojavila se potreba i za uvođenjem regulatornih okvira za obavljanje ovih poslova, a praksa je zahtevala i angažovanje pravnih stručnjaka koji su se vremenom profilisali za ovu specifičnu pravnu oblast.
Iako je formalno deo šireg medijskog i komunikacionog prava, entertainment pravo zaslužuje da se nađe na spisku zasebnih pravnih oblasti, kako zbog udela industrije zabave u svetskim ekonomskim tokovima, tako i zbog značaja i stepena razvijenosti, u praktičnom i teoretskom smislu, u pojedinim državama, kao što je slučaj sa SAD.
MEDIJSKO PRAVO I INTELEKTUALNA SVOJINA
Medijsko pravo se prepliće i sa granom prava koja reguliše autorsko pravo i intelektualnu svojinu u delu koji se tiče povreda i zaštite originalnih duhovnih tvorevina od strane medija. Pojavom interneta, a naročito društvenih mreža, došli smo u situaciju da se autorska prava krše u ogromnoj meri, a da konzumenti internet sadržaja toga često nisu ni svesni. Visoka tehnologija koja omogućava jednostavnu razmenu i deljenje elektronskih fajlova sa autorskim sadržajem u deliću sekunde svakodnevno nanosi ogromne štete medijskoj, muzičkoj, televizijskoj i filmskoj industriji. Zbog toga je kršenje ovih prava odavno postalo i tema medijskog prava, a ne samo autorskog prava u užem smislu reči.
MEDIJI, ZAŠTITA KONKURENCIJE I ELEKTRONSKI MEDIJI
U mnogim zemljama pitanje nezavisnosti medija i vlasništva u medijima deo je i propisa koji regulišu zaštitu konkurencije, tako da neretko imamo slučaj da se paralelno uređuju pitanja zabrane monopola u medijima i pravilima medijskog prava i pravilima prava konkurencije. Kao što je upravo slučaj i u Republici Srbiji.
Pitanje elektronskih medija, takođe deo ove grane prava, veoma je važno za obezbeđivanje slobodnog javnog informisanja i sprečavanja mešanja političkih i interesnih struktura u oblikovanje javnog mnjenja.
Zbog toga je neophodno obezbediti ne samo zabranu monopola u horizontalnom smislu, kada je vlasništvo nad medijima u pitanju, već se i postarati da ne dođe do objedinjenja interesa između vlasnika medija i kompanija koje vrše distribuciju sadržaja. Savremeni srpski pravni okvir danas ovu oblast posmatra kroz elektronske medije, medijske usluge, javni interes i zaštitu medijskog pluralizma, a ne samo kroz stariji pojam radiodifuzije.
PRAVO OGLAŠAVANJA
Zakon o oglašavanju, takođe, jeste deo šireg seta propisa koji se naslanjaju na medijsko pravo i imaju svrhu da omoguće zaštitu javnog interesa, potrošača i tržišta. Zabranjivanje promocije dokazano štetnih proizvoda, kao i ograničavanje starosnih grupa koje mogu biti targetirane kao klijenti, jedan je od načina da se spreče loši efekti reklama na pojedinca, odnosno spreči dovođenje auditorijuma u zabludu povodom svojstava i cena proizvoda ili usluga.
ODGOVORNOST ZA PROUZROKOVANU ŠTETU VLASNIKA MEDIJA I UREDNIKA
Zakonom o javnom informisanju i medijima, i pojedinim odredbama Zakona o obligacionim odnosima, propisani su uslovi za naknadu štete prouzrokovane delovanjem medija. Kako medij u Republici Srbiji nema svojstvo pravnog lica, za štetu prouzrokovanu nezakonitim objavljivanjem informacija odgovara izdavač. Za razliku od izdavača, glavni urednik i autor sadržaja odgovaraju po principu subjektivne odgovornosti, odnosno samo u slučaju dokazane krivice na njihovoj strani, dok izdavač odgovara bez obzira na krivicu, osim kada zakon predviđa osnove za isključenje odgovornosti.
ZJIM detaljno reguliše okvir u kom se urednik sme i mora kretati da ne bi povredio nečije subjektivno pravo, kao i obaveze na njegovoj strani. Na primer, obavezu postupanja sa dužnom novinarskom pažnjom prilikom provere informacije, njenog porekla, sadržine i konteksta, kao i potrebu da se, kada to okolnosti nalažu, omogući da se čuje i stav lica na koje se informacija odnosi. Istim zakonom regulisani su i pravo na odgovor – demanti i ispravku informacije.
PRAVE vs. LAŽNE/VESTI
Pojavom platformi koje nude svakom fizičkom i pravnom licu mogućnost da emituju sadržaj i vrše funkciju medija u neformalnom smislu, kao i lakoća prenosa i razmene takvog sadržaja, doveli su do masovne pojave tzv. fejk vesti, koje su poslednjih godina preplavile društvene mreže.
U isto vreme podelila se i javnost kada su lažne vesti u pitanju. Jedni zagovaraju njihovu zabranu zbog dovođenja javnosti u zabludu i opasnosti od donošenja pogrešnih odluka koje se mogu manifestovati u činjenjima ili propuštanjem činidbe, čime se može dovesti u opasnost imovina veće vrednosti ili čak život ili zdravlje ljudi.
Na drugoj strani su borci za slobodu interneta koji se protive svakoj vrsti ograničavanja na mreži, pa i suspenzijom ovakvih vesti, koje su za njih upravo jedan vid slobode govora i mišljenja.
Ukoliko su lažne vesti plasirane u nameri da se postigne svrha zabave, komedije i satire i kada su kao takve očigledne, takav sadržaj nije sporan. Ni iz ugla pravne regulative, niti javnosti. Međutim, kada na osnovu čitanja lažne vesti ne možete sa sigurnošću proceniti da li je opisani događaj stvaran ili izmišljen, to može biti problem, odnosno tema za dalju diskusiju i razmenu mišljenja internet zajednice. U važećem pravu Republike Srbije ne postoji poseban, jedinstven institut „fejk vesti“, već se pravna zaštita ostvaruje kroz opšta pravila o neistinitim informacijama, odgovoru, ispravci, naknadi štete i zaštiti prava ličnosti.
UPOREDNO MEDIJSKO PRAVO
Među prvim pravnim sistemima koji su implementirali medijske slobode u svoja zakonodavstva bile su Sjedinjene Američke Države i razvijene zapadnoevropske nacionalne države devetnaestog veka.
Čuveni američki Prvi amandman predstavlja sinonim za slobodu medija i govora, iz kog akta su proistekli brojni precedentni slučajevi common law sistema i medijskog i komunikacionog prava Sjedinjenih Država. Regulatorno telo za komunikacije u SAD prvi put je uspostavljeno izglasavanjem Communications Act-a 1934. godine, kada je formirana Federalna komisija za komunikacije.
U Evropi su, počevši od Francuske revolucije, mnoge zemlje implementirale slobodu govora kao sastavni deo svojih ustavnih akata, da bi krajem veka počele sa donošenjem posebnih zakona koji su regulisali i garantovali slobodu štampe.
Unutar EU i SAD veliku ulogu igra kapital, a skoro svi veći mediji, ne računajući javne servise gde ih ima, u privatnom su vlasništvu i bez direktnog mešanja države. Međutim, u nekim delovima Evrope, kao što su skandinavske zemlje, prisutan je jak uticaj države na medijske servise kroz regulatorne institucije i javne modele finansiranja, ali zbog visoko razvijenog nivoa demokratske svesti medijske slobode, prema relevantnim istraživanjima, nisu nužno ugrožene.
Od međunarodnih institucija iz ove oblasti postoje i brojna stručna i profesionalna tela, organizacije i istraživački centri koji se bave medijskim pravom, slobodom izražavanja i komunikacijama.
MEDIJSKI ADVOKAT I MEDIJSKO PRAVNO ZASTUPANJE
Postoje dve vrste medijskog pravnog zastupanja, baš kao što postoje i u mnogim drugim oblastima prava.
Zastupanje u sudskim sporovima, koje podrazumeva ofanzivne i odbrambene pravne radnje, odgovore na tužbe drugih lica, podnošenje zahteva, pokretanje postupaka u slučaju sumnje da je neko pravo klijenta ugroženo, saradnju sa državom i postupke u slučaju kršenja zakona, zatim transakciono, odnosno poslovno zastupanje sa akcentom na olakšavanju poslovnih dogovora, pregovaranje, kreiranje strategije i zaključenje ugovora, poslovi produkcije, bavljenje talentima i finansijama, zaštita žigova, autorskih prava i slično, u cilju postavljanja dobrih temelja budućem poslu i izbegavanja problema u budućnosti. S obzirom na delikatnost predmeta spora, odnosno posla, medijsko pravno zastupanje zahteva puno poštovanje zakona, dobrih poslovnih običaja i poslovnih tajni klijenata.
Ovaj tekst je strogo neformalnog i informativnog karaktera i ne može biti shvaćen kao pravni savet.
Ukoliko vam je potrebna pravna pomoć, pružamo usluge zastupanja u oblastima:
- naknade štete nastale zbog objavljivanja informacije u medijima
- naknada štete zbog povrede prava na privatan život
- podnošenje zahteva za objavljivanje demantija
- pokretanje postupka radi ispravke informacije
- registracija/osnivanje medija
- sastavljanje i revizija svih vrsta medijskih ugovora
- izrada pravnih mišljenja vezanih za medije
- zaštita prava na privatnost