Autorsko Pravo

 

SUBJEKTIVNA AUTORSKA PRAVA – POJAM, ZAŠTITA I OSTVARIVANJE

 


 

Pojam autorskog dela

 


 

Da bi se razumelo autorsko pravo kao grana prava, sa svojim principima i pravima i obavezama koje daje ili nameće subjektima, neophodno je razumeti definiciju autorskog dela i razložiti je radi analize svakog njenog elementa.

Prema svojoj zvaničnoj definiciji, autorsko delo je originalna duhovna tvorevina autora, izražena u određenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine.[1]

Dakle, odmah možemo da primetimo da autorsko delo mora biti originalno, odnosno da se izdvaja od svega što već postoji. Naime, „autorsko delo nije originalno ako je rezultat podražavanja ili imitacije već postojećih dela, bez specifičnog i individualnog duhovnog pečata autora koji ga razlikuje od drugih dela“.[2] Da li je neko delo originalno ili ne neće nužno zavisiti od broja i količine preuzetih elemenata drugog dela (npr. broj karaktera ili reči), već se moraju razmotriti i drugi elementi oba dela, poput radnje ako je u pitanju književno delo, karaktera likova ili vlastitih imenica. Takođe, kod filmskih dela ili fotografija treba oceniti kompoziciju, boje, scenografiju itd.

Takođe, fotografija koja primarno ističe umetničku ličnost autora predstavlja njegovu originalnu duhovnu tvorevinu, odnosno autorsko delo.[3]

Neophodni stepen originalnosti koji je dovoljan da bi delo uživalo autorskopravnu zaštitu procenjuje se u svakom konkretnom slučaju. U slučaju spora može biti cenjen po slobodnom sudijskom uverenju, odnosno dokazima iznetim od strane parničnih strana. Ukoliko sud oceni da nema dovoljno stručnog znanja, na predlog neke od strana može odlučiti da se sprovede dokazni postupak veštačenjem, gde će stručno lice utvrditi da li je neko delo originalno ili ne.

Drugi važan element pojma autorskog dela je  forma. Naime, da bi autorsko delo uživalo autorskopravnu zaštitu, mora biti izraženo u nekoj formi, koja ne mora nužno da bude materijalna, već može biti i elektronska, pa čak i u obliku izgovorenih reči ili pokreta.

Treći važan element definicije je veza između dela i njegovog autora. Autorsko delo može biti stvoreno samo od strane čoveka, odnosno isto mora biti rezultat njegovog duha. Stoga, autorom se ne može smatrati pravno lice po čijem je nalogu neko delo stvoreno. Autorom se takođe smatra i lice čije su ime, pseudonim ili znak naznačeni na primercima dela ili navedeni prilikom objavljivanja dela, dok se ne dokaže drukčije. Tako, da bi ostvario autorskopravnu zaštitu, autor ne mora koristiti svoje lično ime, već po svom izboru delo može označiti i pseudonimom ili odlučiti da ga ne obeleži. Stoga možemo zaključiti da neobeležavanje autorskog dela imenom autora ne utiče na autorstvo, ali je svakako poželjno označiti delo radi sprečavanja odnosno umanjenja mogućnosti nezakonitog preuzimanja. Naročito kada su u pitanju opšte poznata dela za koja se ne može jasno i nedvosmisleno utvrditi kom autoru pripadaju.[4]

Zakon je naveo nekoliko uobičajenih oblika u kojima se može izraziti autorsko delo, ali se nije ograničio samo na njih, tako da autorsko delo može biti sve što se podvodi pod njegovu zakonsku definiciju. S tim u vezi, autorskim delima se mogu smatrati naročito:

  • pisana dela (knjige, brošure, članci, prevodi, računarski programi u bilo kojem obliku njihovog izražavanja, uključujući i pripremni materijal za njihovu izradu i dr.);
  • govorna dela (predavanja, govori, besede i dr.);
  • dramska, dramsko-muzička, koreografska i pantomimska dela, kao i dela koja potiču iz folklora;
  • muzička dela, sa rečima ili bez reči,
  • filmska dela (kinematografska i televizijska dela);
  • dela likovne umetnosti (slike, crteži, skice, grafike, skulpture i dr.);
  • dela arhitekture, primenjene umetnosti i industrijskog oblikovanja;
  • kartografska dela (geografske i topografske karte);
  • planovi, skice, makete i fotografije;
  • pozorišna režija;
  • zbirke (enciklopedija, zbornik, antologija, izabrana dela, muzička zbirka, zbirka fotografija, grafička mapa, izložba i sl.);
  • zbirke narodnih književnih i umetničkih tvorevina;
  • zbirka dokumenata, sudskih odluka i slične građe;
  • baza podataka, bez obzira na to u kojoj je formi, a koja s obzirom na izbor i raspored sastavnih delova ispunjava napred navedene uslove potrebne da bi se smatrala autorskim delom.

 

Važno je napomenuti da zaštita zbirke autorskih dela ni na koji način ne ograničava prava autora na dela koja su sastavni deo zbirke.

Nezavršeno delo koje ispunjava uslove po pitanju originalnosti i forme takođe se smatra autorskim.

Autorskopravnom zaštitom nisu obuhvaćene opšte ideje, postupci, metode rada ili matematički koncepti kao takvi, kao ni načela, principi i uputstva koji su sadržani u autorskom delu.

Ne smatraju se autorskim delom:

  • zakoni, podzakonski akti i drugi propisi;
  • službeni materijali državnih organa i organa koji obavljaju javnu funkciju;
  • službeni prevodi propisa i službenih materijala državnih organa i organa koji obavljaju javnu funkciju;
  • podnesci i drugi akti u upravnom ili sudskom postupku.

 


 

Vrste subjektivnih autorskih prava

 


 

Autorska prava se mogu podeliti na moralna i imovinska i to po kriterijumu vrste i prirode ovlašćenja koja dodeljuju svojim imaocima. Moralna prava pripadaju autoru i vezana su za njegovu ličnost, dok imovinska pripadaju takođe autoru, ali i drugim nosiocima prava kojima ista mogu biti ustupljena od strane autora, odnosno koja su stečena na osnovu zakona.

Ova podela se proteže i na prenosivost, trajanje i neka od veoma važnih svojstava za svako od ovih ovlašćenja.


 

Moralna subjektivna autorska prava (Ličnopravna ovlašćenja)

 


 

Iako je zakonski termin za ovu vrstu subjektivnih prava „moralna autorska prava“, ispravniji je teorijskopravni naziv „ličnopravna ovlašćenja“. Međutim, s obzirom na vezanost zakonskom terminologijom, u komunikaciji sa sudovima i pravnim aktima treba koristiti naziv „moralna autorska prava“.

Postoji nekoliko oblika moralnih autorskih prava:

  • pravo paterniteta (pravo na priznanje autorskog dela) – autor ima isključivo pravo da bude priznat i prepoznat kao autor određenog dela;
  • pravo na naznačenje imena autora;
  • pravo na objavljivanje – autor ima ekskluzivno pravo da samostalno odluči da li će svoje delo i u kojoj meri objavljivati. Takođe, do objavljivanja dela autor ima isključivo pravo da javno izdaje obaveštenja o delu, da opisuje delo i njegovu sadržinu. (Pre premijere filma, autor ima isključivo pravo da daje informacije o filmu i objavljuje inserte i  trejlere.);
  • pravo na zaštitu integriteta dela – autor ima isključivo pravo da štiti integritet svog dela, i to naročito da se suprotstavlja izmenama svog dela od strane neovlašćenih lica, javnom saopštavanju svog dela u izmenjenoj ili nepotpunoj formi, vodeći računa o konkretnom obliku saopštavanja dela i dobroj poslovnoj praksi, kao i da daje dozvolu za preradu svog dela. Jedna od najčešćih povreda moralnih autorskih prava koju prave mediji jeste povreda integriteta dela – konkretno fotografije. Kropovanje, pisanje teksta preko fotografija, promena tona boje, kontrasta ili svetlosti fotografije nisu dozvoljeni bez saglasnosti autora. Druga najčešća povreda je nenavođenje imena autora prilikom saopštavanja dela[5];
  • pravo na suprotstavljanje nedostojnom iskorišćavanju dela – samo autor ima pravo da se suprotstavi iskorišćavanju svog dela na način koji ugrožava ili može ugroziti njegovu čast ili ugled.

 

Moralna imovinska prava nisu prenosiva i pripadaju samo tvorcu dela, odnosno autoru i ne mogu biti preneta na drugo lice nikakvim pravnim poslom, tj. nosilac moralnih autorskih prava može biti samo autor. Ovim ovlašćenjima koja su vezana strogo za ličnost autora ne može se trgovati, odnosno nije moguće potpisati ugovor gde je predmet prenos autorstva na dela. Međutim, ugovorom se može prenositi druga vrsta autorskih prava – imovinska.

Prilikom saopštavanja tuđeg autorskog dela, odnosno preuzimanja tuđeg sadržaja, nije dovoljno navesti samo naziv izvora u smislu npr. medija kao nosioca imovinskih autorskih prava, već je neophodno označiti i imena autora teksta odnosno fotografija koje su preuzete. Čak i ukoliko osnovni izvor informacije nije naveo imena autora, neobjavljivanje njegovog imena uz preuzeti sadržaj smatra se povredom moralnih autorskih prava.

Dakle, moralno autorsko pravo autora fotografije povređeno je neovlašćenim objavljivanjem fotografije bez označenja imena, odnosno pseudonima autora i bez njegove saglasnosti, kao i objavljivanjem fotografije u izmenjenoj formi u odnosu na original.[6]


 

Imovinska autorska prava (Imovinskopravna ovlašćenja)

 


 

Kao i u slučaju ličnopravnih ovlašćenja, teorijskopravni termin imovinskih autorskih prava je „imovinskopravna ovlašćenja“. Postoji nekoliko vrsta subjektivnih imovinskih autorskih prava:

  • pravo na umnožavanje dela;
  • pravo na stavljanje primeraka dela u promet;
  • pravo na davanje primeraka dela u zakup;
  • pravo na izvođenje;
  • pravo na predstavljanje;
  • pravo na emitovanje;
  • pravo na reemitovanje;
  • pravo na satelitsko emitovanje;
  • pravo na kablovsko reemitovanje;
  • pravo na javno saopštavanje, uključujući interaktivno činjenje dela dostupnim javnosti;
  • pravo na prilagođavanje, aranžiranje i drugu izmenu dela;
  • pravo na javno saopštavanje dela koje se emituje;
  • pravo na javno saopštavanje dela sa nosača zvuka ili slike;
  • pravo na pristup primerku dela;
  • pravo sleđenja;
  • pravo na zabranu izlaganja originalnog primerka dela likovne umetnosti;
  • preče pravo autora na preradu primerka dela arhitekture;
  • pravo na posebnu naknadu;
  • pravo na naknadu za davanje na poslugu.

 

Za razliku od moralnih, imovinska autorska prava su prenosiva i autor ih ugovorom može ustupiti drugom pravnom ili fizičkom licu na trajno ili privremeno korišćenje, sa naknadom ili bez nje. Dakle nosilac imovinskog autorskog prava može biti ili izvorno – sam autor, zatim njegov naslednik ili drugo lice na koje autor prenese svoje pravo.

Moralna autorska prava su vremenski neograničena, dok za imovinska važe zakonska ograničenja u pogledu trajanja.

Imovinska autorska prava mogu pripadati autorima, ali za razliku od moralnih subjektivnih autorskih prava, i drugim subjektima kojima je autor ustupio autorska prava, odnosno na koje ih je kasniji nosilac subjektivnih prava dalje preneo.

Pored prometa, nosilac prava može ista da stekne i po drugom osnovu. Na primer, poslodavac može da stekne imovinska autorska prava na delima koja je stvorio autor u radnom odnosu i to u periodu od 5 godina od trenutka nastanka dela.[7]

Promet imovinskih autorskih prava

 

Imovinska autorska prava karakteriše prenosivost, kako po osnovu prava nasleđivanja primenom pravila naslednog prava, tako i ugovorom.

Postoji nekoliko vrsta ugovora koji za predmet imaju imovinskopravna ovlašćenja, zavisno od vrste ovlašćenja koja se ustupaju ili prenose, odnosno činjenice da li je autorsko delo nastalo ili se ugovara njegova buduća izrada. Ustupanje može biti učinjeno na isključiv ili neisključiv način, zavisno od obima ovlašćenja koja se prenose na sticaoca i dejstva predmetnog prenosa prema trećim licima.

 


 

Razlikovanje ustupanja i prenosa

 


 

Kako bismo razumeli promet subjektivnih autorskih ovlašćenja na pravi način i mogli da primenimo zakonske odredbe, najpre je bitno da razumemo razlike između pojmova ustupanje i prenos subjektivnih autorskih prava.

Ustupanje je vezano za tzv. konstitutivni oblik prometa, kod koga izvorna ovlašćenja ostaju kod svog izvornog nosioca (autora ili naslednika), dok se saglasnošću volja (ugovorom) konstituiše novo ovlašćenje, odnosno stvara novo subjektivno pravo koje se ustupa sticaocu. To novokonstituisano ovlašćenje je potrebno odrediti ugovorom, odnosno definisati ga u sadržinskom, teritorijalnom i vremenskom smislu, tj. ugovorom se moraju tačno definisati granice ovlašćenja koja se ustupaju.[8]

Prenos autorskopravnih ovlašćenja predstavlja translativni oblik prenosa, gde se predmetna ovlašćenja (cesijom) prenose sa jednog lica na drugo. Za razliku od ustupanja, u ovom slučaju prenosilac prestaje biti nosilac ovlašćenja, koja bivaju preneta na sticaoca. U našem pravnom sistemu, prenos autorskopravnih ovlašćenja dozvoljen je samo licima kojima su derivatnim putem ustupljena prava, dakle nekim pravnim poslom. Autori, kao i njihovi naslednici, ovlašćeni su da vrše samo ustupanje novokonstituisanih ovlašćenja. Odnosno, kod ustupanja, prenosilac ostaje u posedu izvornih ovlašćenja koja se samo ustupaju sticaocu. Kod prenosa, lice kome je već ugovorom prethodno ustupljeno neko ovlašćenje, može tako ovlašćenje dalje preneti trećem licu, čime njegovo subjektivno pravo prestaje da proizvodi pravno dejstvo.[9]

Takođe, ustupanjem imovinskih autorskih prava u neisključivom obimu, autor zadržava ovlašćenje da drugom licu, nezavisno od sticaoca prava, dozvoli izmenu svog autorskog dela.[10]

 


 

Isključivo i neisključivo ustupanje

 


 

Kada se određeno ovlašćenje ustupa na isključiv način, to podrazumeva da je sticalac ovlašćen da koristi predmet zaštite autorskog prava sa dejstvom prema trećim licima. Međutim, pored ovlašćenja koja se ogledaju u preduzimanju aktivnih radnji korišćenja koje su ugovorene, sticalac kod isključivog ustupanja ima ovlašćenje i da zabrani trećim licima da vrše pomenute radnje, kao i da koristi sva pravno dozvoljena sredstva u cilju ostvarivanja svojih prava.

Na primer, ako je određeno lice autor nekog teksta koji ima svojstvo autorskog dela, isto može ustupiti izdavaču nekog medija na korišćenje. Ako je ustupanje bilo isključivo, ne može ga dalje ustupati drugima niti ga sam koristiti, a ukoliko ustupanje nije bilo isključivo, autor ostaje nosilac prava i može to delo sam koristiti ili dalje ustupati.

Autor odnosno njegov naslednik mogu biti samo ustupioci ovlašćenja, ne i prenosioci. Međutim, kada su u pitanju  lica koja su ustupanjem od strane autora stekla neka ovlašćenja, ona ih mogu dalje ustupiti, ali i preneti drugome.

Promet autorskih prava može se izvršiti nasleđivanjem ili pravnim poslom, odnosno ugovorom.

 


 

Nasleđivanje

 


 

Nakon smrti autora, njegova imovinska prava prenose se na njegove naslednike i njihovo pravo traje pomenutih 70 godina od trenutka smrti autora.

Moralna prava su neprenosiva, ali naslednici, kao i institucije iz oblasti kulture, dobijaju pravo da se staraju o moralnim pravima autora, koja nisu vremenski ograničena. Staranje o moralnim pravima podrazumeva vršenje ličnopravnih ovlašćenja autora u cilju zaštite integriteta dela i legitimnih interesa autora. Na primer, institucije kulture ne bi smele da dozvole da se lik ili delo nekog znamenitog umetnika koriste u neprikladne svrhe niti za promociju neprikladnih proizvoda. I po stavu sudske prakse, smrću autora njegova imovinska i moralna prava prelaze na naslednike kao prirodne čuvare uspomena i moralnih interesa preminulog autora. Naslednici autora mogu vršiti ovlašćenja koja se tiču moralnih prava autora, osim prava na objavljivanje neobjavljenog dela, ako je autor to zabranio, kao i prava na izmenu dela. Zaštitu moralnih prava autora koja se tiču paterniteta, integriteta dela i zabrane nedostojnog iskorišćavanja dela mogu, osim naslednika, vršiti i udruženja autora, kao i institucije iz oblasti nauke i umetnosti. Dalje, naslednici se mogu usprotiviti deformisanju i upotrebi dela ukoliko se na taj način vređa čast i ugled autora, što proizlazi iz prava autora da štiti integritet svog dela.[11]

 


 

Saglasnost volja – Ugovor

 


 

Nosilac imovinskih autorskih prava ista može ustupiti odnosno preneti ugovorom na drugo lice.

Ustupilac mogu biti samo autor i njegov naslednik, dok se kao prenosilac može javiti lice koje je na osnovu pravnog posla predmetno autorsko pravo ranije steklo.

Zavisno od toga da li ustupilac prenosi pojedina ili sva autorska prava, ustupanje može biti isključivo ili neisključivo.

Nakon isključivog ustupanja niko, pa ni sam autor ili njegov naslednik, ne može korisiti predmetno delo u ugovorenom vremenskom periodu i za ugovorenu teritoriju. Moguće je na isključiv način preneti autorska prava na više lica, pod uslovom da se njihova prava ne preklapaju. Kod neisključivih prenosa sticalac dobija samo tačno određena prava na autorskom delu koja su taksativno navedena samim ugovorom o prenosu.

 


 

Autorski ugovor

 


 

Autorski ugovor je pravni posao kojim se autorska prava ustupaju ili prenose, delimično ili u celini.

Zakon predviđa da autorski ugovori moraju biti sastavljeni u pismenoj formi.

Zakon ostavlja mogućnost konvalidacije autorskog ugovora koji nije zaključen u pismenoj formi, ukoliko je u celini ispunjen od strane jedne od ugovornih strana. Odnosno, ukoliko je usmeni ugovor o autorskom delu ispunjen, isti će proizvoditi pravno dejstvo bez obzira na to što nije ispunio zakonski uslov u pogledu forme. Dakle, usmeno zaključeni autorski ugovor proizvodi pravne efekte ako se dokaže njegov sadržaj, odnosno prava i obaveze koje iz njega proizlaze. U tom slučaju se primenjuju odredbe Zakona o obligacionim odnosima koje se odnose na ugovor o delu.[12]

Takođe, kada je u pitanju izdavački ugovor u pismenoj formi, a potpisan je samo od jedne strane, po stavu sudske prakse proizvodiće pravno dejstvo ukoliko je u celosti izvršen, odnosno ukoliko su ugovorne strane izvršile u celini ili pretežnom delu obaveze koje iz njega proističu.[13]

Takođe, Zakon predviđa izuzetak od obavezne pismene forme kada su u pitanju ugovori čiji je predmet izdavanje članaka, crteža i drugih autorskih priloga u novinama i periodičnoj štampi. Tada ugovor ne mora biti zaključen u pisanoj formi.[14]

 


 

Posebne zakonske odredbe u korist autora

 


 

Ako se korišćenjem autorskog dela ostvari dobit koja je u očiglednoj nesrazmeri sa ugovorenom autorskom naknadom, autor odnosno njegov naslednik imaju pravo da traže izmenu autorskog ugovora radi otklanjanja te nesrazmere. Takođe, ako autorska naknada nije ugovorena, a kasnijim korišćenjem dela se ostvari naknada koja premašuje troškove njegovog korišćenja, odnosno koja omogućava plaćanje naknade autoru, isti ima pravo da naknadno traži izmenu ugovora i ugovaranje autorske naknade.

Kod ugovora koji se sastavljaju u pismenoj formi, a naročito kod ugovora po pristanku, sve eventualne nejasnoće u tekstu ugovora tumačiće se na štetu onoga koji te ugovore sastavlja.[15]

 


 

Bitni elementi autorskog ugovora

 


 

Svaki autorski ugovor mora sadržati:

  • imena ugovornih strana;
  • naziv odnosno identifikaciju autorskog dela;
  • prava koja su predmet ustupanja – predmet ugovora;
  • autorsku naknadu ukoliko je dogovorena (visina, način i rokovi plaćanja);
  • sadržinska, prostorna i vremenska ograničenja, ako postoje.

Autorsko delo koje se prenosi mora biti ugovorom identifikovano, odnosno mora biti određeno ili odredivo. To može biti već stvoreno delo, ali i buduće odnosno delo čija se izrada ugovorom naručuje. Predmet ustupanja ugovorom su imovinska autorska prava.

 


 

Ostvarivanje autorskih prava

 


 

Autor ili nosilac autorskog prava može štititi i ostvarivati svoja prava individualno, ali i kolektivno, preko za to osnovanih organizacija, sa odgovarajućim ovlašćenjima nadležne institucije za intelektualnu svojinu. Individualno ostvarivanje je najsveobuhvatniji vid zaštite, sa najvećim obimom ponuđenih zahteva koji autorima stoje na raspolaganju, u situacijama kada je to praktično izvodljivo i celishodno.

 


 

Ostvarivanje autorskih prava preko organizacija za kolektivno ostvarivanje

 


 

Ovo rešenje je naročito aktuelno na tržištu muzičkih autorskih dela, jer bi u suprotnom za svako reprodukovanje prosečnog muzičkog dela na radiju ili sličnom mediju bilo potrebno prethodno pribaviti niz dozvola i saglasnosti, odnosno dogovoriti nadoknadu. Stoga je ovakav način ostvarivanja prava, kao jedan vid zakonske licence u širem smislu reči, zaživeo na internacionalnom nivou, kao najadekvatnije moguće rešenje. Zbog toga autori, odnosno nosioci prava zaključuju ugovore sa organizacijama, kojim ih ovlašćuju da za njihov račun naplate novčani iznos na ime naknade za emitovan sadržaj. Nakon što organizacija za kolektivno ostvarivanje preko svoje organizacione strukture naplati tarifnikom predviđenu naknadu, sledi preraspodela tako ostvarene dobiti autorima prema frekvenciji emitovanja dela na koja polažu pravo.

U Republici Srbiji trenutno šest organizacija ima dozvolu za kolektivno ostvarivanje autorskih i srodnih prava i to:

  • Organizacija muzičkih autora Srbije – SOKOJ;
  • Organizacija proizvođača fonograma Srbije – OFPS;
  • Organizacija za kolektivno ostvarivanje prava interpretatora – PI;
  • Organizacija fotografskih autora – OFA;
  • Organizacija za ostvarivanje reprografskih prava – OORP;
  • Organizacija filmskih autora Srbije – UFUS AFA ZAŠTITA.

 


 

Individualno ostvarivanje autorskih prava

 


 

Vrste zahteva

 


 

Ukoliko se autor ili nosilac autorskog prava odluči da svoje pravo ostvari pred nadležnim sudom, zakon mu stavlja na raspolaganje niz instrumenata za zaštitu sopstvenih interesa, odnosno isti može podneti veliki broj različitih zahteva pred nadležnim sudom, o čemu je već bilo reči na početku analize.[16]

 


 

Naknada štete

 


 

Autor, odnosno nosilac autorskog ili srodnog prava ima pravo na naknadu imovinske – materijalne štete, što je ujedno i jedan od najčešćih zahteva koji se ističe u postupcima za individualno ostvarivanje autorskih subjektivnih prava. Naknada imovinske štete ogleda se u gubitku u imovini oštećene strane. Iznos imovinske štete najčešće se kreće u nivou tržišne vrednosti predmetnog korišćenja autorskog dela. Ukoliko tržišna vrednost ne može da se dokaže uvidom u neki ugovor ili drugi dokaz o tržišnoj vrednosti tog ili sličnog dela, potrebno je izvesti dokaz veštačenjem, gde će stručno lice odnosno institucija proceniti iznos štete, koga se sud po pravilu drži prilikom odmeravanja dosuđenog iznosa. Ukoliko nedostaju objektivni parametri, utvrđivanje materijalne štete često je izazov u praksi. Tako se vrednost objavljenih fotografija ceni prema tarifniku udruženja ULUPUDS[17], za koje sud nalazi da je kompetentno za ocenu tržišne vrednosti fotografija, naročito za profesionalne fotografe.[18]

Predmetni tarifnik predstavlja standard za utvrđivanje naknade za upotrebu dela koje je korišćeno suprotno odredbama Zakona. Kako je to zvaničan pregled naknada izdat od strukovnog udruženja, predstavlja smernicu za odmeravanje autorskih naknada, s tim da je autor prilikom ugovaranja naknade slobodan da ugovara i druge iznose po sopstvenom nahođenju.[19] Pored prava na naknadu imovinske štete, autor kao fizičko lice ima pravo i na naknadu neimovinske – nematerijalne štete zbog pretrpljenog duševnog bola, usled povrede moralnih autorskih prava. Nematerijalna šteta ogleda se u dosuđivanju novčanog iznosa kao vida satisfakcije oštećenom (autoru), koji će kroz predmetni novčani iznos obezbediti sebi neki vid zadovoljstva kako bi nadomestio gubitak nastao u vidu duševnog bola. Visina naknade nematerijalne štete zbog povrede moralnih prava autora procenjuje se u svakom konkretnom slučaju i ne postoji jedinstveni tarifnik da bi se ista mogla precizno utvrditi na osnovu objektivnih parametara. Međutim, rešenja u sudskoj praksi kreću se unutar neformalno utvrđenih granica.

Moralna prava autora predstavljaju lični odnos autora prema svom delu, pa se posledice nastale povredom moralnih autorskih prava manifestuju kroz pretrpljene psihičke patnje autora koje nastaju zbog umanjenog ugleda, časti i prava ličnosti. U ovom slučaju, nematerijalna šteta može se dosuditi samo onda kada je autor kroz svoj lični odnos prema delu pretrpeo duševne bolove usled povrede moralnog prava autora, koji opravdavaju dosuđenje naknade u smislu člana 200 Zakona o obligacionim odnosima, dok je primena odredaba Zakona o autorskim i srodnim pravima ograničena na utvrđivanje postojanja povrede moralnog autorskog prava kao štetne radnje.[20]

Takođe, da bi zahtev za naknadu neimovinske štete usled povrede moralnih autorskih prava bio osnovan, nije dovoljno samo utvrditi povredu prava, već je oštećeni u svojstvu tužioca dužan da dokaže da je šteta zaista i nastala, da se ista ogleda u vidu duševnog bola, kao i da dokaže uzročno-posledičnu vezu između povrede njegovih moralnih autorskih prava i nanetog duševnog bola.[21]

Činjenica da je tuženi povredio moralno autorsko pravo tužioca sama po sebi ne znači da je tužilac pretrpeo nematerijalnu štetu u ovom slučaju. Tužilac kao oštećeni mora da dokaže da je pretrpeo štetnu posledicu u vidu duševnih bolova, kao i uzročnu vezu između povrede njegovih moralnih autorskih prava i povrede prava ličnosti kao jednom od priznatih oblika nematerijalne štete.[22]

Neimovinska i imovinska šteta mogu se zahtevati nezavisno jedna od druge, odnosno u vidu kumulativnih zahteva. Dakle, ukoliko nađe da okolnosti slučaja to opravdavaju, a naročito intenzitet i trajanje bola, sud će za pretrpljenu duševnu bol, kao i za strah dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu. Takođe, prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.[23]

Kod ocene visine iznosa naknade nematerijalne štete, osim intenziteta pretrpljenog duševnog bola, cene se i druge okolnosti. Tako, kod donošenja odluke o visini pravične novčane naknade nematerijalne štete zbog povrede moralnih prava kao autora, zbog objavljivanja spornih fotografija, bez naznačenja imena autora, kao i objave u nepotpunoj formi, sud će ceniti okolnost ukoliko je tužilac fotograf po profesiji, odnosno samim tim da li mu je bitno da bude i potpisan kao autor fotografija, kao i da iste ne budu izmenjene.[24]

Sud će posebno voditi računa ukoliko izmena dela znatno utiče na vrednost same fotografije, odnosno ukoliko je integritet dela u većem stepenu ugrožen, a naročito ako je objava izvršena u negativnom kontekstu i bez poštovanja legitimnih interesa autora.[25] U predmetnom slučaju iznos dosuđene štete može biti viši nego kod uobičajene izmene dela, radi prilagođavanja potrebama štetnika.[26]

U našoj sudskoj praksi u većini slučajeva sud će ceniti intenzitet duševnog bola, odnosno primerenu naknadu po slobodnoj proceni, uzimajući u obzir potrebu za efikasnošću i ekonomičnošću postupka. U suprotnom, svako pojedinačno veštačenje od strane lekara neuropsihijatra, produžilo bi parnice zbog povrede moralnih autorskih prava za nekoliko ročišta, a troškove parničnih strana za prilično visok iznos u poređenju sa uobičajenim naknadama koje se dosuđuju.[27][28]

Autori Medijske strategije iz 2020. godine izrazili su zabrinutost zbog „visokih iznosa naknada“ koje se dosuđuju u autorskopravnim sporovima s jedne, ali i „nedovoljne zaštite autorskih dela koju stvaraju novinari“ sa druge strane. Naime, prema Medijskoj strategiji, dosuđivanje visokih naknada nosiocima subjektivnih autorskih prava i autorima predstavlja „neprimeren pritisak na medije“. Sudska praksa u odnosu na autorske sporove koji se tiču fotografija, kao i veliki broj sporova te vrste sa naknadama kakve se dosuđuju na jednoj strani, i na drugoj zanemarljivo mali broj autorskih sporova koji se tiču drugih medijskih sadržaja, te praksa nekontrolisanog preuzimanja tuđih medijskih sadržaja, dovela je do toga da je u delu medijske zajednice stvoren utisak da autorska dela i predmeti srodnih prava koji se vezuju za medijsku delatnost (novinarski tekstovi, video prilozi itd.) ne uživaju jednaki stepen zaštite kao fotografije, kako se u tekstu Strategije navodi. Problemi u vezi sa autorskim sporovima ogledaju se i u uskom tumačenju ograničenja autorskog prava za potrebe zadovoljavanja interesa u oblasti informisanja (dnevno izveštavanje o tekućim događajima, parodija i satira itd.). U Medijskoj strategiji se na kraju dela koji se tiče autorskog prava zaključuje da je neophodno unaprediti regulatorni okvir u oblasti zaštite autorskih i srodnih prava u pogledu zaštite novinarskih sadržaja.[29]

Činjenica je da sporovi povodom ostvarenja subjektivnih autorskih prava na tekstualnim autorskim delima čiji su autori novinari nisu u velikoj meri zastupljeni u Republici Srbiji, ali ne možemo reći da je autorskopravna regulativa krivac za to stanje, ako uopšte problem potiče iz zakonskih odredbi. Naime, nedovoljno razvijena svest novinara, medijskih radnika o tome koji sadržaj ispunjava uslov da bude smatran autorskim delom odnosno da uživa autorskopravnu zaštitu, zajedno sa nedostatkom volje da se individualno ostvaruju prava pred sudovima, doveli su do toga da sudska praksa u ovim predmetima bude više nego siromašna slučajevima, ali i zauzetim stavovima viših instanci. Deo „krivice“ za pasivno držanje nosilaca prava i autora novinarskih tekstova leži i u činjenici da same sudije često nemaju dovoljno znanja i iskustva da slobodnom procenom utvrde da li je određeni novinarski izveštaj samo izveštavanje o tekućem događaju ili pak nosi potrebnu dozu originalnosti koju Zakon zahteva. Ako ovome dodamo i neustaljene parametre za obračun naknada za naknadu imovinske štete (cena preuzetog karaktera određene vrste sadržaja), dolazimo do potrebe da se u ovakvim parnicama u većini slučajeva javlja potreba za veštačenjem kako bi se utvrdilo najpre da li je predmet spora autorsko delo, a zatim i visina imovinskopravne naknade. Treba napomenuti da  cenovnici naknada usvojeni od novinarskih i medijskih  udruženja nisu u toj meri zastupljeni u sudskoj praksi u vidu široko prihvaćenih standarda, a upravo iz razloga jer sporovi koje novinari pokreću radi ostvarivanja prava na svojim pisanim autorskim delima nisu toliko česti. U praksi se za obračun naknada na ime korišćenja novinarskih tekstova koristi cenovnik koji je donelo Nezavisno udruženje novinara Srbije[30].

S druge strane, kada su fotografije u pitanju, ovaj problem je rešen najpre zahvaljujući prirodi i karakteristikama fotografije kao autorskog dela, gde je relativno lako utvrditi njenu autentičnost i autorstvo, ali i zahvaljujući zvaničnom tarifniku strukovnog udruženja ULUPUDS koje je svojim članovima, a na  kraju se ispostavilo i drugim profesionalnim fotografima omogućilo da imaju jasne i od suda prihvaćene parametre za izračunavanje imovinske štete, bez potrebe da se vrši veštačenje u svakom pojedinačnom sudskom sporu. Pomenuti tarifnik je kao takav široko prihvaćen i od strane sudova. Čak su i izmene istog iz 2017. godine, koje su donele značajno povećanje naknada, takođe prohvaćene od strane sudova, kao relevantne vrednosti.[31] U praksi paralelno egzistira i Mišljenje Asocijacije medija[32], kojim je ovo strukovno udruženje opredelilo svoje sopstvene cene za upotrebu fotografija u medijima, a koje su znatno niže u odnosu na naknade koje je propisao ULUPUDS. Međutim, primena ovog mišljenja nikada nije zaživela u sudskoj praksi, a sudovi koriste uglavnom tarifnik fotografskog udruženja.

 


 

 

Više o autorskom pravu kao delu grane prava intelektualne svojine možete naći na stranici:

AUTORSKO PRAVO I INTELEKTUALNA SVOJINA

 

 


 

[1] Zakon o autorskim i srodnim pravima (“Sl. glasnik RS”, br. 104/2009, 99/2011, 119/2012, 29/2016 – odluka US i 66/2019), član 2

[2] Iz Rešenja Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 405/2013 od 15.5.2014. godine

[3] Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž4 181/2016 od 28.10.2016. godine. Iz obrazloženja: “Tužilac kao fotoreporter išao u fabriku “Z.” sa namerom sačinjavanja fotografija i tamo načinio fotografiju “I. p.” koja ima jasno određenu temu, pri čemu se podešavanjima na fotoaparatu i traženjem najbolje situacije i predmeta fotografije trudio da iskaže svoju umetničku ličnost. Dakle, ne radi se o fotografiji koja je napravljena mehanički, usputno, bez jasno određene poruke i teme, već o fotografiji koja predstavlja originalnu tvorevinu ljudskog duha”.

[4] Nedvosmislena pripadnost nekog dela autoru određuje se na osnovu njegove opšte prepoznatljivosti. Recimo, sud neće utvrđivati da li je Ivo Andrić napisao roman „Na Drini ćuprija“, niti da li je slikar Marko Murat naslikao „Ulazak Cara Dušana u Dubrovnik“. To su nesporne činjenice.

[5]Presuda Apelacionog suda u Beogradu, Gž4 161/2017 od 9.2.2018. godine: S obzirom na pravnu prirodu i dejstvo autorskog prava, isključivo je ovlašćenje autora da izmeni svoje delo, a njegova moralna prava ne podležu ukidanju ili ograničenju. Iz obrazloženja: Treba naročito istaći da navedene izmene tuženi nije mogao izvršiti bez odobrenja tužilje, čak ni na izričit zahtev ministarstva, odnosno drugog organa ili pravnog subjekta, imajući u vidu da je autorsko pravo po svojoj prirodi apsolutno i da deluje erga omnes.

[6]Rešenje Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 7960/2013 od 29.1.2014. godine

[7]Presuda Višeg suda u Beogradu, P4 235/17, iz obrazloženja: „Odlučujući o istaknutom prigovoru aktivne legitimacije, sud je našao da je isti neosnovan, imajući u vidu da je protekao rok od pet godina od nastanka i prvog objavljivanja fotografije 2008. godine i da nakon isteka roka od 5 godina, samo autor fotografije može da raspolaže istom, kao i da zahteva zaštitu autorskih prava, ukoliko dođe do povrede.“

[8] S. Marković, D. Popović, Pravo intelektualne svojine, Beograd, 2017, str. 212

[9]Ibid. 215

[10]Presuda Apelacionog suda u Beogradu, Gž4 87/2016 od 15.6.2016. godine: Iz obrazloženja: U slučaju neisključivog ustupanja imovinskih prava, sticalac prava nije ovlašćen da zabrani drugome da iskorišćava autorsko delo prema članu 60. stav 3. Zakona o autorskim i srodnim pravima. Kako je tužilac sticalac ugovorom ustupljenih imovinskih autorskih prava tuženog na spornom muzičkom delu u neisključivom obimu, tuženi je kao autor ovlašćen da dozvoli prilagođavanje, aranžiranje i druge izmene svog autorskog muzičkog dela “B” drugom.

[11]Presuda Vrhovnog suda Srbije, Gž. 111/05 od 29.12.2005

[12] Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 11941/04 od 14.7.2004, iz obrazloženja: Činjenica da stranke nisu zaključile pismeni ugovor u smislu člana 56. Zakona o autorskom pravu, zbog čega isti, pošto nije zaključen u tom obliku, ne proizvodi pravno dejstvo, ne sprečava sud da utvrdi u smislu člana 3. Zakona o autorskom pravu da slajdovi koje je tužilac snimio i izradio predstavljaju umetničko delo iz oblasti fotografije, odnosno da je tužilac autor istih i da je tužena povredila njegova autorska i imovinska prava pošto mu nije isplatila odgovarajuću autorsku naknadu. Naime, i usmeno zaključeni ugovor proizvodi pravne efekte ako se dokaže njegov sadržaj i prava i obaveze koje iz njega proizlaze, u kom slučaju se imaju primeniti odredbe Zakona o obligacionim odnosima koje se odnose na ugovor o delu (član 600-629. Zakona o obligacionim odnosima).

[13] Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Gž 8/02, od 18.04.2002. godine

[14]Zakon o autorskim i srodnim pravima (“Sl. glasnik RS”, br. 104/2009, 99/2011, 119/2012, 29/2016 – odluka US i 66/2019), član 74

[15] Vrhovni privredni sud SFRJ, Sl. 1156/70

[16]Vid. poglavlje 1.2

[17]http://www.ulupuds.org.rs/pdf/2017/Cenovnik%20foto%20sekcije%20ULUPUDS-a%202017.pdf

[18]Presuda Višeg suda u Beogradu, P4 165/15, od 15.07.2016. potvrđena odlukom Apelacionog suda Gž4 28/16, od 16/12, D. Popesku, Bilten Apelacionog suda u Beogradu, broj 9/2017, str. 44

[19]Presuda Višeg suda u Beogradu, P4 165/15, od 15.07.2016. potvrđena odlukom Apelacionog suda Gž4 28/16, od 16/12, D. Popesku, Bilten Apelacionog suda u Beogradu, broj 9/2017, str. 44

[20]Presuda Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 227/2013 od 16.4.2014. godine

[21] Ibid.

[22] Ibid.

[23]Zakon o obligacionim odnosima RS ((“Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, “Sl. list SRJ”, br. 31/93 i “Sl. list SCG”, br. 1/2003 – Ustavna povelja)

[24]Presuda Apelacionog suda u Beogradu, Gž4 159/2017 od 19.10.2018. godine, iz obrazloženja: Imajući u vidu činjenicu da je tužilja fotograf po profesiji, i da joj je samim tim bitno da bude i potpisana kao autor fotografija, kao i da iste ne budu izmenjene, a sporne fotografije su izvučene iz pozadine, iz konteksta u kome su snimljene, to u skladu sa odredbom člana 200 ZOO tužilji pored iznosa koji su već dosuđeni za ove vidove neimovinske štete, pripadaju iznosi od po još 30.000,00 dinara za svaku fotografiju, znači po 30.000,00 dinara za fotografiju “VV” i “VV1” zbog objavljivanja istih bez naznačenja imena odnosno pseudonima autora i po 30.000,00 dinara za svaku od fotografija zbog saopštavanja u nepotpunoj formi, jer po nalaženju drugostepenog suda sa iznosima koji su već dosuđeni od po 10.000,00 dinara i sa sada dosuđenih po 30.000,00 dinara, dakle po 40.000,00 dinara ukupno za svaku od navedenih povreda za svaku od navedenih fotografija, biće omogućeno tužilji da pribavi sebi određena zadovoljstva i time prevaziđe pretrpljenu neimovinsku štetu zbog povrede svojih prava.

[25] Presuda Višeg suda u Beogradu, P4 119/13, Iz obrazloženja: Tuženi su objavili fotografiju tužioca u negativnom kontekstu, ne poštujući njegov umetnički izraz. Fotografiju su objavili isečenu, skraćenu, tako da je izmenjena zakonitost forme, te je narušena kompozicija fotografije koju je tužilac želeo da postigne. Čitav događaj ugrozio je i profesionalnu reputaciju tužioca, što je kod njega dovelo do opravdanog osećaja neprijatnosti, uznemirenosti i zebnje za budućnost.“

[26] Presuda Višeg suda u Beogradu, P4 119/13, Iz obrazloženja:Polazeći od kriterijuma propisanih u odredbi člana 200. ZOO, a odmeravajući naknadu tužiocu, sud je našao da tužiocu treba dosuditi naknadu za povredu moralnih prava autora i to zbog povrede moralnih prava autora javnim saopštavanjem autorskog dela u izmenjenoj formi bez ovlašćenja autora, ukupno u iznosu od 70.000 RSD“

[27]Presuda Višeg suda u Beogradu, P4 119/13, Iz obrazloženja: “Ova naknada odmerena je po slobodnoj oceni, a u skladu sa pravilom propisanim odredbom člana 232. ZPP-a”

[28]Zakon o parničnom postupku (“Sl. glasnik RS”, br. 72/2011, 49/2013 – odluka US, 74/2013 – odluka US, 55/2014 i 87/2018), član 232: „Ako se utvrdi da stranci pripada pravo na naknadu štete, na novčani iznos ili na zamenljivu stvar, a visina iznosa, odnosno količina stvari ne može da se utvrdi ili bi mogla da se utvrdi samo sa nesrazmernim teškoćama, sud će visinu novčanog iznosa, odnosno količinu zamenljivih stvari da odredi po slobodnoj oceni.“

[29]Strategija razvoja sistema javnog informisanja u Republici Srbiji 2020 – 2025

[30] Cenovnik novinarskih radova i usluga, NUNS, 7.03.2018. godine

[31] Na primer, umesto dotadašnjih 40 EUR u dinarskojprotivvrednosti na ime objave fotografije na internetu u trajanju do godinu dana, 2017 je naknada povećana na 150 EUR.

[32] Mišljenje strukovnog udruženja, Asocijacija Medija Srbije, 22.07.2016. godine