Intelektualna svojina


 

PRAVA INTELEKTUALNE SVOJINE U REPUBLICI SRBIJI

 


 

Prava intelektualne svojine čine razne vrste zakonom definisanih prava kojima je zajedničko to što predstavljaju duhovne intelektualne tvorevine koje svome imaocu donose mogućnost ekonomske eksploatacije svoje tvorevine u uslovima u kojima je konkurencija isključena. Glavna podela prava intelektualne svojine predstavlja podelu na autorsko pravo i srodna prava s jedne strane, i pravo industrijske svojine, s druge strane.

Nastanku prava intelektualne svojine, prethodila je dilema da li treba predvideti subjektivna prava i dopustiti da se ideje prisvajaju ili je za razvoj kulture neophodno da sva nematerijalna dobra ostanu javna i u vlasništvu cele zajednice.

Kroz istoriju sva zakonodavstva sveta došla su do zaključka da je neophodno zaštiti ova dela odnosno stvoriti motivaciju za stvaranje i investiranje u dela intelektualne svojine, te su tako i ova dela postala ekonomsko dobro koje ima svog vlasnika, dok su se kao garanti razmene ideja i kulturnog razvoja paralelno razvijala i ograničenja u odnosu na ova prava (više o ograničenjima na adresi: https://www.milic.rs/blog/autorsko-pravo/ogranicenja-autorskih-prava-u-republici-srbiji-i-uporednom-pravu/).

Ono što je interesantno jeste činjenica da prava intelektualne svojine nisu tvorevina modernog doba, već je još u drevnoj Grčkoj postojala svest o izuzetnoj važnosti autorskih dela, iako njihova zaštita još uvek nije imala pravni okvir, a posebno ne pravne okvire kakve poznajemo danas. Naime, još u drevnim kulturama Grčke i Rima imamo primere jednogodišnjih zaštita koji su se pružale inovativnim kulinarskim receptima ili kažnjavanja učesnika u takmičenjima kreativnog pisanja koji su se koristili delima stvorenim od strane drugih lica.[1]

Značaj intelektualne svojine koji je prepoznat još stotinama godinama pre nove ere, danas svakako ima veći značaj nego ikada, kako za fizička lica, tako i za kompanije za koje predstavlja samu srž ekonomskog razvoja, rasta poslovanja i konkurentnosti, kao i pokretačku snagu inovacija, te je potrebno na vreme stvoriti barijeru za zloupotrebe i zaštiti svoju intelektualnu svojinu.

 


 

Prava intelektualne svojine

 


 

Autorsko pravo i srodna prava

 


 

Autorsko pravo i srodna prava predstavljaju grupu prava i ovlašćenja kojim se štiti autor povod svog dela koje najčešće podrazumeva delo iz oblasti književnosti, umetnosti ili nauke.

Za razliku od drugih prava intelektulane svojine nastanak samog autorskog dela ne samo da nije uslovljen pokretanjem bilo kakvog postupka pred nadležnim organima Republike Srbije (npr. registracije dela), već je uvođenje bilo kakvih formalnosti koje se tiču nastanka autorskog dela zabranjeno međunarodnim pravom.

Za autorsko pravo nije od značaja obimnost, kvalitet ili svrha dela već je potrebno da delo bude:

  1. Ljudska tvorevina,
  2. Uobličeno u određenu formu (ovaj uslov podrazumeva stepen uobličenosti u onoj meri koja čini delo podobnim da se saopšti drugim licima),
  3. Originalno (da nosi individualni pečat autora).[2]

Glavna podela u vezi sa autorskim pravima odnosi se na podelu dela na izvorna dela, dela prerade i zbirke, uz napomenu da sve grupe dela moraju da ispunjavaju gore navedene opšte uslove.

Autorima je zagarantovan niz ličnopravnih i imovinskopravnih ovlašćenja, uz izvesna ograničenja, s tim što se sama uspomena na autora kao tvorca dela mora poštovati trajno.

Kada su u pitanju prava srodna autorskom pravu, subjekti ovih prava su lica koja se bave određenom privrednom delatnošću, a ne duhovnim stvaralaštvom, te su ovim licima (sa izuzetkom interpretatora) zagarantovana isključivo ovlašćenja koja se tiču ekonomske eksploatacije dela.

U ovu grupu spadaju prava interpretatora, proizvođača fonograma, videograma, emisije, baze podataka, kao i prava prvog izdavača slobodnog dela i izdavača štampanih izdanja na posebnu naknadu.

 


 

Prava industrijske svojine

 


 

  • Patent

     


 

Patentna zaštita pruža se pronalasku koji predstavlja rešenje za određeni tehnički problem. Pronalasci su zapravo inovativna rešenja koja služe zadovoljavanju neke potrebe koja već postoji u društvu (ušteda radne snage i energije, lečenje određene bolesti i slično).

Patentna zaštita služi da svome nosiocu obezbedi da isključivo on privredno koristi svoj pronalazak, odnosno da izrađuje proizvode na osnovu njega, kao i da upotrebljava i stavlja u promet pomenute proizvode. Međutim, kako cela društvena zajednica ima interes da se razvija odnosno da zadovoljava svoje potrebe koristeći inovativna rešenja, ovo pravo pronalazača ograničeno je kako vremenski (u domaćem zakonodavstvu na period od 20 godina i 10 godina za mali patent) tako i prostorno (na teritoriji države čiji organ je priznao određeni pronalazak).

Naše zakonodavstvo poznaje niz materijalnopravnih i formalnopravnih uslova za priznanje određenog pronalaska, ali svakako postoje uslovi da se zaštiti pronalazak koji je:

  1. Nov (nije obuhvaćen postojećim „stanjem tehnike“ ili sadržan u prethodno podnetim patentnim prijavama),
  2. Inventivan (mora da sadrži određeni inventivan nivo, odnosno da se ne radi o prostoj varijaciji ili prilagođavanju postojećih tehničkih rešenja, koje bi svakom stručnjaku za odgovarajuću oblast bilo očigledno),
  3. Privredno primenljiv (makar i samo potencijalno, mada je večita dilema da li i bizarni pronalasci poput „maske za lice kojom se zaustavlja prekomeran unos hrane“ ispunjavaju ovaj uslov).[3]

 

Na kraju, kao što je već spomenuto u tekstu, Republika Srbija poznaje zaštitu pronalaska patentom u slučaju kada se pronalazak odnosi na proizvode ili procese ili njihovu upotrebu, i malim patentom kada je predmet zaštite rešenje koje se odnosi na konstrukciju proizvoda ili raspored njegovih sastavnih delova.

Imajući u vidu da je Republika Srbija potpisnik Ugovora o saradnji u oblasti patenta (PCT), pronalazačima koji imaju interes da svoj pronalazak zaštite od konkurencije i van teritorije naše države omogućeno je (pored tradicionalnog podnošenja prijave određenoj državi) podnošenje jedinstvene međunarodne patentne prijave čije priznanje vodi priznanju patenta u državama potpisnicima PCT ugovora.


 

  • Žig

 


 

Žig predstavlja pravo kojim se štiti oznaka koja u prometu služi za razlikovanje robe/usluga jednog, od robe i usluga drugog lica.

Žig se u uporednom pravu stiče samim korišćenjem oznake, ili, kao kod nas, registracijom žiga koji ispunjava zakonom predviđene uslove. Registracija žiga vrši se pokretanjem postupka pred Zavodom za intelektualnu svojinu, i predmet ove zaštite mogu da budu najrazličitije vrste oznaka (više o samom postupku i novinama na adresi: https://www.milic.rs/blog/zigovi/analiza-zakona-o-zigovima-sl-glasnik-rs-br-6-2020-sta-je-novo/).

Korišćenje oznaka ima višestruk značaj u boljem pozicioniranju robe ili usluge na tržištu, i ukoliko je stekao dovoljno veliku popularnost, žig na tržištu može da zameni i najbolje osmišljenu reklamnu kampanju. Žig se najčešće odnosi na određenu vrstu proizvoda, dok oznaka koja je stekla najveći mogući stepen poznatosti ne mora da ispunjava ni ovaj uslov, već predstavlja čuveni žig koji niko više ne može da zaštiti nevezano za vrstu robe koju želi njime da označi.

Ukoliko oznaka ispunjava zakonom predviđene uslove i ukoliko njeno korišćenje ne povređuje već postojeće pravo drugog lica, oznaka će postati zaštićena na teritoriji države koja je takvu oznaku priznala.

Imajući u vidu da kod nas zaštiti žiga ne mora da prethodi korišćenje same oznake u privrednom prometu, tržište se štiti od tzv. defanzivnih žigova time što prestanku zaštite žiga vodi i njegovo nekorišćenje u period od 5 godina, kao specifičan razlog za prestanak prava.

 


 

  • Zaštita oznaka geografskog porekla

 


 

Kroz istoriju određene geografska područja postala su sama po sebi simbol kvaliteta za određenu vrstu robe koja ima njihovo poreklo. Potrošači na određene oznake geografskog porekla gledaju kao na najsigurniju preporuku i garanciju kvaliteta, te je jasna zainteresovanost učesnika u privrednom prometu za ove oznake i ekonomske koristi koje one sa sobom nose. Naime, svi smo upoznati sa činjenicom da reč pršuta ima potpuno drugo značenje kada dolazi sa prefiksom njeguška, ili sat kada je švajcarski, viski kada je škotski i slično.[4] Svakako, iz navedenog je jasan interes učesnika na tržištu da svoj proizvod obogate oznakom geografskog porekla.

Značaj ovih oznaka priznat je i domaćem pravnom sistemu, te se oznake, koje ispunjavaju zakonom propisane uslove, štite pred Zavodom za intelektualnu svojinu, ili eventualno pred Ministarstvom poljoprivrede kada su u pitanju oznake porekla koje nose alkoholna pića. Napominjemo i da su proizvodi snabdeveni ovim oznakama predmet stalne kontrole kvaliteta, upravo kako se ne bi izgubio značaj koju zaštićene oznake geografskog porekla imaju, i time obesmislilo ovo pravo intelektualne svojine.

 


 

  • Zaštita topografija integrisanog kola

 


 

Topografija predstavlja prostorni raspored elemenata integrisanog kola na jednom čipu, dok je integrisano kolo elektronsko kola čija je glavna karakteristika njegova kompaktnost iliti gusto pakovanje njegovih sastavnih delova na malom komadu poluprovodnog materijala.[5]

Zaštita topografija integrisanog kola jeste jedna od „najmlađih“ prava intelektualne svojine, a koje je nastalo kao odgovor na veliki napredak u oblasti tehnologije, i kao nagrada za kreativnost i znanje u projektovanju čipova koju pokazuju stvaraoci ovih dela.

Zaštita ovog prava podrazumeva njegovo priznanje u upravnom postupku pred Zavodom za intelektualnu svojinu, i vremenski je ograničeno na period od 10 godina.

 


 

  • Zaštita dizajna

 


 

Sa spoznajom privredne vrednosti koju može da ima estetski oblik robe, javila se i potreba da se sam izgled proizvoda zaštiti i to zaštitom njegovog dizajna. Naime, imajući u vidu da je dizajn često razlog zbog koga će potrošač da se odluči za određeni proizvod a ne neki drugi koji služi istoj svrsi, on ima izuzetan ekonomski značaj na tržištu. Samim tim, u Republici Srbiji se pravo nad određenim dizajnom stiče u postupku pred Zavodom za intelektualnu svojinu, kao vremensko ograničeno, isključivo i apsolutno pravo koje ovlašćuje svoga nosioca da drugome dozvoli ili zabrani korišćenje dizajna koji ispunjava zakonom propisane uslove.[6]

 


 

  • Zaštita biljnih sorti

 


 

Postupak zaštite biljnih sorti u Republici Srbiji vodi se pred Ministarstvom poljoprivrede i nosi naziv „pravo oplemenjivača biljnih sorti“. Imajući u vidu da stvaranje novih biljnih sorti iziskuje intelektualni trud i znatne finansijske investicije, kao i činjenicu da su biljne sorte vrlo podložne ekonomskoj eksploataciji od strane trećih lica, neophodno je zaštiti i ovaj vid intelektualne svojine.

U Republici Srbiji se štite prava stvaraoca biljne sorte koja ispunjavaju uslove novosti, distinktivnosti, homogenosti i stabilnosti.

 


 

Tzv. „meka“ intelektualna svojina

 


 

Poslovna tajna

Poslovna tajna predstavlja svako znanje, poslovnu strategiju, listu kupaca, iskustvo ili poverljivu informaciju čije posedovanje njenom imaocu daje prednost u odnosu na njegovu konkurenciju na tržištu, a istovremeno ne spada u neku od prethodno imenovanih i zakonom zaštićenih kategorija dobra intelektualne svojine. Poslovna tajna ne spada u prava intelektualne svojine, pa tako njeno odavanje može da vodi disciplinskoj, građanskoj i krivičnoj odgovornosti kao i da ispunjava elemente radnje nelojalne konkurencije, ali ne i da čini povredu pozitivnopravnih propisa koji se tiču intelektualne svojine u Republici Srbiji.

Imajući u vidu da je i poslovna tajna nematerijalno dobro ona se tradicionalno ubraja u prava intelektualne svojine, iako poslovna tajna ne predstavlja pravni već faktički odnos između lica koje nešto zna s jedne strane, i lica koje nemaju informaciju kojom on raspolaže, s druge strane.

Dakle, u slučaju poslovne tajne ne postoji subjektivno pravo nad tajnom koje je zaštićeno zakonom, već se one štite ugovorima firme sa svojim zaposlenima ili trećim licima kojima se poslovna tajna stavlja na raspolaganje. U skladu sa prethodno navedenim, prilikom otkrivanja ili transfera ovih informacija potrebno je što detaljnije i preciznije definisati poslovnu tajnu pre svega u svrhe sprečavanja zloupotreba, a zatim i kako bi njeno nesavesno otkrivanje vodilo odgovornosti povodom povrede ugovorom predviđene obaveze čuvanja poslovne tajne, pa samim tim i adekvatnoj naknadi štete za takvu povredu.

Poslovna tajna ima nekoliko osnovnih karakteristika:

  1. Predstavlja nematerijalno dobro – podatak (suštinu transakcije poslovne tajne čini samo saznanje te informacije kao nematerijalnog dobra, a ne eventualna tehnička dokumentacija za njenu upotrebu);
  2. Može da se upotrebi od strane bilo kog lica koji njome raspolaže, što je razlikuje od talenta ili veštine;
  3. Pruža svome imaocu povoljniji položaj u odnosu na konkurenciju na tržištu;
  4. Tajnost (nedostupnost) – teoretski ova informacija može biti i samo teško dostupna, odnosno nedostupna u meri da se određenom licu više isplati da plati određenu novčanu naknadu za njeno pribavljanje nego da sam pokuša da dođe do iste.[7]

 

Ono što se javlja kao česta nedoumica u praksi jeste pitanje zaštite pronalazaka, imajući u vidu da je patentna zaštita predviđena, ali isto tako i ograničena zakonom, dok sa poslovnom tajnom to nije slučaj. Naime, kao što smo već napomenuli naše zakonodavstvo ne poznaje poslovnu tajnu kao pravo njenog imaoca, pa se njenim okrivanjem gubi svaki vid kontrole nad njenim daljim korišćenjem. S druge strane, posle proteka određenog perioda (20 godina), patent, kao i druga intelektualna svojina, postaje javno dobro dostupno konkurenciji, dok poslovna tajna ukoliko se ne sazna traje zauvek. U praksi firme najčešće pristupaju kombinaciji patentne zaštite i poslovne tajne, pa se tako pronalasci patentiraju, a prateća tehnička znanja koja omogućavaju sigurnu i ekonomičnu primenu pronalaska čuvaju kao poslovna tajna.

 


 

Nazivi internet domena

Nazivi internet domena su još jedno nematerijalno dobro koje se greškom ubraja među prava intelektualne svojine. Naime, kao i poslovna tajna, i nazivi internet domena imaju izuzetan ekonomski značaj, i njihova nesavesna registracija i korišćenje u praksi mogu povrediti žig ili legitiman interes drugog lica.

Registracijom naziva internet domena stiče se isključivo pravo na njegovu upotrebu u određenom vremenskom periodu uz obavezu plaćanja odgovarajuće takse.

O značaju koji registracija naziva internet domena ima u praksi svedoči i sve češća pojava preprodaje ovih naziva odnosno pojava „sajberskvotera“ iliti lica koji se sistemski bave registracijom internet domena čiji su nazivi istovetni (ili slični) tuđim oznakama zaštićenim žigom, radi kasnijeg nuđenja naziva uz znatnu novčanu naknadu.[8]

U Republici Srbiji nazivi internet domena štite se na dva načina:

  1. Sudskim putem – uslov za pristupanje ovoj vrsti zaštite jeste da se putem samog vebsajta vrše i aktivnosti koje predstavljaju povredu tuđeg žiga (nije dovoljan sam čin registracije naziva domena).
  2. Alternativnim putem pred Komisijom za rešavanje sporova povodom registracije nacionalnog internet domene Srbije pri Privrednoj komori Srbije koja može naložiti prenos registracije i usled samog čina registracije naziva domena ukoliko proceni da su ispunjeni propisani uslovi (sličnost sa zaštićenim žigom, nedostatak legitimnog interesa i nesavesnost registranta).

 

Ukoliko se pak povreda žiga ne vrši putem nacionalnog naziva internet domena, zainteresovanim licima je omogućeno vođenje postupka i pred Svetskom organizacijom za intelektualnu svojinu (WIPO).

 


 

Zaključak i usluge

 


 

Intelektualna svojina jeste apstraktan i svakako manje opipljiv pojam u odnosu ostale oblike svojine, ali ekonomski ide „ruku pod ruku“ sa svim drugim poznatim oblicima svojine. Dok nam je svima potpuno jasno da je kuću potrebno obezbediti ključem i drugim bezbednosnim sistemom, kao i da ćemo isterati svakoga ko u nju neovlašćeno pokuša da uđe, značaj zaštite nematerijalnih dobara često ume da bude shvaćen prekasno.

Sa svega iznetog, potpuno je jasno da intelektualnu svojinu treba štiti kao i bilo koji drugi oblik svojine, kako preventivno tako i blagovremenim odgovorima na njenu povredu od strane trećih lica ili eventualno svojih zaposlenih. Ona u moderno doba predstavlja mehanizam za finansijski razvoj biznisa, te njena neovlašćena upotreba od strane konkurencije može da stvori njenu prednost na tržištu i da nanese, umesto koristi, nenadoknadivu štetu njenom nosiocu.

Imajući u vidu sve navedeno naša kancelarija se trudi da svoj pristup prilagodi potrebama klijenata, kako pravnim tako i komercijalnim.

Usluge koje pružamo obihvataju izradu jedinstvene strategije za zaštitu navedenih prava intelektualne svojine za svakog klijenta, a tiču se pre svega:

  • Pokretanje postupaka zaštite ovih prava (pokretanje postupaka registracije pred nadležnim organima uprave, kako domaćim tako i međunarodnim);
  • Davanje pravnih saveta u vezi sa zaštitom prava intelektualne svojine;
  • Izrada ugovora koji za cilj imaju adekvatnu i sveobuhvatnu zaštitu ovih prava;
  • Pokretanje i vođenje sporova u vezi sa povredom prava intelektualne svojine.

 


 

Više o uslugama možete pronaći na stranici USLUGE.

O odnosu autorskog prava i prava intelektualne svojine, čiji je sastavni deo, možete pronaći na stranici AUTORSKO PRAVO I INTELEKTUALNA SVOJINA

 


 

[1] Stanford University, Center for the Study of Language and Information (CSLI), The Stanford Encyclopedia of Philosophy 

[2]  Univerzitet u Beogradu, Pravni fakultet „Pravo intelektualne svojine“, autora Slobodana M. Markovića i Dušana V. Popovića, Beograd 2017

[3] https://www.wipo.int/patents/en/2018_patent_picks.html

[4] Univerzitet u Beogradu, Pravni fakultet „Pravo intelektualne svojine“, autora Slobodana M. Markovića i Dušana V. Popovića, Beograd 2017

[5] Univerzitet u Beogradu, Pravni fakultet „Pravo intelektualne svojine“, autora Slobodana M. Markovića i Dušana V. Popovića, Beograd 2017

[6] Univerzitet u Beogradu, Pravni fakultet „Pravo intelektualne svojine“, autora Slobodana M. Markovića i Dušana V. Popovića, Beograd 2017

[7] Univerzitet u Beogradu, Pravni fakultet „Pravo intelektualne svojine“, autora Slobodana M. Markovića i Dušana V. Popovića, Beograd 2017

[8] Unverzitet u Beogradu, Pravni fakultet, „Intelektualna svojina i internet“, urednik prof. dr Dušan V. Popović, 2017

 

Autor: Nađa Vidačić