Pojam privredno pravo označava granu prava koja izučava pravne aspekte privrednog poslovanja. Privredno pravo je takođe pravna oblast koja uređuje položaj privrednih subjekata, njihov odnos sa državom, njihovo mesto u prometu robe i usluga, prava i obaveze povodom tog prometa (Ugovori u privredi), a podrazumeva i deo koji se odnosi na bankarske poslove i hartije od vrednosti. Dakle, u širem smislu, ono obuhvata i kompanijsko pravo, dok se u užem bavi ugovorima u privredi, bankarskim poslovanjem i hartijama od vrednosti. Ukoliko privredno pravo posmatramo iz ugla teorije interesa, proizilazi da privredno pravo spada u privatno pravo obzirom na to da se njime cilja na postizanje privatnih, odnosno, individualnih interesa privrednih subjekata.
Privredno poslovanje iziskuje stalnu i posvećenu pravnu podršku, zbog čega svako privredno društvo mora imati interno ili eksterno angažovanog pravnika za konsultacije i operativni rad, imajući u obziru sva moguća pitanja, situacije i probleme koje se mogu pojaviti tokom obavljanja privredne delatnosti. Od osnivanja, preko redovnog toka poslovanja, statusnih promena, do likvidacije društva, poslovanje je prožeto propisima koji su često striktni i podrazumevaju imperativne zakonske norme koje se moraju poštovati.
Ukoliko Vas detaljnije interesuje usaglašavanje poslovanja sa zakonom, podzakonskim aktima i međunarodnim standardima pročitajte u tekstu „Compliance“ na našem sajtu.
KOMPANIJSKO PRAVO
Kada govorimo o odnosu privrednih subjekata i države tu se pre svega misli na “osnivanje, upravljanje, statusne promene, promene pravne forme, prestanak i druga pitanja od značaja za njihov položaj”[1]. Ova pitanja uglavnom potpadaju pod predmet kompanijskog prava, ali ne treba dalje objašnjavati da kompanijsko pravo svakako potpada pod privredno pravo u širem smislu. Ono što je jako važno za početak, pored hrabre odluke o započinjaju sopstvenog biznisa, jeste svakako odabir pravne forme u kojoj ćete obavljati izabranu delatnost. Kada govorimo o nastaknu privrednog društva, jasno je da je cilj svakog pojedinca koji se odluči za osnivanje bilo koje forme privrednog društva, naravno zarada, profit koji bi ostvario, “Privredno društvo je pravno lice koje obavlja delatnost u cilju sticanja dobiti.”[2] Da bi jedno privredno društvo steklo svojstvo pravnog lica ono se mora registrovati u Registru privrednih subjekata za koji je zadužena i koju vodi Agencija za privredne subjekte (APR). Detaljnije o osnivanju društva, o svim pravnim formama u kojima jedno društvo može da se osnuje, kao i o procedurama i dokumentaciji potrebnoj za osnivanje, možete pročitati na našem sajtu u okviru teksta “Osnivanje firme”.
Ponekad društvo može da se reorganizuje na način što prenosi svoje celokupno poslovanje na drugo društvo i to se naziva statusnom promenom, odnosno “Statusnom promenom se društvo reorganizuje tako što na drugo društvo prenosi imovinu i obaveze, dok njegovi članovi u tom društvu stiču udele, odnosno akcije”[3]. Zakonodavac jasno navodi da se društva bilo koje pravne forme mogu odlučiti na statusnu promenu, međutim isključuje mogućnost statusne promene za društva koja su u postupku likvidacije ili stečaja (osim ukoliko je to mera reorganizacije u skladu sa zakonom o stečaju). Takođe navodi i 4 mogućnosti, odnosno načina izvršenja statusne promene, a to su : 1) pripajanje; 2) spajanje; 3) podela; 4) izdvajanje. Važno je napraviti razliku izmedju statusne promene i promene pravne forme. Jedina od zajedničkih osobina im je da obe izazivaju nekakvu promenu samog društva. Međutim kao što je gore već rečeno, statusne promene podrazumevaju prenos poslovanja na drugo društvo, odnosno pripajanje, spajanje, podelu ili izdvajanje, dok se promena pravne forme odnosi isključivo na oblik, odnosno vrstu organizovanja jednog privrednog društva (npr. društvo koje je osnovano kao društvo sa ograničenom odgvoronošću postaje komanditno društvo). Još jedna sličnost sa statusnom promenom jeste i to što zakonodavac ovde takođe isključuje mogućnost promene pravne forme društva koje je u stečaju ili likvidaciji (osim ukoliko je to mera reorganizacije u skladu sa zakonom o stečaju). Statusna promena i promena pravne forme moraju se registrovati kod Agencije za privredne registre u skladu sa Zakonom o registraciji.
Stečaj i likvidacija
Kada govorimo o prestanku društva, svaki oblik organizovanja privrednog društva ima svoje specifičnosti kada je prestanak u pitanju, međutim ono što je interesantno i što bismo izdvojili u ovom tekstu je način prestanka privrednog društva likvidacijom ili stečajem.
Način prestanka društva likvidacijom sprovodi se onda kada društvo još uvek ima mogućnost izmirenja svojih obaveza, odnosno poseduje neka sredstva, sprovodi se postupak likvidacije koji počinje danom registracije odlke o likvidaciji (koju donose u zavisnosti od oblika organizovanja, ortaci, odnosno komplementari, skupština članova doo-a, odnosno skupština akcionara) i njenim objavljivanjem u skladu sa Zakonom o registraciji. Ono što je potrebdno naglasiti jeste da pokretanje postupka likvidacije ne sprečava pokretanje postupka stečaja u isto vreme. Likvidacioni postupak završava se donošenjem odluke o okončanju likvidacije i brisanjem društva iz registra privrednih subjekata u skladu sa Zakonom o registraciji.
Stečajni postupak je postupak kojim se namiruju poverioci privrednog društva i to društva koje ima ozbiljne poteškoće u poslovanju, odnosno kada je privredno društvo doživelo bankrotsvto, “pod bankrotstvom se podrazumeva namirenje poverilaca iz vrednosti celokupne imovine stečajnog dužnika, odnosno stečajnog dužnika kao pravnog lica.”[4] ili reorganizacijom “Pod reorganizacijom se podrazumeva namirenje poverilaca prema usvojenom planu reorganizacije i to redefinisanjem dužničko-poverilačkih odnosa, statusnim promenama dužnika ili na drugi način koji je predviđen planom reorganizacije.”[5] Kada kažemo da lice ima ozbiljne poteškoće u poslovanju, ne mora da znači da će odmah otići u stečaj, već mora da bude ispunjen bar jedan od takozvanih stečajnih razloga, a to su: 1) da je društvo prezaduženo; 2) da je društvo trajno prezaduženo; 3) da društvu preti nesposobnost plaćanja 4) i da se ne postupa po ranijem planu reorganizacije. Stečajni postupak se pokreće predlogom i to od strane stečajnog upravnika, stečajnog dužnika ili poverioca. Tokom trajanja stečajnog postupka uređuje se redosled poverioca, kao i obim i sastav stečajne mase, odnosno celokupna imovina privrednog društva. Sve specifičnosti stečajnog postupka uređuju se posebnim zakonom i to Zakonom o stečaju.
OBLIGACIONOPRAVNI ASPEKT PRIVREDNOG PRAVA
Ugovori u privredi
Predmet privrednog prava u užem smislu su, pre svega, i raznovrsni pravni odnosi koji mogu nastati u privrednoj aktivnosti između privrednih subjekata. Pravni poslovi koji nastaju na taj način uređuju se ugovorima u privredi. Ugovori u privredi su uglavnom ugovori koji se odnose na promet robe i usluga koje privredni subjekti preduzimaju u cilju ostvarivanja dobiti. Ugovori privrednog prava su obligaciono pravne prirode, te se uređuju Zakonom o obligacionim odnosima. Postoji veliki broj ugovora kojima se uređuje privredna aktivnost, kako imenovanih, tako i neimenovanih, međutim, neki od najčešćih ugovora koji se javljaju u poslovanju su:
- ugovor o prodaji robe;
- ugovor o komisionu;
- ugovor o posredovanju;
- ugovor o skladištenju;
- ugovor o građenju;
- ugovor o prevozu;
- i drugi.
Ugovor je svakako najbolje pravno sredstvo koje Vas štiti od privrednih subjekata koji na tržištu posluju van okvira zakona kao i njegovim kršenjem. U našoj kancelariji smo specijalizovani za izradu različitih vrsta ugovora, naravno uvek radeći u najbolju korist naših klijenata, kao i njihove što bolje zaštite.
Hartije od vrednosti
Deo privrednog prava koji se bavi hartijama od vrednosti (tzv. HOV) i bankarskim poslovanjem, takođe je obligaciono pravne prirode.
- „Pismena isprava kojom se njen izdavalac obavezuje da ispuni obavezu upisanu na toj ispravi njenom zakonitom imaocu“[6],ovako je definisana hartija od vrednosti i ZOO je smatra jednostranom izjavom volje. Hartije od vrednosti svakako jesu alat koji je povoljan za svog imaoca jer je u njima inkorporisano određeno pravo. Prava koja su inkorporisana u HOV su uglavnom obligaciono pravne prirode. Zakonodavac svakako upozorava na važnost same forme HOV, obzirom na to da su one danas važan aspekt tržišnog privređivanja. Važno pitanje jeste i trenutak nastanka obaveze iz hartije od vrednosti. U teoriji su se iskristalisale dve teorije, teorija emisije i teorija kreacije. Naš zakonodavac je jasno stao na stranu teorije emisije i to “Obaveza iz hartije od vrednosti nastaje u trenutku kada izdavalac hartiju od vrednosti preda njenom korisniku.”[7] Naravno, treba imati u vidu da je HOV u trenutku predaje njenom korisniku takođe i potpisana, dok prema teoriji kreacije trenutkom nastanka obaveze iz HOV smatra se trenutak potpisivanja ali ne i predaje, u tome se razlikuju ove dve teorije. Vrste HOV su:
- menica;
- ček;
- akcije;
- obveznice;
- blagajnički i komercijalni zapis;
- certifikat;
- konosman;
- prenosivi tovarni list;
- skladišnica.
Izdovjićemo menicu kao jednu HOV koja je najzastupljenija u prometu. “Pismena isprava u kojoj jedno lice naređuje drugom licu da ovo isplati određenu sumu novca trećem licu, ili po njegovoj naredbi, u određeno vreme i na određenom mestu”[8], ovo je definicija trasirane menice,a ona je svakako i menica koja se najviše koristi. Skrećemo pažnju da u trasiranoj menici postoje tri lica, a to su trasant – lice koje izdaje menicu, trasat – lice kome je trasant izdao naredbu, i korisnik (remitent) – obavezno lice u menici. Međutim, menica može biti i sopstvena, kada se njen izdavalac bezuslovno obavezuje drugoj strani da će isplatiti određenu sumu novca u određeno vreme i na određenom mestu. Kao što možemo da zaključimo ovde postoje samo trasant koji sebe samog postavlja u ulogu korisnika, i druga strana odnosno trasat. Naš ZOO tretira menicu kao hartiju od vrednosti po narebi, što znači da na samoj haritiji stoji ime njenog korisnika, kao i njegovo ovlašćenje da može odrediti i drugo lice za korisnika hartije. Izdavalac hartije svakako ostaje u obavezi prema svakom sledećem korisniku ukoliko hartija bude preneta na dr lice. Hartije po naredbi prenose se indosamentom, što znači da je “novi poverilac samostalni poverilac”[9]. Indosament je pismena izjava imaoca menice da prenosi prava iz hartije i pravo na hartiji na drugo lice.
Bankarski poslovi
Bankarski poslovi su posebna vrsta pravnih poslova u prometu, kog kojih je važno da je jedna strana u pravnom odnosu banka, i takođe da je predmet prometa, naravno novac. To su dva kumulativna uslova koja moraju biti ispunjena da bi se neki pravni posao mogao smatrati bankarskim poslom. U zavisnosti od položaja koji ima banka u odnosu na drugu stranu, bankarski poslovi mogu biti: 1) aktivni – gde se banka javlja u ulozi poverioca; 2) pasivni – gde se banka javlja u uloziu dužnika; 3) neutralni – to su poslovi u kojima se banka ne pojavljuje ni u ulozi poverioca, ni u ulozi dužnika već samo za odredjenu vrstu stručne usluge uzima proviziju od svojih klijenata.
Najčešće vrste bankarskih poslova su:
- ugovor o kreditu;
- ugovor o sefu;
- bankarska garancija;
- bankarski novčani depoziti;
- i drugi.
Naknada štete
Takođe moramo se osvrnuti i na deliktnu odgovornost kao deo obligacionog prava koji ne smemo da ne pomenemo kada govorimo o obligacijama. Ono što je karakteristićno za naknadu štete jeste da se uvek javlja usled umanjenje nečije imovine kao i onemogućavanje lica da uveća svoju imovinu, “ko drugom prouzrokuje štetu dužan je nadoknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice”
TRGOVINSKO PRAVO
Privredno pravo se često naziva i trgovinsko pravo. Materija privrednog prava se prožima i kroz sam Zakon o trgovini koji ne treba zanemariti kada se govori o privrednoj aktivnosti. Njime se uređuju „uslovi i način za obavljanje trgovine na jedinstvenom tržištu Republike Srbije, unapređenje trgovine i zaštita tržišta, zabrana nepoštene tržišne utakmice i nadzor“[11], kao i načela i sve što jedno tržište treba da sadrži kako bi privredna aktivnost mogla da se odvija.
Najvažnija podela trgovine je svakako trgovina na malo, takozvana maloprodaja i trgovina na veliko, odnosno veleprodaja. Ovakva podela zasnva se na tome da li je prodaja robe/pružanje usluge usmereno na dalju prodaju/pružanje usluga, ili je u pitanju prodaja/pružanje usluga krajnjim korisnicima odnosno potrošačima radi zadovoljavanja njihovih ličnih potreba. Iz prethodnog teksta možemo zaključiti da je trgovina na veliko zapravo prodaja robe radi dalje prodaje na tržištu. Kada govorimo o maloprodaji, smatra se da je ona usmerena na prodaju i/ili pružanje usluga potrošačima za zadovoljavanje njihovih ličnih potreba. Trgovina na malo može se obavljati : 1) na prodajnom mestu; 2) ličnim nuđenjem; 3) daljinska trgovina. U današnjem modernom vremenu, moramo se osvrnuti na specifičnosti daljinske trgovine koja se dalje može podeliti na : elektronsku trgovinu i ostalu daljinsku trgovinu putem drugih sredstava. Elektronska trgoivna podarazumeva prodaju i nuđenje robe/usluga putem interneta i onda se danas može obavljati preko:
PRAVO ZAŠTITE KONKURENCIJE
Osvrnimo se i na Zakon o zaštiti konkurencije, koji teži da uredi konkurenciju, odnosno privredne subjekte i da ih natera na poštenu “tržišnu utakmicu”. Zakonodavac teži da održi noramalne uslove ponude i tražnje, koja treba “spontano” da se odvija u okvirima jedne države. Pod “spontano” se naravno podrazumeva delovanje u okvirima prava konkurencije i drugih zakona kojima država koristi odgovarajuće alate za delovanje i mešanje na tržištu, a sve u cilju njegovog boljeg funcionisanja.
Iz svega gore navedenog, možemo da zaključimo da je privredno pravo jedna grana prava koja je dosta opširna, koja je u dodiru i sa drugim granama koje se međusobno prožimaju i koje sve čine ukupnost privrednog prava. Oblast privrednog prava regulisana je mnoštvom pozitivnih propisa, zbog čega ova pravna oblast predstavlja jednu od najkompleksnijih grana prava.
[1] član 1 Zakona o privrednim društvima (“Sl. glasnik RS”, br. 36/2011, 99/2011, 83/2014 – dr. zakon, 5/2015, 44/2018, 95/2018, 91/2019 i 109/2021).
[2] član 2 Zakona o privrednim društvima (“Sl. glasnik RS”, br. 36/2011, 99/2011, 83/2014 – dr. zakon, 5/2015, 44/2018, 95/2018, 91/2019 i 109/2021).
[3] član 483 Zakona o privrednim društvima (“Sl. glasnik RS”, br. 36/2011, 99/2011, 83/2014 – dr. zakon, 5/2015, 44/2018, 95/2018, 91/2019 i 109/2021).
[4] član 1, stav 3 Zakona o stečaju (“Sl. glasnik RS”, br. 104/2009, 99/2011 – dr. zakon, 71/2012 – odluka US, 83/2014, 113/2017, 44/2018 i 95/2018)
[5] član 1, stav 4 Zakona o stečaju (“Sl. glasnik RS”, br. 104/2009, 99/2011 – dr. zakon, 71/2012 – odluka US, 83/2014, 113/2017, 44/2018 i 95/2018)
[6] član 234 Zakona o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, “Sl. list SRJ”, br. 31/93, “Sl. list SCG”, br. 1/2003 – Ustavna povelja i “Sl. glasnik RS”, br. 18/2020)
[7] član 237 Zakona o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, “Sl. list SRJ”, br. 31/93, “Sl. list SCG”, br. 1/2003 – Ustavna povelja i “Sl. glasnik RS”, br. 18/2020)
[8] Marko Steljić „Menica u praksi“
[9] Marko Steljić „Menica u praksi“
[10] član 154 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, “Sl. list SRJ”, br. 31/93, “Sl. list SCG”, br. 1/2003 – Ustavna povelja i “Sl. glasnik RS”, br. 18/2020)
[11] član 1 Zakona o trgovini (“Sl. glasnik RS”, br. 52/2019)
[12] član 17 stav 3 tačka 3 Zakona o trgovini („Sl.glasnik RS“, br. 52/2019)