POJAM I VRSTE DIGITALNE IMOVINE
Talas sveopšte tranzicije na internet u 2020. godini zahvatio je i kripto odnosno digitalnu imovinu, koja čitavu egzistirala negde između postojećih zakonskih propisa i sive zone, a njen nerešen status je zadavao glavobolje kako zakonodavcima tako i investitorima. Odavno je jasno da su kriptovatute, kao jedan od oblika digitalne imovine, tu da ostanu i da se ceo proce ne može poništiti niti vratiti unazad. Trebalo je samo znanja i vizije da bi se pronašao način da se prilagode postojeći i donesu novi propisi kako bi ova vrsta imovine bila prepoznata kao zakonit i stabilan oblik svojine, što su aktuelna praksa i dešavanja tržištu ove vrste kapitala nametnule kao neminovnost.
U svetlu ovog trenda i Republika Srbija je izašla sa nacrtom ovog akta koji je posle kratke javne rasprave ušao u skupštinsku proceduru i time konačno stala u red zemalja koje će urediti tržište virutelne imovine.
Primarni zadatak ovog zakona biće definisanje digitalne imovine i njenih oblika i kreiranje jasne distinkcije između zvaničnih sredstava plaćanja koji su priznati kod nas i u inostranstvu. Nakon zakonskog mapiranja ključnih pojmova koji su važni za razumevanje celokupne materije, ali i za adekvatnu primenu ovog propisa, jednako je važan deo koji uređuje emisiju digitalne imovine, odnosno propisuje ko i pod kojim uslovima istu može izdavati. Trgovina već izdatom digitalnom imovinom odnosno poslovi povezani sa istom, takođe su oblasti koje je bilo neophodno uvesti u pravni okvir, da bi se izbegle prevare, pranje novca i svi ostali rizici koje neuređeno sekundarno tržište nosi.
Zakonodavac digitalnu imovinu naziva i virtuelnom, što ove dve fraze čini sinonimima, a podrazumeva zapis vrednosti u digitalnoj formi koji se može kupovati, prodavati, razmenjivati ili prenositi digitalno odnosno koji se može koristiti kao sredstvo razmene ili u svrhu ulaganja. Važno je naglasiti da se u digitalnu imovinu ne ubrajaju digitalni zapisi valuta koje su zakonsko sredstvo plaćanja i druga finansijska imovina čiji promet se uređuje drugim zakonima, osim u slučaju izuzetaka koje propisuje zakon. Takođe, digitalnom imovinom će se u smislu zakona podrazumevati sva imovina koja ispunjava elemente definisane zakonom, bez obzira na tehnologiju na kojoj je ta digitalna imovina zasnovana.
Zakon izdvaja dva osnovna oblika digitalne imovine, koji se razlikuju po svojoj svrsi i karakteristikama, virtuelnu valutu i digitalni token.
Virtuelna valuta
Virtuelna valuta predstavlja oblik digitalne imovine podoban da služi za plaćanja, ali koji nije izdat od strane centralne banke ili nekog drugog državnog organa, koji bi garantovali njenu vrednost i održavali njenu stabilnosti. Dakle, virtuelne valute nisu po svaku cenu vezane za zakonsko sredstvo plaćanja odnosno da nemaju pravni status novca ili valute. Međutim kako su u faktičkom i tehnološkom smislu slične novcu, zbog svoje pogodnosti pravna lica i pojedinci su skloni da ih prihvataju kao sredstvo razmene, odnosno sredstvo koje može da se prodaje, kupuje, razmenjuje, prenosi i skladišti u elektronskoj formi.
Zakonodavac virtuelne valute ograničava i pravilom da iste ne mogu biti unete kao ulog u privredno društvo, već se eventulalno mogu najpre razmeniti za zvanično sredstvo plaćanja i tek onda kao novčani ulog uplatiti u društvo.
Digitalni token
S druge strane digitalni tokeni, kao drugi oblik digitalne imovine, se mogu pojaviti kao podobno sredstvo za ulaganje nenovčanog uloga u privredno društvo, osim tokena koji se ne odnose na pružanje usluga ili izvršenje rada koji mogu biti neneovčani ulog samo u ortačkim i komanditnim društvima. Tokeni, podobni za ovu namenu, moraju biti odobreni od strane Komisije za hartije od vrednosti, i objavljeni na zvaničnoj listi dozvoljenih tokena. Zakonodavac digitalni token definiše kao vrstu digitalne imovine koja označava bilo koje nematerijalno imovinsko pravo koje u digitalnoj formi predstavlja jedno ili više drugih imovinskih prava, što može uključivati i pravo korisnika digitalnog tokena da mu budu pružene određene usluge
Izdavanje digitalnih tokena zapravo predstavlja način da pravni subjekti dođu do kapitala, odnosno do pomoći za realizaciju svojih poslovnih planova i strategija. Zbog toga se uz digitalne tokene vezuje i crowdfunding, odnosno šansa za startape širom sveta da uz olakšane procedure dođu do svežeg kapitala. Izdavanje digitalnih tokena odnosno inicijalna ponuda u praksi je poznato i kao ICO (initial coin offering).
ICO projekti počeli su da se razvijaju paralelno sa ekspanizijom virtuelnih valuta i blockchain tehnologije, od strane uglavnom startup kompanija koje na taj način emituju sopstveni digitalni token u zamenu za svež novčani kapital, na koji način dozvoljavaju ulagačima da budu investitori njihovih projekata i dele njihovu kasniju sudbinu. A da li će ulaganje u konkretan ICO proizvod biti isplativo ili ne, direktno zavisi od uspešnosti kompanije koja ga emituje.
Kao što se može zaključiti ICO je zapravo modifikovan institut IPO (Initial Public Offering) prilagođen kriptovalutama i novim tehnologijama koje sve više zauzimaju svoje mesto u svetu ekonomije i investiranja. Ako sagledamo iz ugla načina prikupljanja kapitala i rizika, IPO institut ima dosta sličnosti sa ICO. Međutim, IPO predstavlja proces detaljno regulisan striktnim zakonskim propisima, i svaka pojedinačna kompanija koja pristupi takvom projektu prikupljanja investicija mora proći rigororoznu kontrolu državnih institucija i ispuniti niz strogih uslova predviđenih zakonima koji regulišu tržište kapitala i poslovanje hartijama od vrednosti. Sa ICO do sada to nije bio slučaj, pa su mnoge kompanije koristile taj prazan hod u regulativi i na ovaj način plasirale svoje tokene. Dakle, ICO je na krilima blockchain tehnologije kao novog tehnološkog rešenja sam od sebe počeo da funkcioniše globalno bez definisanja jasnog statusa i prethodne regulacije. Upravo je to bio jedan od glavnih razloga za nestabilnost tržišta digitalne imovine i velike fluktuacije u cenama tokena.
Novi propisi koji regulišu ovu oblast u velikoj meri ograničavaju ICO i uvode red u primarnu emisiju i sekundarno tržište digitalnom imovinom. Međutim ispostavilo se da je bilo kakva regulacija bolja od sive zone i potencijalne zabrane o kojoj se špekulisalo, pa je porepoznavanje digitalnih tokena kao zvaničnih dokaza o postojanju prava odnosno finansijskih instrumenata ulilo poverenje investitorima koji se sada lakše odlučuju za investiranje u ovaj oblik imovine, odnosno povećavaju njihov udeo u svom investicionom portfoliju.
USLUGE POVEZANE SA DIGITALNOM IMOVINOM
Da bi razumeli koje vrste usluga zakonodavac povezuje sa digitalnom imovinom i samim tim striktno reguliše, važno je razlikovati pojmove imaoca i korisnika digitalne imovine. Tako je korisnik digitalne imovine fizičko lice, preduzetnik ili pravno lice koje koristi ili je koristilo uslugu povezanu s digitalnom imovinom odnosno obratilo se pružaocu usluga povezanih s digitalnom imovinom radi korišćenja digitalne usluge. S druge strane, imalac digitalne imovine je širi pojam i označava kako korisnika digitalne imovine, tako i lice koje je steklo digitalnu imovinu nezavisno od poslovnog odnosa uspostavljenog s pružaocem usluga povezanih s takvom imovinom ili transakcije izvršene preko tog pružaoca. Dakle to podrazumeva i lice koje je steklo digitalnu imovinu učestvovanjem u pružanju usluge računarskog potvrđivanja transakcija u informacionim sistemima koji se odnose na određenu digitalnu imovinu, odnosno učešćem u postupku tzv. rudarenja ili majninga.
Ukupna digitalna imovina u posedu jednog lica kojom ono raspolaže, naziva se portfolio. Upravljanje portfolijom može biti posebna vrsta usluge, koja se bazira na odobrenju odnosno uputstvima iz posebnog ugovora zaključenog sa korisnikom digitalne imovine.
Pored upravljanja portfolijom kao usluge povezane s digitalnom imovinom podrazumevaju se:
- izvršenje naloga za kupovinu i prodaju za račun trećiih lica,
- usluge koporpodaje digitalne imovine za novac,
- razmena jedne za drugu digitalnu imovinu,
- skladištenje i administriranje digitalne imovine,
- pokroviteljstvo (usluga u vezi sa ponudom i prodajom digitalne imovine uz obavezu otkupa te imovine od strane pokrovitelja emisije)
- agentura (usluga u vezi sa ponudom i prodajom digitalne imovine bez obaveze otkupa te imovine od strane agenta emisije)
- upravljanje registrom založnog prava na digitalnoj imovini
- upravljanje porfolijom
- prenos i prihvat digitalne imovine
- organizovanje platforme za trgovanje
Usluga koju pružalac usluga povezanih s digitalnom imovinom pruža trgovcu u smislu zakona kojim se uređuje trgovina, tako što od potrošača prihvata odgovarajuću vrednost digitalne imovine, koja odgovara ceni prodate robe odnosno pruženih usluga tom potrošaču, zamenjuje je za odgovarajući iznos zakonskog sredstva plaćanja i prenosi taj iznos na odgovarajući račun trgovca, naziva se prihvat i prenos digitalne imovine.
Razlikovanje ovih usluga neophodno je iz razloga što se na pružaoca svaje od njih primenjuju različiti uslovi za obavljanje te delatnosti. Takođe, pružalac naznačenih usluga mora imati pravnu formu privrednog društva i imovinu vrednosti koja varira od 20.000 do 125.000 evra zavisno od usluge povezane sa digitalnom imovinom koju želi da vrši. Tako za izvršenje naloga za kupovinu i prodaju za račun trećih lica ili usluge kuporpodaje digitalne imovine za novac zahteva se minimalan kapital od 20.000 evra, dok kapital pružaoca usluge organizovanja platforme mora biti ne manji od 125.000 evra.
Na koji način se može plaćati virtuelnom valutom?
U uvodnom delu teksta smo konstatovali da virtuelne valute nisu zvanično sredstvo plaćanja i iste se ne mogu koristiti za direktnu kupovinu robe ili plaćanje usluga. Međutim, to se može premostiti na način što se između kupca i prodavca pojavljuje i treći subjektivitet – pružalac usluga povezanih s digitalnom imovinom, koji pruža trgovcu vrstu usluge tako što od potrošača prihvata odgovarajuću vrednost digitalne imovine, koja odgovara ceni prodate robe odnosno pruženih usluga tom potrošaču, zamenjuje je za odgovarajući iznos zakonskog sredstva plaćanja i prenosi taj iznos na odgovarajući račun trgovca, naziva se prihvat i prenos digitalne imovine. Dakle, vrši najpre kupoprodaju digitalne imovine za novac koji je zvanično sredstvo plaćanja, da bi tim novcem kasnije moglo da se ostvari zakonito plaćanje neke robe ili usluga.
Dakle, digitalna imovina se može kupovati ili prodavati preko za to namenjenih platformi, ali i tzv. kriptomata koji podrazumevaju automatizovane elektrosnko-mehaničke uređaje preko kojh se obavljaju sticanje ili raspolaganje digitalnom imovinom za novčana sredstva ili se vrši razmena jedne za drugu digitalnu imovinu. S druge strane platforma za trgovanje digitalnom imovinom predstavlja višefunkcionalni sistem koji služi za organizovanu trgovinu digitalnom imovinom, kojom administrira organizator platforme, sve u cilju olakšanog spajanja trećih lica koja imaju interes za kupovinu, prodaju i razmenu imovine ove vrste, sve u skladu sa prethodno donetim obavezujućim pravilima i na način koji dovodi do zaključenja ugovornog odnosa. Proces kupovine, prodaje, prihvata, prenosa ili razmene digitalne imovine naziva se transakcija. Trgovina putem platforme dozvoljena kako društvima koja imaju dozvolu nadzornog organa za pružanje usluga povezanih s digitalnom imovinom, tako i svim drugim pravnim licima, preduzetnicima i fizičkim licima.
Kada se govori o digitalnoj imovini, nužno je pomenuti i njenu primarnu emisiju, odnosno tzv. beli papir, kako se naziva dokument koji se objavljuje prilikom izdavanja digitalne imovine, a koji sadrži podatke o njenom izdavaocu, samoj digitalnoj imovini i rizicima koji dokument omogućava investitorima da budu pravilno i detaljno informisani pre nego što donesu odluku o eventualnom ulaganju. Više o inicijalnoj ponudi možete pročitati u tekstu sa bloga, iz 2017 godine.
NAČELO TEHNOLOŠKE NEUTRALNOSTI I BLOCKCHAIN
Kako je već rečeno, digitalna imovina ne zavisi niti je uslovnjena tehnologijom na kojoj je kreirana. Međutim, veliki broj oblika ove imovine zasniva se na tehnologiji koja je bazirana na tzv pametnim ugovorima, kompjuterskim protokolima ili programima, zasnovanim na tehnologiji distribuirane baze podataka ili sličnim tehnologijama, koji, u celini ili delimično, automatski izvršava, kontroliše ili dokumentuje pravno relevantne događaje i radnje u skladu sa već zaključenim ugovorom, pri čemu taj ugovor može biti zaključen elektronski putem tog programa ili protokola. S toga je zakonodavac propsiao da je korišćenje pametnih ugovora u sekundarnom trgovanju digitalnom imovinom dozvoljeno, pod uslovim da pružalac usluga povezanih s digitalnom imovinom koji pruža usluge koje uključuju korišćenje pametnih ugovora, dužan je da za korišćenje pametnih ugovora mora prethodno pribaviti pristanak korisnika imovine. Pametni ugovori se još može definisati i kao skup prava i obaveza izraženih u programerskom kodu ili kao delovi softvera, gde je saglasnost volja, sadržaj prava i obaveza kao i dokaz o zaključenju izražena kroz programerski kod, i nalazi se u blockchain bazi podataka.
Naime, tehnološko rešenje podobno za izdavanje i trasfer digitalne zapravo je decentralizovana baza digitalnih podataka, koja koristi kriptografske algoritme za beleženje i potvrđivanje prometa informacija na mreži, sastoji od zapisa, grupisanih u blokove, koji u nizu čine lanac. Zbog toga je ovaj način zapisivanja digitalnih podataka nazvan i blockchain. Može se definisati i kao distribuirana, deljena i šifrovana baza podataka koja služi kao javno skladište informacija koja nije podložna naknadnim promenama i prepravkama.
Za pojam digitalne imovine usko je vezan i pojam tzv. adrese, kao jedinstvene oznake mesta u virtuelnom prostoru na kom su sadržani podaci o konkretnoj virtuelnoj imovini. Skladištenje i upravljanje digitalnom imovinom za račun korisnika digitalne imovine i sa tim povezane usluge podrazumevaju kontrolu nad tzv. kriptografskim ključevima, a s tim je povezana usluga administriranja sredstvima obezbeđenja.
DIGITALNA IMOVINA SA STATUSOM FINANSIJSKOG INSTRUMENTA
Pojam finansijskog instrumenta određen je Zakonom o tržištu kapitala, i podrazumeva između ostalog hartije od vrednosti poput akcija, obveznica, zatim instrumente tržišta novca, fjučerse, opcije itd. Ukoliko digitalna imovina ima status finansijskog instrumenta, na njihovo izdavanje kao i trgovinu na sekundarnom tržištu, primenjivaće se zakon kojim se regulište tržište kapitala, osim ako zakon koji regulište digitalnu imovinu u svojstu lex specialis zakona ne propisuje drugačije.
Zakon kojim se uređuje tržište kapitala neće se primenjivati ako su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi:
- digitalna imovina nema odlike akcija
- digitalna imovina nije zamenljiva za akcije
- ukupna vrednost digitalne imovine koju tokom perioda od 12 meseci izdaje jedan izdavalac ne prelazi iznos od 3.000.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan izdavanja, odnosno tokom primarne prodaje.
Dakle, za pravne subjekte koji se odluče da izdaju digitalnu imovinu koja po svojim karakteristikama ispunjava sva tri tražena uslova, emisiju može izvršiti po značajno olakšanoj proceduri, ispunjavajući samo uslove iz lex specialis Zakona o digitalnoj imovini, bez obaveze da poštuje formalno i sadržinski znatno strožija pravila Zakona o tržištu kapitala. Upravo je ovo najveća prednost digitalne imovine u odnosu na dosadašnja rešenja, iz ugla manjim pravnih subjekata i startapova, jer im je put ka obezbeđivanju fondova ovim rešenjem u velikoj meri olakšan.
Nadzor nad virtuelnom imovinom sa statusom finansijskog instrumenta vršiće Komisija za hartije od vrednosti, dok će tržište kriptovaluta nadzirati Narodna banka Srbije.
VAŽNE OBLASTI U VEZI SA DIGITALNOM IMOVINOM KOJE NISU POKRIVENE ZAKONOM
Zakon nije regulisao oblast tzv. rudarenja ili mining-a kriptoimovine, koja delatnost ima značajne specifičnosti.
Takođe, van zakona je ostao i poreski aspekt primarnog i sekundarnog tržišta digitalnom imovinom, što znači da će se na ovu oblast primenjivati postojeća zakonska rešenja, do donošenja novih ili izmena i dopuna aktuelnih.