Advokatska kancelarija Milić

Internet pravo

 

OBLASTI I DEFINICIJA INTERNET PRAVA

 


 

Internet pravo predstavlja jednu od najmlađih grana prava, nastalu iz potrebe da se proširi postojeći i kreira novi regulatorni okvir koji bi regulisao internet i uneo neophodnu pravnu sigurnost i bezbednost njegovih korisnika. Internet pravo ili Cyber pravo, kako ga još nazivaju, podrazumeva regulisanje ugovornih i deliktnih odnosa na mreži, prava na privatnost, slobodu govora i intelektualnu svojinu, internet bezbednost, autorsko pravo na kodovima računarskih programa i bazama podataka, krivična dela proizašla iz radnji na internetu, online klađenje, kao i poreski akpekt razmene roba i usluga na mreži. Pokriva i obalsti prava svojine, ako je u pitanju vlasništvo nad digitalnim podacima, internet domenima i slično.

Internet  pravo (ili sajber pravo) kako se još naziva, u širem smislu, obuhvata sve delove pravnog sistema i pravne oblasti koje su u vezi sa internetom i pruža zaštitu korisnicima interneta.

S obzirom na osetljiv odnos između internet provajdera i korisnika, pravo privatnosti, prikupljanje podataka o ličnosti (uključujući trgovinu i zloupotrebe istih), zaštita podataka o platnim karticama i bankovnim računima, predstavljaju jedan od najvećih problema sa kojima se suočavaju korisnici mreže danas. Zbog toga, od kompanija koje prikupljaju pomenute podatke, očekuje se da urade sve u cilju prevencije hakerskih napada i drugih ilegalnih aktivnosti. Druga strana medalje su legalne aktivnosti provajdera, društvenih mreža i platformi koje prikupljaju podatke o ličnosti, a koje uz formalne saglasnosti korisnika, iste koriste radi sticanja dobiti i uvećanja vrednosti sopstvenih kompanija. Praćenje aktivnosti korisnika od strane zvaničnih vlada i državnih institucija, poseban je problem koji ugrožava kako neutralnost interneta generalno, tako i privatnost i lične interese pojedinačnih korisnika. 

Internet sigurnosti, zaštita intelektualne svojine i autorskih prava na mreži i lakoća kojom se ista mogu povrediti u online sferi, takođe su veoma rasprostranjen problem za koji stoprocentne zaštite nema, ali se kroz zakonsku regulaciju pokušava uspostaviti što veći stepen pravne sigurnosti i nesmetanog korišćenja interneta.

 


 

BEZBEDNOST NA INTERNETU I KRIVIČNA DELA U VEZI SA INTERNETOM

Jedna od značajnih oblasti koje pokriva internet pravo je i krivičnopravna zaštita pravnih i fizičkih lica koja koriste mrežu u prvatne ili poslovne svrhe.

Pored represivnog dejstva propisivanjem vrste i stepena sankcija za izvršenja određenih zakonom propisanih dela, internet pravo se bavi i proučavanjem slabostima mreže i njenim usavršavanjem što značajno doprinosi prevenciji krivičnih dela u cyber prostoru.

U skoro svakoj razvijenijoj zemlji sveta oformljena su specijana, dobro obučena i opremljena odeljenja unutar policije i tužilaštva koja imaju za cilj rešavanje ovih slučajeva.

Iako je na državnim organima da pruže zaštitu korisnicima interneta, mnogo toga se može preduprediti informisanjem građana odnosno zaposlenih u kompanijama o svim bitnim aspektima zaštite i preventivnog postupanja.

Zbog toga je važno informisati se redovno jer se tehnologija rapidno razvija, pa je i oni koji je koriste za vršenje krivičnih dela jednako brzo usavršavaju i nadograđuju. Ove vrste krivičnih dela imaju najveću stopu rasta u svetu. Globalna mreža omogućava prekogranično delovanje, pa ovi problemi nisu više deo nacionalnih zakonodavstava, već i problem celog sveta, na čije rešavanje se mora delovati koordinirano i udruženo.

 


 

POSEBNI DEO KRIVIČNOG PRAVA REPUBLIKE SRBIJE U VEZI SA DELIMA IZVRŠENIM PROTIV DIGITALNIH PODATAKA I NA INTERNETU

Aktuelni Krivični zakonik Republike Srbije odeljak koji reguliše krivična dela učinjena na internetu ili u vezi sa visokim tehnologijama naziva Krivična dela protiv bezbednosti računarskih programa u Republici Srbiji.

Tako je predviđeno delo Oštećenje računarskih podataka i programa, za koje se zavisno od visine pričinjene štete može izreći i zatvorska kazna do 5 godine.

Takođe, za unošenje, uništenje, izmenu ili prikrivanje softvera ili digitalnog zapisa, kao i hardverskog nosača informacija čime se onemogućuje njegovo korišćenje, odnosno znatno ometa prenos ili obrada podataka koji služe državnim organima ili drugim ustanovama (činjenje krivičnog dela računarske sabotaže) propisana je ista visina kazne.

Za proizvodnju i unošenje virusa u tuđi računar ili računarski sistem, kazna može biti do 2  godine zatvora, zavisno da li je time prouzrokovana šteta.

Krivičnim zakonikom RS, tradicionalno delo Prevara, dobilo je i svoj poseban oblik ukoliko je ista učinjena na internetu ili u vezi sa računarskim podacima. Zbog stepena važnosti zaštite na internetu od prevara, zakonodavac je propisao kaznu od čak 10 godina zatvora za prevare koje prouzrokuju štetu od preko 1.500.000 RSD.

Za neovlašćeni pristup zaštićenom računaru, računarskoj mreži i elektronskoj obradi podataka, propisana je kazna od 6 meseci, a ako se tako dobijeni podatak upotrebi, kazna može dostići i 2 godine zatvora, dok ukoliko nastupe teške posledice i 3 godine.

Zakon zabranjuje i radnje sprečavanja ili ograničavanja pristupa javnoj računarskoj mreži odnosno korišćenje tuđeg računara ili mreže.

 


 

INTERNET PRAVO I INTELEKTUALNA SVOJINA   

Iako je pravo intelektualne svojine posebna grana prava, sa pojavom interneta ona je naišla na mnoga iskušenja, pa se javila potreba za specifičnim pristupom rešavanju problema zaštite subjetivnih prava nad intelektualnim radom kada je internet u pitanju. Autorsko pravo, kao najvažniji i najrasprostranjeniji segment intelektualne svojine, trpi naveću štetu usled pojave novih tehnologija. Žigovi danas ne označavaju samo tradicionalne vrste roba i usluga već i proizvode i servise koji se nude virtuelno, kao i najrazličitije veb sajt platforme.

Najbolji primer povrede prava žigova su registracije internet domena koje sadrže tuđu zaštićenu oznaku. Upravo uslove i načine zaštite žigova i postupak za preuzimanje ovakvih internet domena pokriva internet, a ne tradicionalno IP pravo. Tendencija kupovine jeftinih internet domena radi prodaje, dovela je do širenja primene ove regulative u praksi, pa i kod nas. Ova vrsta malverzacija domenskim imenima naziva se “Cybersquatting”.

Kada su internet domeni u pitanju, druge poznatije protivpravne radnje su “Typosquatting” (registracija internet domena sličnog originalnom i kroz plaćenu pretragu dovođenje posetioca u zabludu da je na pravoj adresi)  i “Pagejacking” (kopiranje dela originalnog internet sajta i posavljanje na drugi, lažni, da bi izgledao kao originalni, ali obično uz promenjen broj bankovnog računa i instrukcijama za plaćanje. Internet prevaranti koriste ovaj metod za tzv. “phishing”.

Zbog toga je ICANN, doneo The Uniform Domain Name Dispute Resolution Policy (UDRP) radi bržeg i efikasnijeg rešavanja domenskih sporova, bez obraćanja tradicionalnim sudovima u nacionalnim državama. Kada je .RS internet domen u pitanju, pri Privrednoj Komori Srbije formirana je Komisija za rešavanje sporova povodom nacionalnog internet domena Republike Srbije, sa ovlašćenjem takođe ICANN fondacije.

Ono što dalje treba pomenuti je da računarski program predstavlja autorsko delo u smislu Zakona o autorskom i srodnim pravima RS. S tim u vezi, autoru računarskog programa Zakon pruža posebnu autorskopravnu zaštitu, te isti uživa sva imovinska i moralna prava koja autoru pripadaju po samom Zakonu. Specifičnost računarskog programa kao autorskog dela je što njegov autor, pored prava da drugome dozvoli, ili zabrani umnožavanje svog dela, on to pravo ima i u pogledu računarskog programa koji je nastao kao rezultat izmena, prilagođavanja i sl. njegovog računarskog programa. Dakle, i u pogledu drugog programa koji je nastao kao proizvod, odnosno na temelju njegovog. Pored navedenog, značajan je i izuzetak od ovog prava autora računarskog programa, odnosno ograničenje njegovog prava da licu koje je na zakonit način pribavilo njegov računarski program zabrani umnožavanje istog, onda kada je to npr. neophodno u cilju korišćenja programa u skladu sa njegovom namenom, otklanjanja grešaka, postizanja interoperabilnosti nezavisno stvorenog računarskog programa sa drugim programima kroz postupak dekompilacije istog, i to pod posebnim uslovima koje propisuje Zakon.

Pored navedenog, posebno treba skrenuti pažnju da ukoliko je autor stvorio računarski program tokom trajanja radnog odnosa, izvršavajući svoje radne obaveze, trajni nosilac svih isključivih imovinskih prava na tako stvorenom računarskom programu je poslodavac. Međutim, ovo ne mora biti slučaju ukoliko je ugovorom o radu izričito ugovoreo da će imovinska prava ipak pripasti zaposlenom, odnosno autoru. Takođe, autor će imati pravo na posebnu naknadu od računarskog programa stvorenog u radnom odnosu samo ako je takva naknada posebno ugovorena.

 


 

UGOVORI NA INTERNETU I U “CYBER PROSTORU”

Iako većina korisnika interneta smatra da ugovorno pravo nije primenjivo na mreži, to je pogrešno mišljenje. Skoro svaka razmena informacija odnosno kupoivna roba ili usluga na nekoj iole ozbiljnijoj internet platformi zahteva prethodno saglašavanjem sa Pravilima i uslovima korišćenja. To je zapravo ništa drugo nego prihvatanje ponude za zaključivanje ugovora po pristupu. Ovo je pre svega od značaja za “online” prodavnice, odnosno za oblast e-commerce poslovanja, gde se roba prodaje, odosno usluge pružaju putem interneta. Dakle, u ovom slučaju, da bi nastao pravni odnos između prodavca/pružaoca usluga i kupca, odnosno korisnika usluge, potrebno je da isti zaključe ugovor u elektronskom obliku putem elektronskih sredstava, a kojem se zbog toga ne može osporiti punovažnost. Ovakav vid poslovanja i ovakav ugovor reguliše Zakon o elektronskoj trgovini RS, koji propisuje njegovu obaveznu sadržinu, kao i način i trenutak njegovog zaključenja. Tako pomenuti zakon, između ostalog, predviđa da je prodavac/pružalac usluge dužan da, bez odlaganja, elektronskim putem, posebnom elektronskom porukom, potvrdi prijem elektronske poruke koja sadrži ponudu kupca/korisnika usluge, ili prihvat ponude za zaključenje ugovora, ukoliko je on ponudu učinio suprotnoj strani. Kada je reč o trenutku zaključenja ugovora u elektronskom obliku, smatra se da je isti zaključen onog časa kada ponuđač primi elektronsku poruku koja sadrži izjavu ponuđenog da prihvata ponudu.

Sa razvojem tehnologije, pojavljuje se potreba za implementaciju ugovora i u sam računarski kod, ali to je oblast pametnih ugovora, koja potpada pod IT pravo.

 


 

ZAŠTITA PODATAKA O LIČNOSTI, PRAVO NA PRIVATNOST I GDPR KAO DEO INTERNET PRAVA

Regulisanje i kontrola podataka o ličnosti koje prikupljaju subjekti karakterisani kao rukovaoci ili obrađivači predstavlja i tek će predstavljati veliki problem pojedincu, ali i celoj civilizaciji. Lični podaci su postali proizvod i njima se trguje. Za sada uglavnom za potrebe marketinga, personalizacije ponude i veštačke inteligencije.

Iako skoro sve države sveta ograničavaju svojim propisima vremenski rok čuvanja ovih informacija, nikada se sa sigurnošću ne može utvrditi gde su i na koji period one pohranjene, zbog čega je neohodno rešavanju ovog problema prići sistemski, kroz aktivno delovanje zajednica država i visokih institucija, jer je samim pojedincima jako teško da individualno ostvaruju svoja prava, koja im zakoni garantuju u većoj ili manjoj meri.

S tim u vezi, nemaju svi pravni sistemi jednak nivo zaštite tj. nemaju isti pristup pojmu privatnosti, koje se može kretati od subjektivnog prava čije ostvarivanje je lična stvar pojednica do kategorije koja lične podatke i pravo na zaštitu istih uzdiže do nivoa osnovnih ljudskih prava, kao što je to proklamovano regulativom EU. Najpre konvencijom o ljudskim pravima iz 1950, da bi zaštita ljudskih prava u Evropi danas bila posebno regulisana Opštom uredbom o zaštiti podataka zvanom GDPR (General Data Protection Regulation), koja je iz korena promenila pristup prikupljanju i obradi podataka o ličnosti unutar EU, ali i van njenih granica u meri i na način kako je to regulativom predviđeno.

Isti put je sledilo i naše zakonodavstvo donošenjem Zakon o zaštiti podataka o ličnosti RS koji je počeo da se primenjuje u avgustu 2019. godine, a koji je napisan po uzoru i u skladu sa Opštom uredbom o zaštiti podataka GDPR. S tim u vezi, naše zakonodavstvo ide u korak sa evropskom regulativom, u cilju usklađivanja mehanizama zaštite podataka o ličnosi na globalnom nivou, kao posebno osetljive i bitne kategorije podataka, koji zapravo predstavljaju privatnu, ličnu sferu svakog pojedinca.

Imajuči u vidu je sama materija koju naš Zakon o zaštiti podataka o ličnosti (ZZPL) reguliše dosta kompleksna i mnogima teška za razumevanje, posebno rukovaocima i obrađivačima podataka o ličnosti koji su dužni da se pridržavaju svojih obaveza koje ZZPL propisuje, isti imaju mogućnost da u te svrhe angažuju lice za zaštitu podataka o ličnosti, tzv. Data Protection Officer (DPO) koje poseduje posebna stručna znanja i iskustva u oblasti zaštite podataka o ličnosti. DPO je pre svega lice koje ima sposobnosti da rukovaoca i obrađivača, kao i njihova zaposlena lica, informiše i daje mišljenja o njihovim obavezama u vezi sa zaštitom podataka o ličnosti, prati primenu odredaba ZZPL-a, kao svih drugih propisa i internih akata koji se odnose na predmetnu materiju, te da sarađuje sa Poverenikom za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i generalno učestvuje u podizanju svesti i obuke zaposlenih koji učestvuju u radnjama obrade i kontrole podataka. Pored navedenih, DPO izvršava i druge obaveze i učestvuje u procesu zaštite podataka o ličnosti, na koji način pruža pomoć rukovaocu i obrađivaču. Takođe, lice za zaštitu podataka o ličnosti može biti određeno iz redova zaposlih kod rukovaoca i obrađivača, koje je prošlo posebnu obuku i time steklo takav status, ali može biti i neko treće lice, koje se inače time bavi, a koje je od strane rukovaoca/obrađivača angažovano posebnim ugovorom. Ono što je bitno napomenuti je da ZZPL predviđa i slučajeve kada su rukovalac i obrađivač dužni da angažuju lice za zaštitu podataka o ličnosti.

 


 

SPAM POŠTA KAO PROBLEM INTERNET PRAVA

Spam nije posebno regulisan zakonom kod nas, ali se njegova zabrana može izvesti iz niza drugih propisa koji regulišu oglašavanje, zaštitu potrošača i internet bezbednost.

S obzirom da je oko 80% svih imejlova poslatih u SAD upravo Spam, a oko 20% građana je nekada kupilo robu preko spam ponude, jasno je zbog čega je ovaj vid nazovimo invazivnog reklamiranja ili čak i napada toliko učestao u svetu. Kao što smo već naveli, zbog nadnacionalnosti internet kriminala, spammerima je jako teško ući u trag.

Ponovo, najefikasniji vid zaštite je predostrožnost. Tako nikada ne odgovarajte na spam niti započinjite bilo kakvu komunikaciju, ne postavljajte svoj imejl na veb sajt već neki vid zaštićene kontakt forme, čitajte uslove korišćenja veb sajtova pre nego što ostavite podatke, koristite spam filter, kreirajte i ostavljajte drugu imejl adresu na javnim internet platformama za razmenu informacija.

Internet pravo se razlikuje od IT prava koje reguliše tok digitalnih informacija i digitalnog novca, softvere, i pravnu stranu enkripcije i kriptografije.

 


 

Koautori: advokat Dragan Milić i advokat Jelena Blagojević

 


 

Obezbeđujemo profesionаlno prаvno zаstupаnje i pružanje pravne pomoći u oblаstima kаo što su:

  • Zaštita žigovа, znаkovа, dizajn rešenja i drugih vrstа intelektuаlne svojine na internetu i ostvarenje prava na zaštitu pred nadležnim sudovima
  • Sporovi povodom gTLD i ccTLD internet domena
  • Bezbednost na internetu
  • Nezavisnost i sloboda interneta
  • Pravo privatnosti na internetu
  • Sloboda govora i komunikacija na globalnoj mreži
  • Izrada pravila korišćenja vebsajtova i politike privatnosti (Terms and conditions and Privacy policy)
  • Sve vrste ugovora vezane za internet poslovanje
  • Poresko savetovanje 
  • Zaštitu baza podataka i programerskog koda

 


 

ODGOVORNOST ONLAJN PLATFORMI ZA RAZMENU SADRŽAJA I POSTUPANJE KORISNIKA NA INTERNETU

Interes tehnoloških internet kompanija pod čijom su kontrolom društvene mreže je svakako da preuzimaju što manje odgovornosti za sadržaj koji korisnici publikuju, a po mogućstvu da se kroz odricanja od odgovornosti, sadržana u uslovima korišćenja takvih servisa, u potpunosti ograde od radnji njihovih korisnika. Međutim, takvo odricanje ne proizvodi pravno dejstvo u potpunosti. Odgovornost internet kompanije koja pruža uslugu informacionog društva, ne može se izbeći. Bez obzira da li se crpi iz lex specialis propisa koji regulišu e-trgovinu ili prava potrošača, bilo iz opštih pravila po kojima funkcioniše pravni sistem, a takođe nevezano i za činjenicu da li je reč o javnom interesu ili interesu odnosno subjektivnim pravima pojedinca, određeni stepen odgovornosti mora da postoji.

Bilo da ih zovemo online content sharing provajderima ili društveno-informacionim servis kompanijama, ovi internet giganti, poput Alphabet-a (Alphabet Inc.) ili Meta-e (Meta Platphorms Inc.) narasli su do pozicija vrednosti i moći koje niko pre deceniju dve nije mogao ni da zamisli. Ove kompanije koje svoju delatnost baziraju na pružanju usluga fizičkim licima koja koriste internet, stavile su na test tradicionalno skrojene pravne sisteme, ne samo nacionalnih država već i Evropske unije. Odgovor na tendenciju tehnoloških kompanija da se odreknu odgovornosti u pogledu delovanja njihovih korisnika, najpre je došao kroz sudsku praksu, a ubrzo zatim i kroz regulativu EU. Potreba da se zaštiti najpre javni interes (sa naglaskom na interes maloletnika), ali i subjektivnih prava pojedinačnih subjekata (poput prava intelektualne svojine), doprinela je ekstezivnijem tumačenju postojećih imperativnih normi i donošenju novih sa ciljem da se u što većoj meri popune pravne praznine nastalne brzim i za birokratiju neuhvatljivim tehnološkim promenama.

Direktive EU koje regulišu odgovornost internet platformi

Jedno od primarnih pitanja koje se postavlja kod odgovornosti tehnoloških kompanija je trenutak kada ta odgovornost nastupa. Tako na primer pružaoci usluga su stanovišta da njihove platforme ne mogu odgovarati za nezakonit sadržaj pre trenutka kada su za njega saznale odnosno kada je treće lice učinilo tu nezakonitost verovatnom. Međutim, kako tehnologija napreduje, a posebno savremeni algoritmi koje upravo pružaoci usluga preko interneta poseduju, nameće se i potreba da se njihova odgovornost proširi na način što će tehnološke kompanije upravo koristeći svoje algoritme, predupređivati veliki deo nezakonitih objava i onemogućavati ih već kod pokušaja da budu objavljene. Na krilima te potrebe i evropski zakonodavac je u okviru Direktive o autorskom i srodnim pravima na jedinstvenom digitalnom tržištu (Directive on copyright and related rights in the Digital Single Market 2019/790) propisao određenu odgovornost pružoca usluga za povrede autorskih prava koje njihovi korisnici učine trećim licima, odnosno obavezao ih na niz radnji koje moraju da preduzmu u cilju predrupređivanja povreda autorskog prava.

Pobornici sloboda na internetu i protivnici člana 17 pomenute Direktive ukazivali su tokom i nakon javne rasprave o donošenju tog akta, na posledice takve odgovornosti. A posledice se mogu ogledati u činjenici da će pružalac usluga u cilju izbegavanja odgovornosti i bez motiva da preuzme rizik uklanjati sadržaj i za koji nije siguran da li je zakonito ili nezakonito postavljen. Što bi neminovno uticalo na ograničenje slobode govora, dostupnosti sadržaja, ograničenje prava na prijem informacija, pa samim tim i na protok informacija generalno. S druge strane, jedan od glavnih argumenata za povećanje odgovornosti pružaoca usluga je između ostalog uspostavljanje pravnog uređenja na internetu i sprečavanje kršenja zakonskih normi i pomoć pri ostvarivanju subjektivnih prava.

Ograničenost algoritma i posledice po subjektivno pravo korisnika

Usled opisanih okolnosti svedoci smo da su platforme naveliko počele da koriste algoritme koji već kod postavljanja sadržaja ukazuju na njegovu suprotnost sa javim moralom, zakonom ili unapred propisanim opštim pravilima platforme i onemogućavaju njegovo postavljanje. Pored ove, preliminarne provere na inicijativu same platforme pojačana pažnja stavljena je i na razloge zbog kojih treća lica mogu ukazati na zloupotrebe i postupanje po takvim zahtevima. Iako su internet platforme i ranije posedovale opcije za prijavu nezakonitosti odnosno sadržaja kojim se krši javni interes i moral, red i mir, kao i subjektivna prava drugih lica, usled povećanja nivoa odgovornosti, spisak razloga zbog kojih se može prijaviti neki sadržaj se stalno širi.

Međutim, gde ima postavljenih pravila, ima i pokušaja njihove zloupotrebe i izigravanja. Neminovno su prisutne i posledice koje se ogledaju u ograničenju prava drugih lica. Tako je večno vaganje između važnosti dva prava ili dva dobra, privatnog i javnog interesa, između prava na privatnost i prava na obaveštenost i slobodu govora, dobilo novo polje rasprave, ovog puta na internetu i povodom interneta.

Procena o osnovanosti prijave nezakonitosti odnosno povrede utoliko je upitnija jer o istoj odlučuju internet platforme po ne uvek jasnim i transparentnim kriterijumima, ostavljajući i osnov sumnje da li su takve odluke poputno automatizovane bez upliva bilo kakvog ljudskog faktora, makar i sa kontrolnom funkcijom. Možda je rešenje u što preciznijim pravilima, koracima za ostvarenje prava prema platformi i što transparentnijem postupku sa pravom na drugostepeno odlučivanje uz prisustvo adekvatno obučene osobe ili komisije od strane platforme. Arbitriranje platforme povodom prijave u ovakvim situacijama je svakako neophodno. Jer, ukoliko se ostvarenje subjektivnih prava ostavi isključivo sudu, odnosno korisnici platformi ili treća lica upute na rešavanje svojih zahteva isključivo preko suda, takvi postupci bi za mnoge bili nedostupni, kako iz finansijskih razloga, tako i zbog neizbežnog međunarodnog elementa koji je posledica globalnosti interneta kao njegove osnovne osobine.

 


 

Nova pravila EU koja se odnose na digitalne servise

Nije nikakva novost da su korisnici usluga informacionog društva i e-trgovine su izloženi velikom riziku od prevare, ugrožavanja bezbednosti i ograničeni prilikom ostvarivanja svojih prava koja im po zakonu pripadaju.

Naime, iako se velika većina stručne i “obične” javnosti slaže da je benefit digitalne transformacije veliki, postoje brojne posledice tog procesa na pojedinca, društvo i privredu. Jedan od dominantih problema je trgovina preko interneta ilegalnom robom i razmena upitnog sadržaja. Čak su i onlajn servisi postali usluga koju je moguće lako izmanipulisati zloupotrebljenim algoritmima i tako uticati na proces informisanja, sadržaj informacija, navođenje na pogrešne zaključke odnosno uticati kreiranje javnog mnjenja ili na drugi način loše uticati na korisnike. Proces digitalizacije je doprineo i formiranju tržišta na način što svega nekoliko velikih platformi kontroliše veliki deo korisničke mreže, koje donose svoja sopstvena pravila čija primena često rezultira monopolističkom ponašanju i nelojalnoj konkurenciji, gde su na kraju korisnici ti koji pretrpe najveću štetu.

Zbog toga je trend regulacije pružanja digitalnih i usluga preko interneta, započet GDPR-om i Direktivom o autorskom pravu na jedinstvenom digitalnom tržištu Evropska unija 2022. godine nastavila donošenjem još dva važna propisa – Digital Service Act-a (DSA) i Digital Markets Act-a (DMA), čiji je predlog utvrđen još 15.decembra 2020. godine. Primarni cilj novih regulatornih trendova u EU je namera da se omogući viši nivo bezbednosti i prava korisnika digitalnih servisa i veća pravnu sigurnost.

Zajednička svrha ovih akata predstavlja postavljanje bezbednog digitalnog okruženja u okviru kog se smanjuje šansa da korisnici budu prevareni kupovinom krivotvorene robe, odnosno gde korisnici mogu lakše ostvarivati svoja garantovana prava, kao i postavljanje osnove za dalji pravilan razvoj digitalne industrije, njenog rasta, konkurentnosti, kako na evropskom tako i na globalnom tržištu.

Tako DSA izdvaja tri ključne kategorije rizika koje bi ovaj akt trebalo da redukuje. Prva se odnosi na ilegalni sadržaj na internetu, poput prodaje zabranjene robe i usluga ili govora mržnje. Druga kategorija su rizici koji utiču na osnovna ljudska prava, kao što je pravo na slobodu govora i informisanja, pravo na privatnost ili pravo deteta. I treća vrsta rizika podrazumeva manipulaciju usluge platformi, sa potencijalnim uticajem na zdravlje, javnu bezbednost, izbornu volju građana, manjinska prava itd. Dakle, sve ono što ugrožava javni i privatni interes. To su slučajevi kreiranja i korišćenja lažnih naloga na platformama, korišćenje botova ili drugih automatskih načina komunikacije itd.

Na koje usluge se odnosi DSA?

Digitalne usluge u smislu DSA, podrazumevaju širok spektar servisa koji se pružaju posredstvom interneta, od vebsajtova do hosting i internet servis provajdera oključujući i internet digitalnu infrastrukturu. Usluge koje se pružaju preko vebsajtova i aplikacija mogu obuhvatati platforme koje se javljaju kao posrednici pri e-trgovini, one koje nude prostor za deljenje sadržaja, društvene mreže, dropshipping platforme itd.

Šta reguliše DMA?

S druge strane Digital Markets Act konkretizuje pravila funkcionisanja tzv. gatekeepers onlajn platformi, koje predstavljaju sponu između internet biznisa i korisnika, odnosno detaljnije reguliše one digitalne usluge koje se odnose na ovakve platforme.

Da bi jedna kompanija stekla status Gatekeeper-a u smislu DMA, mora ispuniti sledeće kriterijume:

  • Da ima jaku ekonomsku moć i mora biti dobro tržišno i ekonomski pozicionirana, odnosno da ima veliki uticaj na internet tržište i biti aktivna na području EU zemalja
  • Da ima jaku posredničku poziciju, između velike baze korisnika i velikog broja kompanija/biznisa
  • Da je stekla (ili je na putu da stekne) stabilnu, dugotrajnu i potvrđenu poziciju na tržištu, koju karakteriše stabilnost tokom vremena, odnosno tokom tri finansijske godine

 

Primena novih pravila koja nosi DMA projektovana su da omoguće fer poslovno okruženje, ograničavajući monopolističko ponašanje, sa akcentom na pružanje povoljnijeg položaja startapova i inovativnih biznis modela koji neće morati da ispunjavaju nefer tržišne uslove koji limitiraju mogućnosti njihovog razvoja. S druge strane, korisnicima će biti omogućeno da lakše biraju bolju uslugu i menjaju provajdere, da direktno pristupaju servisima po nižim cenama.

Kada novi propisi počinju da se primenjuju?

Nakon javne rasprave u kojoj je učestvovao veliki broj stake holder-a uključujući nevladin i privatni sektor, državne i akademske institucije i međunarodne organizacije, tekst propisa je usvojen od strane Evropskog parlamenta u julu 2022. i očekuje se njegovo proglašenje i zvanično objavljivanje u službenom glasniku EU.

Datum objave u službenom glasilu EU važan je i što se od tog trenutka računa i trenutak stupanja na snagu propisa, odnosno 20 dan od objavljivanja. Tako je za DSA propisano da se primenjuje 15 meseci od stupanja na snagu ili od 1. Januara 2024. godine zavisno koji trenutak nastupi kasnije, dok deo akta koji se odnosi na velike platforme počinje sa primenom ranije, istekom četiri meseca od stupanja na snagu.

Što se tiče DMA, tzv. Gatekeepers platforme će imati šest meseci da se prilagode novim pravilima, računajući od trenutka stupanja propisa na pravnu snagu.

Posledice neusklađivanja sa novim aktima

Za kompanije koje ne usklade svoje poslovanje sa pravilima koje propisuje DMA, ovaj akt je propisao kaznu do 10% ukupnog globalnog prometa kompanije, a u slučaju ponavljanja prekršaja, taj procenat može ići I do 20%. Nadležni organ može izreći i kazne koje se plaćaju periodično, i to u visini do 5% prometa. Pored novčanih kazni, od strane Evropske komisije mogu biti i izrečene razne mere poput naloga da se izmeni ili obustavi određeni segment poslovanja ili da se po određenim uslovima preuzme njegovo vođenje od strane ovlašćene državne institucije.

Što se tiče usklađivanja sa DSA, svaka država članica EU će morati da imenuje Digital service coordinator-a, koji će voditi računa o primeni ovog akta. Isti organ će imati nadležnost da vodi postupke i izriče kazne koje se mogu kretati i do visine od 6% ukupnog bruto prometa.

Iako je GDPR važio kao uredba koja izuzetno visokim zaprećenim administrativnim novčanim kaznama koje se kreću I do 4% godišnjeg bruto prometa, novi akti su još više podigli taj prag, što je dovoljno jak razlog da se njihovo usvajanje shvati ozbiljno i pristupi usklađivanju na vreme.

 


 

Pročitajte više o Pravu interneta i IT pravu na blogu…