POJAM I VRSTE DIGITALNE IMOVINE
Talas sveopšte tranzicije na internet u 2020. godini zahvatio je i kripto odnosno digitalnu imovinu, koja je dugo egzistirala negde između postojećih zakonskih propisa i sive zone, a njen nerešen status je zadavao glavobolje kako zakonodavcima tako i investitorima. Odavno je jasno da su kriptovalute, kao jedan od oblika digitalne imovine, tu da ostanu i da se ceo proces ne može poništiti niti vratiti unazad. Trebalo je samo znanja i vizije da bi se pronašao način da se prilagode postojeći i donesu novi propisi kako bi ova vrsta imovine bila prepoznata kao zakonit i stabilan oblik svojine, što su aktuelna praksa i dešavanja na tržištu ove vrste kapitala nametnule kao neminovnost.
U svetlu ovog trenda i Republika Srbija je krajem 2020. godine donela Zakon o digitalnoj imovini („Sl. glasnik RS“, br. 153/2020), koji se primenjuje od kraja juna 2021. godine, i time stala u red zemalja koje su uredile tržište virtuelne imovine.
Ovaj zakon definiše digitalnu imovinu i njene oblike i povlači jasnu razliku u odnosu na zvanična sredstva plaćanja koja su priznata kod nas i u inostranstvu. Pored ključnih pojmova koji su važni za razumevanje celokupne materije, ali i za adekvatnu primenu ovog propisa, jednako je važan deo koji uređuje izdavanje digitalne imovine, odnosno propisuje ko i pod kojim uslovima istu može izdavati. Trgovina već izdatom digitalnom imovinom odnosno poslovi povezani sa istom, takođe su oblasti koje je bilo neophodno uvesti u pravni okvir, da bi se izbegle prevare, pranje novca i svi ostali rizici koje neuređeno sekundarno tržište nosi.
Zakonodavac digitalnu imovinu naziva i virtuelnom, što ove dve fraze čini sinonimima, a podrazumeva zapis vrednosti u digitalnoj formi koji se može kupovati, prodavati, razmenjivati ili prenositi digitalno odnosno koji se može koristiti kao sredstvo razmene ili u svrhu ulaganja. Važno je naglasiti da se u digitalnu imovinu ne ubrajaju digitalni zapisi valuta koje su zakonsko sredstvo plaćanja i druga finansijska imovina čiji promet se uređuje drugim zakonima, osim u slučaju izuzetaka koje propisuje zakon. Takođe, digitalnom imovinom se u smislu zakona podrazumeva sva imovina koja ispunjava elemente definisane zakonom, bez obzira na tehnologiju na kojoj je ta digitalna imovina zasnovana.
Zakon izdvaja dva osnovna oblika digitalne imovine, koji se razlikuju po svojoj svrsi i karakteristikama, virtuelnu valutu i digitalni token.
Virtuelna valuta
Virtuelna valuta predstavlja oblik digitalne imovine podoban da služi za plaćanja, ali koji nije izdat od strane centralne banke ili nekog drugog državnog organa, koji bi garantovali njenu vrednost i održavali njenu stabilnost. Dakle, virtuelne valute nisu nužno vezane za zakonsko sredstvo plaćanja i nemaju pravni status novca ili valute. Međutim kako su u faktičkom i tehnološkom smislu slične novcu, zbog svoje pogodnosti pravna lica i pojedinci su skloni da ih prihvataju kao sredstvo razmene, odnosno sredstvo koje može da se prodaje, kupuje, razmenjuje, prenosi i skladišti u elektronskoj formi.
Zakonodavac virtuelne valute ograničava i pravilom da iste ne mogu biti unete kao ulog u privredno društvo, već se eventualno mogu najpre razmeniti za zvanično sredstvo plaćanja i tek onda kao novčani ulog uplatiti u društvo.
Digitalni token
S druge strane digitalni tokeni, kao drugi oblik digitalne imovine, mogu biti nenovčani ulog u privredno društvo, ako se ne odnose na pružanje usluga ili izvršenje rada. Tokeni koji se odnose na pružanje usluga ili izvršenje rada mogu biti nenovčani ulog samo u ortačkim i komanditnim društvima. Listu digitalnih tokena koji mogu biti nenovčani ulog utvrđuje Komisija za hartije od vrednosti. Zakonodavac digitalni token definiše kao vrstu digitalne imovine koja označava bilo koje nematerijalno imovinsko pravo koje u digitalnoj formi predstavlja jedno ili više drugih imovinskih prava, što može uključivati i pravo korisnika digitalnog tokena da mu budu pružene određene usluge.
Izdavanje digitalnih tokena zapravo predstavlja način da pravni subjekti dođu do kapitala, odnosno do pomoći za realizaciju svojih poslovnih planova i strategija. Zbog toga se uz digitalne tokene vezuje i crowdfunding, odnosno šansa za startape širom sveta da uz olakšane procedure dođu do svežeg kapitala. Izdavanje digitalnih tokena odnosno inicijalna ponuda u praksi je poznato i kao ICO (initial coin offering).
ICO projekti počeli su da se razvijaju paralelno sa ekspanzijom virtuelnih valuta i blockchain tehnologije, od strane uglavnom startup kompanija koje na taj način emituju sopstveni digitalni token u zamenu za svež novčani kapital, na koji način dozvoljavaju ulagačima da budu investitori njihovih projekata i dele njihovu kasniju sudbinu. A da li će ulaganje u konkretan ICO proizvod biti isplativo ili ne, direktno zavisi od uspešnosti kompanije koja ga emituje.
ICO i IPO (Initial Public Offering) mogu imati sličnu ekonomsku funkciju prikupljanja kapitala, ali se razlikuju po pravnoj prirodi prava koja stiču ulagači, uslovima izdavanja i primenljivom regulatornom režimu. IPO predstavlja proces detaljno regulisan striktnim zakonskim propisima, i svaka pojedinačna kompanija koja pristupi takvom projektu prikupljanja investicija mora proći rigoroznu kontrolu državnih institucija i ispuniti niz strogih uslova predviđenih zakonima koji regulišu tržište kapitala i poslovanje hartijama od vrednosti. Sa ICO to dugo nije bio slučaj, pa su mnoge kompanije koristile taj prazan hod u regulativi i na ovaj način plasirale svoje tokene. Dakle, ICO je na krilima blockchain tehnologije kao novog tehnološkog rešenja sam od sebe počeo da funkcioniše globalno bez definisanja jasnog statusa i prethodne regulacije. Upravo je to bio jedan od glavnih razloga za nestabilnost tržišta digitalne imovine i velike fluktuacije u cenama tokena.
Propisi koji regulišu ovu oblast u velikoj meri ograničavaju ICO i uvode red u primarnu emisiju i sekundarno tržište digitalnom imovinom. Međutim ispostavilo se da je bilo kakva regulacija bolja od sive zone i potencijalne zabrane o kojoj se špekulisalo, pa je zakonsko uređenje digitalnih tokena ulilo poverenje investitorima koji se sada lakše odlučuju za investiranje u ovaj oblik imovine, odnosno povećavaju njihov udeo u svom investicionom portfoliju.
USLUGE POVEZANE SA DIGITALNOM IMOVINOM
Da bi razumeli koje vrste usluga zakonodavac povezuje sa digitalnom imovinom i samim tim striktno reguliše, važno je razlikovati pojmove imaoca i korisnika digitalne imovine. Tako je korisnik digitalne imovine fizičko lice, preduzetnik ili pravno lice koje koristi ili je koristilo uslugu povezanu s digitalnom imovinom odnosno obratilo se pružaocu usluga povezanih s digitalnom imovinom radi korišćenja digitalne usluge. S druge strane, imalac digitalne imovine je širi pojam i označava kako korisnika digitalne imovine, tako i lice koje je steklo digitalnu imovinu nezavisno od poslovnog odnosa uspostavljenog s pružaocem usluga povezanih s takvom imovinom ili transakcije izvršene preko tog pružaoca. Dakle to podrazumeva i lice koje je steklo digitalnu imovinu učestvovanjem u pružanju usluge računarskog potvrđivanja transakcija u informacionim sistemima koji se odnose na određenu digitalnu imovinu, odnosno učešćem u postupku tzv. rudarenja ili majninga.
Ukupna digitalna imovina u posedu jednog lica kojom ono raspolaže, naziva se portfolio. Upravljanje portfoliom može biti posebna vrsta usluge, koja se bazira na odobrenju odnosno uputstvima iz posebnog ugovora zaključenog sa korisnikom digitalne imovine.
Pored upravljanja portfoliom kao usluge povezane s digitalnom imovinom podrazumevaju se:
- prijem, prenos i izvršenje naloga za kupovinu i prodaju za račun trećih lica,
- usluge kupoprodaje digitalne imovine za novac,
- razmena jedne za drugu digitalnu imovinu,
- čuvanje i administriranje digitalne imovine,
- pokroviteljstvo (usluga u vezi sa ponudom i prodajom digitalne imovine uz obavezu otkupa te imovine od strane pokrovitelja emisije),
- agentura (usluga u vezi sa ponudom i prodajom digitalne imovine bez obaveze otkupa te imovine od strane agenta emisije),
- vođenje registra založnog prava na digitalnoj imovini,
- prihvat i prenos digitalne imovine,
- organizovanje platforme za trgovanje.
Usluga koju pružalac usluga povezanih s digitalnom imovinom pruža trgovcu u smislu zakona kojim se uređuje trgovina, tako što od potrošača prihvata odgovarajuću vrednost digitalne imovine, koja odgovara ceni prodate robe odnosno pruženih usluga tom potrošaču, zamenjuje je za odgovarajući iznos zakonskog sredstva plaćanja i prenosi taj iznos na odgovarajući račun trgovca, naziva se prihvat i prenos digitalne imovine.
Razlikovanje ovih usluga neophodno je iz razloga što se na pružaoca svake od njih primenjuju različiti uslovi za obavljanje te delatnosti. Ove usluge mogu se pružati tek nakon dobijanja dozvole nadzornog organa, odnosno Narodne banke Srbije ili Komisije za hartije od vrednosti. Takođe, pružalac naznačenih usluga mora imati pravnu formu privrednog društva i propisani minimalni kapital, čiji iznos zavisi od vrste usluge povezane sa digitalnom imovinom koju želi da pruža.
Na koji način se može plaćati virtuelnom valutom?
U uvodnom delu teksta smo konstatovali da virtuelne valute nisu zvanično sredstvo plaćanja i iste se ne mogu koristiti za direktnu kupovinu robe ili plaćanje usluga. Međutim, to se može premostiti na način što se između kupca i prodavca pojavljuje i treći subjektivitet, pružalac usluga povezanih s digitalnom imovinom, koji pruža trgovcu uslugu prihvata i prenosa digitalne imovine: od potrošača prihvata odgovarajuću vrednost digitalne imovine, koja odgovara ceni prodate robe odnosno pruženih usluga tom potrošaču, zamenjuje je za odgovarajući iznos zakonskog sredstva plaćanja i prenosi taj iznos na odgovarajući račun trgovca. Dakle, vrši najpre kupoprodaju digitalne imovine za novac koji je zvanično sredstvo plaćanja, da bi tim novcem kasnije moglo da se ostvari zakonito plaćanje neke robe ili usluga.
Dakle, digitalna imovina se može kupovati ili prodavati preko za to namenjenih platformi, ali i tzv. kriptomata koji podrazumevaju automatizovane elektronsko-mehaničke uređaje preko kojih se obavljaju sticanje ili raspolaganje digitalnom imovinom za novčana sredstva ili se vrši razmena jedne za drugu digitalnu imovinu. S druge strane platforma za trgovanje digitalnom imovinom predstavlja višefunkcionalni sistem koji služi za organizovanu trgovinu digitalnom imovinom, kojom administrira organizator platforme, sve u cilju olakšanog spajanja trećih lica koja imaju interes za kupovinu, prodaju i razmenu imovine ove vrste, sve u skladu sa prethodno donetim obavezujućim pravilima i na način koji dovodi do zaključenja ugovornog odnosa. Proces kupovine, prodaje, prihvata, prenosa ili razmene digitalne imovine naziva se transakcija. Kod ovakvih transakcija strane se ponekad dodatno obezbeđuju i ugovorom o namenskom depozitu, tzv. escrow ugovorom. Trgovina putem platforme dozvoljena je kako društvima koja imaju dozvolu nadzornog organa za pružanje usluga povezanih s digitalnom imovinom, tako i svim drugim pravnim licima, preduzetnicima i fizičkim licima.
Kada se govori o digitalnoj imovini, nužno je pomenuti i njenu primarnu emisiju, odnosno tzv. beli papir, dokument koji se može sačiniti prilikom inicijalne ponude digitalne imovine i koji sadrži informacije o izdavaocu, digitalnoj imovini i rizicima ulaganja. Više o inicijalnoj ponudi možete pročitati u tekstu sa bloga, iz 2017. godine.
NAČELO TEHNOLOŠKE NEUTRALNOSTI I BLOCKCHAIN
Kako je već rečeno, digitalna imovina ne zavisi niti je uslovljena tehnologijom na kojoj je kreirana. Međutim, veliki broj oblika ove imovine zasniva se na tehnologiji koja je bazirana na tzv. pametnim ugovorima, kompjuterskim protokolima ili programima, zasnovanim na tehnologiji distribuirane baze podataka ili sličnim tehnologijama, koji, u celini ili delimično, automatski izvršavaju, kontrolišu ili dokumentuju pravno relevantne događaje i radnje u skladu sa već zaključenim ugovorom, pri čemu taj ugovor može biti zaključen elektronski putem tog programa ili protokola. Stoga je zakonodavac propisao da je korišćenje pametnih ugovora u sekundarnom trgovanju digitalnom imovinom dozvoljeno, pod uslovom da pružalac usluga povezanih s digitalnom imovinom koji pruža usluge koje uključuju korišćenje pametnih ugovora za to prethodno pribavi pristanak korisnika digitalne imovine. Pametni ugovori se još mogu definisati i kao skup prava i obaveza izraženih u programerskom kodu ili kao delovi softvera, gde je saglasnost volja, sadržaj prava i obaveza kao i dokaz o zaključenju izražena kroz programerski kod, i nalazi se u blockchain bazi podataka.
Naime, tehnološko rešenje podobno za izdavanje i transfer digitalne imovine zapravo je decentralizovana baza digitalnih podataka, koja koristi kriptografske algoritme za beleženje i potvrđivanje prometa informacija na mreži i sastoji se od zapisa, grupisanih u blokove, koji u nizu čine lanac. Zbog toga je ovaj način zapisivanja digitalnih podataka nazvan i blockchain. Može se definisati i kao jedan od oblika tehnologije distribuirane evidencije, koja otežava naknadnu neovlašćenu izmenu evidentiranih podataka.
Za pojam digitalne imovine usko je vezan i pojam tzv. adrese, kao jedinstvene oznake mesta u virtuelnom prostoru na kom su sadržani podaci o konkretnoj virtuelnoj imovini. Skladištenje i upravljanje digitalnom imovinom za račun korisnika digitalne imovine i sa tim povezane usluge podrazumevaju kontrolu nad tzv. kriptografskim ključevima, a s tim je povezana usluga administriranja sredstvima obezbeđenja.
DIGITALNA IMOVINA SA STATUSOM FINANSIJSKOG INSTRUMENTA
Pojam finansijskog instrumenta određen je Zakonom o tržištu kapitala, i podrazumeva između ostalog hartije od vrednosti poput akcija, obveznica, zatim instrumente tržišta novca, fjučerse, opcije itd. Ukoliko digitalna imovina ima sve odlike finansijskog instrumenta, na njeno izdavanje kao i trgovinu na sekundarnom tržištu primenjuje se zakon kojim se reguliše tržište kapitala, osim ako zakon koji reguliše digitalnu imovinu u svojstvu lex specialis zakona ne propisuje drugačije.
Zakon kojim se uređuje tržište kapitala neće se primenjivati ako su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi:
- digitalna imovina nema odlike akcija
- digitalna imovina nije zamenljiva za akcije
- ukupna vrednost digitalne imovine koju tokom perioda od 12 meseci izdaje jedan izdavalac ne prelazi iznos od 3.000.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan izdavanja, odnosno tokom primarne prodaje.
Dakle, pravni subjekti koji se odluče da izdaju digitalnu imovinu koja po svojim karakteristikama ispunjava sva tri tražena uslova, emisiju mogu izvršiti po značajno olakšanoj proceduri, ispunjavajući samo uslove iz lex specialis Zakona o digitalnoj imovini, bez obaveze da poštuju formalno i sadržinski znatno strožija pravila Zakona o tržištu kapitala. Upravo je ovo najveća prednost digitalne imovine u odnosu na ranija rešenja, iz ugla manjih pravnih subjekata i startapova, jer im je put ka obezbeđivanju fondova ovim rešenjem u velikoj meri olakšan.
Nadzor nad digitalnim tokenima i digitalnom imovinom koja ima odlike finansijskih instrumenata vrši Komisija za hartije od vrednosti, dok nadzor u delu koji se odnosi na virtuelne valute vrši Narodna banka Srbije.
Rudarenje digitalne imovine
Zakon dozvoljava tzv. rudarenje ili mining kriptoimovine, ali tu delatnost, koja ima značajne specifičnosti, ne uređuje detaljnije: na lica koja digitalnu imovinu stiču rudarenjem, prilikom tog sticanja, odredbe zakona se ne primenjuju.
Pravni aspekti nezamenljivih digitalnih tokena kao deo IT prava
Još od pojave Bitcoina i Blockchain-a priča se o širokoj primeni digital ledger-a na sve oblike imovine zapisane u digitalnoj formi. Ova tema je naročito postala aktuelna razvojem i unapređenjem smart contract-a i pojavom novih blockchain open source servisa poput Ethereuma (međutim, Ethereum je doneo novu generaciju smart ugovora, ostavljajući pravnu i kreativnu slobodu učesnicima transakcija za njegovo usavršavanje, a nakon Ethereuma, nove savršenije blockchain mreže prete da svojim rešenjima i niskim troškovima transakcija preotmu značajan deo ovog tržišta, naročito onog vezanog za NFT). Tako su kompanije i startapi dobili šansu da olakšano dođu do kapitala kroz svoje IPO/ICO emisije digitalne imovine, a ovako emitovani tokeni razmenjivani su na sekundarnom tržištu gde je ponuda i tražnja određivala njihovu vrednost. Paralelno s tom primenom ove nove tehnologije razvijala se i ideja o kreiranju sasvim jedinstvenih tokena, koji su emitovani kako bi predstavljali zapravo potvrdu o nekom konkretnom pravu njegovog imaoca. Nešto poput hartije od vrednosti koja bi glasila na donosioca, samo u digitalnoj formi. Ovakva primena se dalje u teoriji razrađivala od potvrda o posedovanju nekog prava na digitalnom sadržaju, pa čak do projektovane primene u postupcima upisa prava na nepokretnosti odnosno digitalnog katastra ili bilo koje druge baze podataka. Dakle, jedinstveni tokeni ili Non-fungible tokeni (NFT) mogu služiti za identifikaciju tokena i evidentiranje njegovih prenosa, ali sami po sebi ne predstavljaju dokaz o nosiocu autorskog prava ili prava svojine na delu sa kojim su povezani. Koja prava sticalac dobija zavisi od sadržine tokena, ugovorenih uslova i pravnog režima predmetnog dobra.
NFT je našao značajnu primenu na tržištu digitalne umetnosti, gde omogućava povezivanje jedinstvenog digitalnog tokena sa određenim digitalnim sadržajem i evidentiranje njegovih prenosa. Umetnici koji su svoja dela ispoljavali u elektronskim i neopipljivim oblicima od pojave interneta i olakšanog protoka informacija imali su problem kako da ostvare svoja prava odnosno spreče nekontrolisano umnožavanje sadržaja nad kojim imaju pravo intelektualne svojine. Međutim, veza tokena i sadržaja sama po sebi ne potvrđuje autentičnost umetničkog dela niti pripadnost autorskih ili drugih imovinskih prava.
Jedna od najpoznatijih prodaja NFT-a ostvarena je u martu 2021. godine, kada je putem aukcijske kuće „Kristi“ (Christie’s) prodat NFT povezan sa digitalnim umetničkim delom Everydays: The First 5000 Days, autora Majka Vinkelmana (Mike Winkelmann), poznatog kao Bipli (Beeple), za 69.346.250 dolara. Nakon tog događaja za NFT je čula šira javnost i pitala se šta je to, odnosno da li je prevara, prodaja magle ili nešto revolucionarno što će zauvek promeniti način na koji se vrši promet prava.
Ovaj vid investiranja u digitalnu imovinu može se posmatrati i kroz drugu svrhu, koja ne mora biti primarna, ali svakako može biti sadržana u volji i motivima kupca. Ovaj vid kupovine digitalne imovine može predstavljati način da se određeni umetnik koji se bavi kreiranjem digitalnih sadržaja finansijski podrži, s obzirom na to da se zbog karakteristika digitalne forme često mogu čuti argumenti da ova vrsta umetnosti nije dovoljno vrednovana odnosno da se ne može lako monetizovati.
Još jedna karakteristika digitalne imovine je mogućnost njenog deljenja na sitnije delove, po istom principu kako se može deliti bitkoin ili itirijum, do sitnih decimala. Tokenizacija može omogućiti da se različita imovinska prava ili udeli u određenom projektu, pa i prava u vezi sa umetničkim delom koje nije u digitalnoj formi, predstavljaju i prenose putem digitalnih tokena. Međutim, samo deljenje ili izdavanje tokena ne dovodi automatski do nastanka prava svojine ili suvlasništva na umetničkom delu.
Dokaz da će nezamenljivi tokeni tu da ostanu i da su široko prihvaćeni od strane novije generacije investitora jesu i izložbe koje se organizuju specijalno za izlaganje digitalnih formi umetnosti, kao i postavljanje veb-platformi gde se tokeni mogu kupovati u zamenu za kriptovalute. U projekte organizovanja izložbi digitalno kreiranih dela na bazi NFT tehnologije uključeni su i najveći svetski muzeji poput petrogradskog Ermitaža.
Šta se zapravo dobija kupovinom NFT-a / nezamenljivog digitalnog tokena
Jedno od najvažnijih pravnih pitanja prilikom kupovine NFT-a jeste koja prava sticalac zaista dobija. Kupovina tokena sama po sebi ne podrazumeva prenos autorskih prava na umetničkom delu sa kojim je povezan. Eventualno sticanje drugih prava zavisi od pravnog osnova transakcije i ugovorenih uslova.
NFT kolekcionarstvo
Zagovornici tradicionalnih umetničkih formi negiraju bilo kakvu vrednost novih umetničkih oblika, a trend investiranja u iste nazivaju neodrživim i veštački načinjenim balon cenama. Iako je vrednost umetničkih dela, bez obzira na formu, uvek zasnovana na istom principu, ponudi i tražnji. I sve dok ima kupaca voljnih da ponude novac za određeno delo, njegova vrednost će ostati stabilna ili se povećavati. Činjenica je da vreme ide na ruku digitalnoj umetnosti, s obzirom na nove generacije koje su odrasle trgujući kriptoimovinom i koje nemaju strah od posedovanja nevidljive imovine i nematerijalnih dobara.
Ako bismo analizirali kolekcionarstvo uopštenije, kako sa finansijskog tako i sa psihološkog aspekta, možemo zaključiti da skoro svi argumenti koje možemo izneti za i protiv investiranja u NFT, stoje i za investiranje u tradicionalne forme umetnosti. Štaviše, digitalne NFT sertifikate karakteriše laka prenosivost i odsustvo rizika od fizičkog oštećenja ili uništenja. Već smo konstatovali da budućnost kolekcionarstva u velikoj meri zavisi od odnosa novih generacija prema umetnosti, njenim formama, ali i investiranju uopšte. Konačno, sa pojavom NFT i digitalnih umetnosti, nova blokčejn generacija investitora sada ima dovoljno znanja i motiva da se oproba u ovoj modernoj formi kolekcionarstva. Moderne investitore, bez razlike u odnosu na investitore u klasične umetničke oblike, motiviše verovanje da će istom delu kasnije rasti cena, odnosno da će neko platiti više za njegovo posedovanje. Kao što je nekom nezamislivo i neracionalno investiranje stotina miliona evra u platno koje se nakon toga čuva u specijalnim dobro obezbeđenim sefovima sa posebnom regulacijom vlage i temperature, slični stavovi se mogu očekivati i u pogledu investiranja u digitalnu imovinu, koja još ima prednost jer se ne mora čuvati na takav način, i lakše se može prenositi širom sveta. Činjenica je da je tradicionalno kolekcionarstvo prošlo test vremena, koji investiranje u NFT tek očekuje. S druge strane, kako se u praksi pokazalo da tehnologija i inovacija uvek nađu put, ne sumnjamo da moderne oblike investiranja u umetnost čeka svetla budućnost.
Porez na kriptovalute i drugu digitalnu imovinu
Prema Zakonu o porezu na dohodak građana, prenos digitalne imovine, bilo da je reč o prodaji ili o drugom prenosu uz novčanu ili nenovčanu naknadu, uključujući i zamenu jedne digitalne imovine za drugu, može predstavljati osnov za kapitalni dobitak, odnosno gubitak fizičkog lica, uključujući i preduzetnika. Kapitalni dobitak oporezuje se po stopi od 15%, a zakon pod propisanim uslovima predviđa i delimično poresko oslobođenje kada se novac ostvaren prodajom digitalne imovine uloži u kapital domaćeg privrednog društva ili investicionog fonda. Na oporezivanje pravnih lica primenjuju se propisi kojima se uređuje porez na dobit pravnih lica.
Advokat za pravo digitalne imovine
Pružamo pravnu pomoć fizičkim i pravnim licima u vezi sa digitalnom imovinom, a naročito:
- pravno savetovanje u vezi sa izdavanjem digitalnih tokena i pripremom belog papira
- pripremu dokumentacije za dobijanje dozvole za pružanje usluga povezanih s digitalnom imovinom
- unos digitalnih tokena kao nenovčanog uloga i izradu ugovora u vezi sa digitalnom imovinom
- pravna pitanja NFT-a i prava intelektualne svojine na digitalnim sadržajima
- pravno savetovanje u vezi sa poreskim aspektima transakcija digitalnom imovinom
Za pravnu pomoć u vezi sa digitalnom imovinom kontaktirajte nas.
Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet i informativnog je karaktera, u skladu sa uslovima korišćenja ove veb prezentacije.