E-Trgovina

 

ELEKTRONSKA TRGOVINA

 


 

Stupanjem na snagu zakona o elektronskoj trgovini i novog zakona o trgovini 2019. Godine, E-commerce ili elektronska trgovina preko interneta konačno je izašla iz sive zone kod nas, jer novi propisi bar u nekoj meri pokrivaju pravne poslove sklopljene preko interrneta, odnosno regulišu na koji način i pod kojim uslovima ugovori u elektronskoj formi imaju pravno dejstvo.

Dakle, zakon reguliše uslugu koja se pruža na daljinu, po pravilu uz naknadu putem elektronske opreme za obradu i skladištenje podataka, na lični zahtev korisnika usluga, a posebno trgovina putem interneta, što dalje podrazumeva nuđenje podataka i oglašavanje putem interneta, pretraživanje na elktronskoj mreži kao i skladištenje podataka o korisniku usluga, što u se sve podrazumeva pod uslugom informacionog društva, u smislu zakona.[1]

Pored toga što proklamuje slobodu prekograničnog pružanja usluga preko interneta, ovaj zakon definiše i niz pojmova od značaja za tumačenje prava i obaveza koje se tiču pružaoca usluga, korisnika usluga, ali i potrošača.

Kako je Zakon o elektronskoj trgovini Lex specialis u Odnosu na Zakon o trgovini, mnogi opšti pojmovi određeni su Lex generalis-om, koji se svakako primenjuje ukoliko zakon koji reguliše samo elektronsku trgovinu ne kaže nešto drugo.

Tako, Zakon o trgovini determiniše elektronsku platformu kao sredstvo putem kojeg lice koje ima svojstvo pružaoca usluge informacionog društva, u smislu zakona kojim se uređuje elektronska trgovina, pruža uslugu povezivanja stranama koje trguju elektronskim putem, ali takođe lice koje upravlja elektronskom platformom može da obavlja i prodaju sopstvene robe odnosno usluge preko iste platforme.  Dok, elektronska prodavnica je definisana samo kao prodavnica na internetu preko koje trgovac nudi robu ili usluge.[2]

Kada je prodaja preko internet prodavnica ili platformi u pitanju (elektronska trgovina), Zakon istu tretira kao podvrstu prodaje na daljinu i definiše je kao oblik daljinske trgovine koja se ostvaruje na način da se robe ili usluga nudi, naručuje i prodaje putem interneta. Između ostalog može se obavljati u formi prodaje preko internet prodavnica što je ujedno i bazična forma elektronske trgovine, može se vršiti preko elektronske platforme (e-commerce platforma) i u obliku dropshipping poslovanja.[3]

 


 

Možemo zaključiti da Zakon razdvaja tri kategorije elektronske trgovine:

  • Internet prodavnica
  • E-commerce platforma
  • Dropshipping elektronska prodaja

 


 

Dakle, E-commerce platforma služi za povezivanje stranama koje trguju elektronskim putem, ali omogućava vlasniku platorme da na istoj nudi svoju spostvenu robu ili uslugu preko platforme. Međutim, internet prodavnica je znatno uži pojam, pa se ograničava samo na poslovanje koje podrazumeva prodaju robe i usluga od strane trgovca. Razlika dva prvopomenuta oblika e-trgovine od trećeg dropshipping-a bazira se na činjenici da posrednici u prodaji robe i usluga dropshipper-i ne dolaze u kontakt sa robom, već porudžbine koje dobiju proslećuju trgovcima ili proizvođačima zajedno sa nalogom na koju adresu da ih isporuče.

 


 

DROPSHIPPING

Dropshipping je poslednjih godina jedan od najpopularnijih modela poslovanja na internetu. Neke od najvećih svetksih kompanija postale su imperije, poput Alibabe, tako što su stvorile platforme koje omogućavaju  Dropshipperima da prodaju robu i usluge u celom svetu.

Ukratko ovaj vid elektronske trgovine podrazumeva obezbeđivanje isporuke robe od proizvođača odnosno prodavca do potrošača. Dakle, po sredi je supply chain management metodologija gde internet trgovac nema robu u skladištu niti na stanju, već je ima izloženu samo na internet platformi, s tim što kada primi upit odnosno narudžbinu, on kupuje robu od proizvođača ili treće strane i isporučuje je kupcu.

 


 

UGOVORI U ELEKTRONSKOJ FORMI

Zakon potvrđuje da ugovor može biti zaključen, odnosno slanje i prihvat ponude se može dati i elektronskim putem, odnosno u elektronskoj formi, sa naglaskom da se takvom ugovoru ne sme sporiti valjanost, iz razloga forme. Međutim, važno je napomenuti da ne mogu svi ugovori biti punovažni u elektronskoj formi. Dakle, ugovori o jemstvu i jemačne izjave, ukoliko je jemac lice koja deluje izvan okvira trgovačke, poslovne ili profesionalne delatnosti, dalje ugovori za koje se zakonom zahteva da budu u formi solemnizovane isprave, ako i svi drugi ugovori za koje je posebnim zakonima naglašeno da se ne mogu zaključiti u elektronskoj formi.[4]

Ugovori u elektronskoj formi su bitan element svakog internet poslovanja, jer se na taj način postavljau pravila od strane prodavca ili pružaoca usluga, koja njihovi kupci odnosno korisnici nakon prihvata istih moraju da poštuju. Zbog toga je važno pre otpočinjanja e-trgovine uspostaviti odgovarajući pravni okvir u kom će biti regulisana prava i obaveze učesnika elektronske trgovine.

U slučaju nekomercijalnih istupanja na mreži dakle van e-trgovine kao takve, strana koja čini dostupnim određeni sadržaj, postavljanjem ovih pravila u vidu uslova korišćenja, štiti sebe od upotrebe tog sadržaja protiv zakona i volje nosioca prava.

Ugovori saopšteni u elektronskoj formi takođe moraju biti sačuvani kao i oni izrađeni u tradicionalnom obliku za potrebe dokazivanja postojanja i sadržine ugovornog odnosa. Veb platforma na kojoj se obavlja e-trgovina mora podrazumevati i programersko rešenje koje omogućava čuvanje dokaza o prihvatu ugovora (“potpisu”), u vidu zapisanog consent code-a ili na drugi adekvatan način. Tom prilikom se obično registruje i koje stranice je korisnik posetio pre nego što je obavio kupovinu, koliko je vremena proveo čitajući ugovor itd.

 


 

OBAVEZNI SADRŽAJ OGLASNE PORUKE

U cilju sprečavanja nesporazuma, prevare i predupređivanja nepažnje kupaca, zakonodavac je kao javni interes postavio regulisanje obavezne sadržine oglasne poruke, na način što je propisao uslove za njenu zakonitost:

• da se u trenutku prijema marketing poruke od strane kupca, iz iste može jasno zaključiti njen komercijalni karakter
• da se može jasno identifikovati pošiljalac komercijalne ponude odnosno subjekt čija se roba ili usluga propagira
• da svaki promotivni poziv za slanje ponude iz komercijalne poruke mora na taj način biti i prepoznat, čak i u slučaju nuđenja besplatne robe ili usluge
• da uslovi pod kojima se stavlja ponuda na osnovu komercijalne poruke moraju biti transparentni 

 


 

SLANJE MARKETING PORUKE EMAIL-OM 

U cilju zaštite interesa kupaca i korisnika usluga, zakonodavac je na više frontova nastupio sa regulisanjem načina na koji se oglasna poruka može poslati elektronskom poštom. S tim u vezi, postoji nekoliko zakona koji kod nas regulišu ovaj način upućivanja komercijalne ponude. Međutim, problem je što su rešenja koja ovi propisi nude u jednom delu u koliziji.

Na prvom mestu Zakon o oglašavanju, kao svojevrsni lex specialis kada je oglašavanje u pitanju, reguliše ovo pitanje, na način što korišćenje imejl adrese kao ličnog podatka fizičkog lica, uslovljava pribavljanjem prethodnog pristanka. 

Zakon o elektronskoj trgovini takođe propisuje da slanjuz komercijalne poruke elektronskim putem, mora prethoditi pribavljanje saglasnost lica kome je takva vrsta poruke namenjena, s tim što uputilac poruke mora redovno proveravati zahteve za povlačenje datog pristanka.

Za razliku od dva pomenuta zakona, Zakon o zaštiti podataka o ličnosti ne zabranjuje korišćenje imejl adrese u svrhe direktnog oglašavanja na osnovu legitimnog interesa, odnosno ne ograničava ovaj vid direktnog oglašavanja samo na pristanak kao osnov obrade podatka o ličnosti. 

Slično rešenje nudi i GDPR, odnosno njena Preambula koja da precizira da  legitimni interes može postojati kod obrade ličnih podataka koja se vrši za potrebe direktnog marketinga, ukoliko postoje razumna očekivanja na strani pojedinca, kao i ukoliko između adresata poruke i njenog pošiljaova postoji prethodni poslovni odnos, odnosno odnos klijenta i prodavca odnosno pružaoca usluge.  Pored GDPR-a kao opšte uredbe na tu oblast primenjuje i tzv. E-Privacy direktiva takođe kao lex specialis i detaljnije razrađuje oglašavanje korišćenjem imejl adrese. Iako, E-Privacy direktiva na prvu loptu uslovljava slanje komercijalne poruke prethodno pribavljenim pristankom, daljom razradom ove pravne norme propisuje izuzetak koji  ublažava ovo striktno pravilo i nudi soft opt-in  mogućnost, odnosno dozvoljava slanje imejlova pojedincijma, u situacijama gde se njihova zainteresovanost i takva vrsta obrade podataka može očekivati prema redovnom toku stvari.

Dok se po ovom pitanju ostali zakoni ne usaglase sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti, ostaje nam da rešavamo pitanja direktnog marketinga u praksi, kroz opšta pravila o tumačenju građanskog prava.

 


 

TRENUTAK ZAKLJUČENJA UGOVORA

Ugovor će se smatrati zaključenim, odnosno ponuda prihvaćenom kada pružalac usluge elektronskom porukom na čije slanje potrošačima je obavezan potvrdi prihvat ponude učinjen od strane korisnika, tj kupca sa vebsajta. Takođe, trenutak prijema te poruke će se smatrati trenutkom zaključenja ugovora.

 


 

PONUDA I PRIHVAT PONUDE


Razumevanje i pravilno utvrđivanje trenutka zaključenja ugovora od važnosti je zbog primene prava i obaveza na ugovorne strane, odnosno dejtstva ugovora koje počinje baš tog trenutka. ,Komercijalna poruka načelno nema svojstvo ponude u smislu Zakona o obligacionim odnosima, već kupac svojim zahtevom za određenom kupovinom (odabirom robe, usluge, količine itd) i izjavom da je saglasan sa sadržinom ugovora šalje ponudu pružaocu usluga koju isti prihvata slanjem elektronske poruke.


Da bi komercijalna poruka imala karakter ponude, po pravilima obligacionog prava, ista mora imati svojstvo predloga za zaključenje ugovora učinjenog određenom licu, koji sadrži sve bitne sastojke ugovora tako da bi se njegovim prihvatanjem mogao zaključiti ugovor. Međutim, slanje kataloga, cenovnika, tarifa i drugih obaveštenja, kao i oglasi učinjeni putem štampe, letaka, radija, televizije ili na koji drugi način, ne predstavljaju ponudu za zaključenje ugovora, nego samo poziv da se učini ponuda pod objavljenim uslovima. Nabrojanim načinima slanja poruka koje nemaju karakter ponude, možemo dodati i komercijalnu ponudu učinjenu i putem vebsajta.  Možemo zaključiti da se u svojstvu davaoca ponude mogu naći i pružalac usluge i korisnik, zavisno od načina formulacije poziva na sklapanje ugovora, kao i da li isti ima sve bitne elemente ugovora koji se tom prilikom zaključuje. Uobičajeno je da označena roba ili usluga na vebsajtu, zajedno sa cenom i uslovima ne znači i ponudu jer kupac sam odabirom vrste robe, usluga, količine i načina preuzimanja faktički šalje ponudu pružaocu usluge, koji elektronskom porukom vrši prihvat iste, čime i ugovor formalno stupa na pravnu snagu.

 


 

PRAVNA PODRŠKA ELEKTRONSKOJ TRGOVINI

Svaki internet model poslovanja zahteva i pravnu podršku. Čak i male firme koje vrše prodaju posredstvom svojih internet prodavnica, trebaju kvalitetno napisan korisnički ugovor ili uslove korišćenja, ali i politiku privatnosti kao dokaz da postupaju sa podacima o ličnosti u skladu sa zakonom. Pored ova dva osnovna dokumenta, zavisno od oblika internet poslovanja, trgovac na internetu odnosno pružalac usluga se može suočiti sa nizom problema i potreba za dodatnim konsultacijama, pravnim mišljenjima ili pribavljanjem potrebnih dozvola nadležnih organa.

 


 

PRIMENA OSTALIH ZAKONA NA E-TRGOVINU

Ukoliko se e-trgovina obraća fizičkim licima kao krajnjim kupcima, s obzirom na njihov status potrošača, e-trgovac mora obratiti pažnju i na propise koji regulišu njihovu zaštitu, a koja je usled dejstva imeprativnih normi koje je regulišu jako striktna. 

Zakon o obligacionim odnosima supsidiarno se primenjuje na sve situacije koje nisu regulisane posebnim propisima koji regulišu trgovinu. što povrđuje i sam Zakon o elektronskog trgovini. Zakon o obligacionim odnosima je naročito važan za uređenje prava i obaveza između e-trgovca i korisnika usluga informacionog društva koje nije potrošač, odnosno uređenje pravnih odnosa između pravnih subjekata.

Ukoliko e-trgovac izabere neku specifičnu oblast odnosno delatnost vezan za robe ili usluge koje zahtevaju poseban trtman, pored navedenih bi trebalo uzeti u obzir i posebne zakone koji regulišu pojedine specifične oblasti. Tako, prodaja pojedinih roba ili usluga nameće obavezu pribavljanja prethodnog ovlašćenja nadležnog organa ili podrazumeva drugačija pravila poslovanja u odnosu na ona koja važe za delatnosti u opštem režimu.

 


 

PODACI O IDENTITETU PRUŽAOCA USLUGA INFORMACIONOG DRUŠTVA

Transparentnost uslova pod kojima se obavlja e-trgovina, kao i preciznost i sadržajnost ponude koja se korisnicima nudi preko internet prodavnice ili platforme iz ugla zakonodavca predstavlja javni interes, zbog čega naše pozitivno pravo detaljno propisuje minimum podataka koji korisniku moraju biti saopšteni i koje ponuda robe ili usluga u e-trgovini mora da sadrži. Dakle, pružalac usluga informacionog društva dužan je da prilikom obavljanja svoje delatnosti obezbedi uvek dostupne sledeće informacije poput imena i prezimena odnosno naziva pružaoca usluga, sedišta pružaoca usluga, podataka o pružaocu usluga na osnovu kojih korisnik usluga može sa njim brzo i nesmetano da ostvari komunikaciju, uključujući i elektronsku adresu itd.

Ukoliko je određena delatnost regulisana posebnim propisima, na način što se na istu primenjuje obaveza obezbeđivanja prethodnog odobrenja, u tom slučaju je potrebno vidno istaći preciznu informaciju o nazivu delatnosti, o državi u kojoj je njegovo obavljanje odobreno, ako je moguće sa pozivom na pojedinačni akt, njegov broj i datum donošenja, kao i naziv donosioca. Korisnike je važno na vidnom mestu upoznati i sa zvaničnim pravilima za obavljanje predmetne delatnosti odnosno o internet lokaciji gde se ista mogu pronaći odnosno pročitati, ukoliko bi njihovo objavljivanje u okviru stranice gde se nudi roba ili usluga bilo tehnički zahtevno ili neizvodljivo.

 



 

[1] Zakon o elektronskoj trgovini (“Sl. glasnik RS”, br. 41/2009, 95/2013 i 52/2019), čl. 3

[2] Zakon o trgovini (“Sl. glasnik RS”, br. 52/2019), čl. 3

[3] Ibid. Čl. 17

[4] Ibid. 9. – 10.