Kada se kaže – ugovor, obično se pomisli na odštampani papir gde je napisano ko su ugovorne strane, šta je predmet istog i koja su prava i obaveza ugovornih strana. Međutim, iako ne potpisujemo nikakve materijalno izražene saglasnosti volja, ugovore zaključujemo svaki dan. Kupovinom u prodavnici, restoranu, plaćanjem parkinga i desetinama drugih sitnih akcija koje preduzimamo svakodnevno, a da nismo sveni da mi zapravo sve to vreme zaključujemo usmene ugovore. A predmet, cena odnosno obim prava i obaveza za sve njih može biti istaknut u vidu cenovnika, nekog pravilnika ili samog zakona.
U izostanku verbalne ili komunkacije konkludentnim radnjama, ispoljavanje saglasnosti volja u vezi usluge koju nudi vebsajt s jedne, i načina korišćenja iste od strane posetica, vrši se prihvatom unapred opisanih uslova korišćenja koje je priredio davalac usluge, a sa kojim se saglašava korisnik. Ovaj dokument u praksi se često naziva uslovi korišćenja ili korisnički ugovor, ali ono što je važno naglasiti je da on ima dejstvo zaključenog ugovora po pristupu, sa svim posledicama koje isti proizvodi u smislu Zakona o obligacionim odnosima.
Tako pozitivni propisi Republike Srbije propisuju da ugovor može biti zaključen elektronskim putem, odnosno da se ponuda i prihvat ponude mogu se dati i elektronskim putem, odnosno u elektronskom obliku, a kada se koristi elektronska poruka ili elektronska forma prilikom zaključenja ugovora, takvom ugovoru se ne može osporiti punovažnost samo zbog toga što je sačinjen u elektronskom obliku. Međutim, ukoliko neki drugi propis zahteva posebnu formu, odnosno naglašava da elektronska forma nije dovoljna da uspostavljanje pravnog posla (ugovor o kupoprodaji nepokretnosti), u tom slučaju ugovori zaključeni na ovaj način ne proizvode pravno dejstvo.
Dakle, ugovor u elektronskom obliku predstavlja svaki ugovor zaključen između pružaoca usluge informacionog društva i korisnika usluge elektronskim putem upotrebom elektronskih sredstava. Usluga informacionog društva iz ove definicije podrazumeva svaku uslugu koja se pruža na daljinu, po pravilu uz naknadu putem elektronske opreme za obradu i skladištenje podataka, na lični zahtev korisnika usluga, a posebno trgovina putem interneta, nuđenje podataka i oglašavanje putem interneta, elektronski pretraživači, kao i omogućavanje traženja podataka i usluga koje se prenose elektronskom mrežom, obezbeđivanje pristupa mreži ili skladištenje podataka korisnika usluga.
S obzirom da se ove vrste usluga vode kao prodaja na daljinu, iste podrazumevaju i poštovanje imperativnih normi o zaštiti potrošača koje ima skoro svaki pravni sistem. S tim u vezi, pružalac usluga mora obezbediti propisani minimum uslova korisnicima koje regulativa zahteva, a koja prava i obaveze je potrebno implementirati i u korisnički ugovor, kao bi za ugovorne strane što manje obaveza, ali i prava ostale nepoznanica.
Određivanje sudske nadležnosti i materijalnog prava koje se primenjuje je veoma bitan deo svakog ovako postavljenog ugovora, jer globalna mreža ne poznaje granice, pa se ostavljanje ovog pitanja supsidiarnim normama kojima se rešavaju sukobi nadležnosti u međunarodnom privatnom pravu, može voditi primeni pravnih normi najrazličitijih država sveta, nadležnosti njihovih sudova, što svakako nije u interesu pružaocu usluga, najpre zbog nepoznavanja tamošnjih propisa, ali i potencioalno visokih troškova koje takvi procesi izazivaju.