Uroša Martinovića 8, 11070 Beograd

IT / IKT pravo

PRAVO INFORMACIONIH TEHNOLOGIJA – IT / IKT PRAVO – POJAM 

TAMO GDE SE SREĆU PRAVNE USLUGE I IKT INDUSTRIJA

Ekspanzija interneta i informacionih tehnologija tokom poslednjih četvrt veka zahtevala je i poseban regulatorni tretman koji se ogledao u prilagođavanu postojećih i donošenju novih propisa koji bi popunili novonastale pravne praznine i omogućili veću pravnu sigurnost kako za pružaoce IT odnosno IKT usluga, tako i za njihove korisnike, uključujući i krajnje konzumente digitalnih servisa, softvera i usluga informacionog društva uopšte. Nosioci ovih procesa više ili manje efikasno pokušavaju da uhvate korak sa izuzetno zahtevnim i hitnim potrebama tržišta na kom se tehnološka rešenja jako brzo smenjuju i nadograđuju.

Zbog toga su tradicionalne grane prava, poput obligacionog, prava intelektualne svojine ili čak krivičnog prava dobile jedan sasvim novi kontekst koji se ogledao u digitalnim formama roba ili usluga, elektronskoj komunikaciji i internet lokacijama kao novom tržištu za trgovinu koja ne poznaje granice.

Taj kontekst, kao i novu privrednu granu koja ga je stvorila, je bilo potrebno najpre razumeti, pa nakon toga dijagnostifikovati probleme, pronaći i ponuditi regulatorna rešenja. Što nije ni malo jednostavno, posebno imajući u vidu sporost zakonodavne administracije i procedura, u odnosu na brzinu razvoja tehnologije i karakteristike tog tržišta.

Direktive i Uredbe Evropske Unije su se jedna za drugom nizale proteklih decenija, pokušavajući da postave pravni okvir za nešto što je već obeležilo svoju teritoriju i označilo neformalnu granicu svog delovanja. Gde se te linije prakse i regulative nisu u velikoj meri razilazile i gde su se relativno lako mogla primeniti postojeća rešenja, to je išlo lakše. Međutim, gde je bilo potrebno ispravljati “krivu Drinu” i vraćati neke procese koji su uzeli maha na “fabrička podešavanja” bilo je često bolno i turbulentno. Poput GDPR-a i Direktive o autorskom pravu na jedinstvenom digitalnom tržištu koji su digli veliku prašinu koja se još uvek nije u potpunosti slegla Unijom.

Tako na primer, uspostavljanje autorskopravne zaštite softverskih rešenja, pa čak i usaglašavanje načelnih pravila koji se tiču pravila obima dozvoljene dekompilacije računarskih programa u opravdane svrhe nisu bili predmet velikog spora u javnosti. Međutim, ispunjenje dubljih ciljeva interoperabilnosti, kako u hardverskom tako i u softverskom smislu može imati znatno šire dejstvo i tu se može u velikoj meri zadirati u interese nosioca prava i vlasnika digitalnih servisa. Upravo je ovo jedna od tema nove EU uredbe – Digital Markets Act-a koji će pokušati da uspostavi mehanizme kontrole nad tzv. Gatekeepers kompanijama i pokušati da njihovo poslovanje okrene više ka interesima građana, a ne samo ka profitu.

U svakom slučaju, sva ta nova dešavanja, te nove Unicorn kompanije koje umesto “realne” imovine imaju samo podatke kao najvredni resurs novog veka, na kojima se celokupan poslovni model i zasniva, zahtevale su i novu praksu, donele nove izazove svima, pa i nama koji primenjujemo pravo.

Pod uticajem svih pomenutih procesa stvorena je nova pravna oblast, koju smo mi pravnici nazvali IT pravo, odnosno Pravo informacionih tehnologija. Neki ga nazivaju i IKT (ICT) pravo, gde informacionim tehnologijama dodaje i komunikacija kao važan segment celokupne industrije. Iako još uvek neformalna, i bez statusa posebne grane prava, oblast IT prava zaslužuje da se kao takva identifikuje i izučava.

Opseg ove oblasti proteže se na veliki broj različitih grana prava i to u delovima u kojima se određena pravna rešenja primenjuju u kontekstu interneta, računarskih programa, elektronske trgovine i usluga informacionog društva, zaštite podataka o ličnosti, elektronske komunikacije i niza drugih situacija u praksi vezanih za IT i internet.

Velike promene su se desile u obligacionom pravu, s obzirom na revolucionarno drugačiji način uspostavljanja pravnih odnosa, kao i u pravu intelektualne svojine, gde se kao osnovni objekat zaštite pojavio računarski program i postao dominantan predmet autorskopravne zaštite zauzimajući svoje mesto pored do skoro daleko više zastupljenih muzičkih, filmskih ili literarnih dela.

IT PRAVO SRBIJA

Ovo promene nisu samo vezane za velike kompanije i velika tržišta odnosno razvijene zemlje. Naime, kako je i Srbija tesno uvezana sa evropskim i svetskim IT tržište, IT pravo u Srbiji takođe je pratilo svetske trendove i tokove, pa se nekoliko advokatskih kancelarija usko specijalizovalo za oblast IT prava u Beogradu i Srbiji u protekloj deceniji. Advokatska kancelarija MILIĆ Legal, jedna je od pionira na ovom polju, a iza nje su godine i decenije pružanja usluga mladim srpskim IT kompanijama, još od njihovog ranog perioda razvoja.

PRAVNE OBLASTI U KONTEKSTU IT INDUSTRIJE

Pod terminom “IT pravo” ili “IKT pravo” podrazumevaju se pravne discipline koje se direktno ili indirektno odnose na industriju informacionih tehnologija. To uključuje pravna pitanja koja proizilaze iz različitih grana prava, kao što su građansko, privredno, radno pravo, te se tiču specifičnih situacija unutar IT / IKT sektora. Razvoj informacionih tehnologija postavlja nove zahteve pred pravne stručnjake, koji moraju osigurati da njihovo poznavanje klasičnih oblasti prava, poput obligacionog prava, bude dopunjeno i prilagođeno zahtevima i specifičnostima IT industrije.

Specijalizacija u IT / IKT pravu stoga neizbežno uključuje primenu opštih pravnih principa na nova, često i tehnički zahtevna pitanja. To je posledica sveprisutne digitalizacije i tzv. treće i već sada četvrte industrijske revolucije pogurane generativnom veštačkom inteligencijom. Ovo pravo obuhvata širok spektar pravnih izazova, uključujući ali ne ograničavajući se na radno-pravni status IT profesionalaca, pravna pitanja vezana za intelektualnu svojinu i autorska prava na računarskim programima, druge pravne zahteve za IT / IKT kompanije, kao i kompleksne ugovorne odnose sa klijentima i dobavljačima.

Na primer, regulisanje radnog odnosa programera, zaštita intelektualnog rezultata njihovog rada, pravni aspekti licenciranja softvera, upravljanje podacima u skladu sa zakonima o privatnosti poput GDPR-a, te korporativna pravna pitanja, predstavljaju ključne aspekte na kojima IT pravnici moraju biti posebno kompetentni.

U tom kontekstu, IT / IKT pravnici su odgovorni za interpretaciju i primenu pravnih normi na način koji podržava inovativni karakter IT industrije, dok istovremeno obezbeđuju usklađenost sa pravnim propisima koji štite kako same tehnološke kompanije, tako i njihove klijente, zaposlene i širu zajednicu. Dakle, pred IT pravnike stavljen je i dodatni izazov uloge compliance dela poslovanja IT / IKT kompanija.

Možemo zaključiti da se ne možemo više držati zastarele podele grana prava, jer se iste neminovno preklapaju i sa jednim potpuno novim kontekstom, koji zahteva da se pravne norme primenjuju u jednom potpuno drugačijem okruženju – digitalnom.

Kako je podatak o ličnosti postao jedan od najvrednih resursa današnjice i način na koji se može zaraditi izuzetno mnogo novca, što je prepoznato od najvećih globalnih internet kompanija poput Alfabeta (Alphabet) i Mete, pojavila se potreba da se i Zaštita podataka o ličnosti izdvoji kao posebna pravna oblast koja zahteva poznavanje širih pravnih i tehnoloških oblasti od onih koji žele da je primenjuju.

Kao da stvari nisu dovoljno komplikovane iz ugla prava, dolazak blockchain tehnologije, digitalne imovine i NFT-a, uveli su potrebu da se neki novi pojmovi pravno definišu i uspostave pravni mehanizmi da se emitovanje digitalnih tokena i njihova trgovina odvija u što bezbednijem pravnom i tržišnom ambijentu.

Pravo informacionih tehnologija odnosno IT pravo obezbeđuje regulatorni okvir za cirkulaciju, prikupljanje, deponovanje i upotrebu podataka u digitalnoj formi i računarskih programa u okviru globalne internet mreže i van nje, kao i zaštitu digitalnih informacija i valuta enkripcijom i kriptografijom. 

Takođe, sajber bezbednost predstavlja možda i najperspektivniju podoblast IT prava, sa svojom ulogom spoja između tehničkih znanja i usluga, i pravnog razumevanja i pravnog tretmana i primene bezbednosnih mera. Još jedan razlog da pravnici izađu iz svojih tradicionalnih zona komfora, i znanje prošire i na tehničke aspekte informacione bezbednosti bar na nivou razumevanja ove oblasti. Usvajanjem NIS 2 direktive u EU, ova oblast dobija na značaju, a ratifikacijom ovih pravila i u Republici Srbiji kroz novi Zakon o informacionoj bezbednosti, važnost sajber bezbednosti kao grane prava dobija na značaju i u našoj zemlji odnosno u oblasti – IT pravo Srbija.

Sa razvojem veštačke inteligencije i e-trgovine, sve više pravnih odnosa, koji se danas dešavaju i rešavaju u realnom svetu, biće preseljeno na teren interneta i informacioniih tehnologija, tako da je razvoj ove pravne oblasti potreba tržišta koje se se ubrzano seli u virtuelni prostor.

Ova grana prava se usko prepriliće sa Internet pravom, koje istina više pokriva pitanja intelektualne svojine, prava na privatnost, prava i obaveza učesnika internet trgovine, internet sloboda i slobode govora, ali oblasti sigurnosti na mreži, internet protokoli, internet domeni itd regulisani su obema vrstama prava. Svaka iz različitog ugla. Po mnogima, internet pravo je jedna potkategorija IT prava.

Možemo reći da oblast IKT odnosno IT prava, između ostalo obuhvata oblasti:

Većina navedenih pravnih oblasti se može kvalifikovati da bude čak i sopstvena usko stručna grana prava odnosno podoblast prava. Međutim, retko kada se iste mogu izolvano posmatrati jer granice između njih nisu precizne. Naprotiv, među nekim od ovih užih oblasti ima jako mnogo preklapanja, pa se čak ne bi moglo tačno ni opredeliti da li se neka tema može smatrati na primer internet pravom ili pravom informacione bezbednosti. Ili je zapravo pravo informacione bezbednosti podoblast prava interneta. To je još jedan razlog zbog čega se pojavila potreba da se najpre neformalno, a zatim i formalno uspostavi ova nova grana prava – IT / IKT pravo, koja će da objedini sve ove elemente i učini granice među njima manje bitnim. Dakle, većina pravnika koja se bavi IT pravom, pruža usluge iz svih pravnih oblasti koje su nabrojane.

ADVOKAT ZA IT PRAVO

Pravnik koji pretenduje da se bavi IT pravom, mora posedovati poprilično široko znanje iz drugih oblasti prava sa kojima se IT pravo dodiruje ili čak i preklapa. Kako bi uradili kvalitetan ugovor za potrebe IT industrije, bilo da je licenca ili neki vid poslovne saradnje povodom informacionih tehnologija, neophodno je „ispeći zanat“ u obligacionom pravu, razumeti suštinu intelektualne svojine, i iza sebe imati veliki obim radnog anažovanja u građanskopravnim oblastima generalno. Veliko pravničko znanje i iskustvo mora biti kombinovano sa spremnoću da se ova znanja unaprede i podignu na nivo koji zahteva trenutna praksa.

Naime, klijenti iz oblasti visokih tehnologija su veoma edukovani i logički nastrojeni. Možda se ne mogu uvek pravnički precizno izraziti ali vrlo dobro znaju da definišu cilj koji žele da postignu određenom pravnom uslugom.

IT pravnik mora poznavati tehnologiju, što za većinom društveno orijentisane profesionalce nije uvek lako. Iako su po pravilu advokati izuzetno socijalno inteligentni, informisani i obrazovani, poznavanje tehnoloških aspekata nekih procesa im nije svojstveno. Zbog toga je dobro krenuti od početnih lekcija koje se tiču visoke tehnologije, telekomunikacija, medija, programiranja, kako bi se za početak razumeo sam kontekst ove oblasti odnosno kako bi IT pravnik bio u poziciji da razume potrebu svojih klijenata. Tek nakon što je sposoban da izmapira i definiše radni zadatak, može pristupiti i iznalaženju rešenja za određeni problem i njegovoj realizaciji. Nakon što IT advokat savlada početne stadijume u proučavanju tehnologije, zavisno od specijalnosti i njenog opsega može dalje istraživati specifične niše. Da li će se fokusirati na softvere, DNS i internet domene, digitalnu distribuciju sadržaja, cyber security ili pak radno pravo u IT industriji stvar je daljih potreba klijenata i ličnih afiniteta pravnika.

Današnjim generacijama je to manji problem nego advokatima koji su rasli i profesionalno se razvijali u neko analogno vreme. Iako advokate „bije glas“ da su tradicionalni i konzervativni, svedoci smo da se i te stvari menjaju dolaskom novih generacija koje su srasle sa elektronskim uređajima koje poseduju i koji ne mogu živeti bez konkekcije sa internetom. Međutim, novim generacijama pravnika fali ono drugo iskustvo, iz tradicionalne advokature, parničnih i krivičnih postupaka i stotine sati razgovora sa svojim klijentima koje su pravnike kvalifikovale da budu čak i neka vrsta neformalnog psihologa. Idealno je iskombinovati sve ove vrste praksi i na kraju iskoristiti prednosti tih iskustava i biti kompetentan pružalac usluga kompanijama čiji su poslovni modeli zasnovani na informacionim tehnologijama.

Tendencija je i da kompanije same kreiraju svoje interne pravne službe specijalizovane za IT, što može biti pozitivan trend. Tu se kompanija može opredeliti da gradi mladog pravnika, ulaže u njegovo znanje i obuku i na taj način za nekoliko godina dobije vrsnog stručnjaka. Ili se može odlučiti za angažovanje već profilisanog i iskusnog IT pravnika koga će dovesti sa tržišta. U svakom slučaju za specifične ili usko stručne zadatke, većina kompanija angažuje spoljnog saradnika, kao što je IT advokat koji tip angažovanja može čak biti i povoljniji po kompaniju ako potrebe za ovakvim angažovanjem nisu česte i ako se zahteva visok stepen stručnosti i iskustva. Prednosti advokata su u velikom broju različitih situacija sa kojima se sreće, odnosno širem obimu različitih iskustava sa klijentima i veće šanse da se sa određenim problemom već sretao i da će lakše pronaći najbolje rešenje za neki pravni problem. S druge strane, in-house pravnici bolje poznaju poslovanje svog poslodavca, njegove potrebe, procedure i sistem generalno. Zapravo, možemo reći da je idealan spoj dobre interne pravne službe i spoljnog saradnika – advokata, što je recept za visok nivo pravne sigurnosti jedne kompanije.

U tom smislu, advokatska kancelarija MILIĆ Legal, pozicionirana je kao jedan od lidera na tržištu Republike Srbije i regiona u pružanju usluga iz oblasti IT prava.

IT UGOVORI I NJIHOVE SPECIFIČNOSTI

Potrebe IT industrije su postavile izazove čak u radnom pravu, nudeći razne modele angažovanja lica koja rade na razvoju računarskog programa na primer. U različite vrste ugovora sa fizičkim i pravnim licima ili preduzetnicima, pojavila se potreba za implementacijom detaljnih klauzula koje se tiču prava intelektualne svojine, poverljivosti podataka, zabrane konkurencije. Pojavile su se i nove vrste imenovanih ugovora, modela uspostavljanja saradnje i dokumenata koje naš pravni sistem ne reguliše posebno već samo uopšteno, kao što su IT UGOVORI – Master Service Agreement, Scope of work, Statement of Work, Request for quote, Request for proposal itd.

Brzina tehnologije inicirala je i razvoj novih licenci koje su olakšale promet prava na računarskim programima i učinile njihovo korišćenje fleksibilnijim. 

Dakle, iz određenih razloga, koji mogu imati nefinansijski karakter, ali ponekad i indirektni profitni cilj odnosno poslovni model, određeni pružaoci usluga razvoja softvera mogu odlučiti da pod određenim uslovima dozvole korišćenje svojih računarskih programa bez naknade, uz neka manja ili veća ograničenja. Da bi se izbeglo ulaženje u pojedinačne pravne odnose i zaključivanje kompleksnih ugovora, i da bi se štedelo vreme i ceo postupak učinio efikasnim, ustanovljene su licence otvorenog koda, odnosno open source licence, kojih u praksi ima veliki broj. Možemo reći da danas u praksi egzistira veliki broj softvera u koje su implementirani računarski kodovi koji su se nalazili upravo u režimu ovih licence. Neke od ovih licenci su poznati pod imenom GNU, MIT, Apache…

 

Vidi više o Internet pravu.

 

RAČUNARSKI PROGRAM – SOFTWARE

Kada se pomisli na IT industriju, obično se prvo pomisli i na računarski kod, odnosno računarski program, jer danas, koji god proizvod ili uslugu iz informacionih tehnologija da uzmemo za primer, ona je ili bazirana na računarskom programu ili je s njim povezana. 

Dakle, računarski program je veoma bitan segment oblasti IT industrije i IT prava generalno, posebno jer često nastaje zabuna u pogledu njegove pravne prirode, od čega zavise pravni okviri takvog stvaralaštva, a najvažnije pravna zaštita interesa njegovog tvorca. Od velike je važnosti da programeri znaju svoja prava kako tokom procesa nastajanja programa, tako i po njegovom završetku. Takođe, potrebno je i da poslodavci, kao što su IT firme, dobro razumeju pravni aspekt njihove delatnosti, a kako bi svoje poslovanje regulisali i vodili na najbolji mogući način i sveli rizike na prihvatljivu meru.

Zaštita računarskog programa i baza podataka, status i mogućnost korišćenja i implementiranja open source koda u nova komercijalna rešenja, samo su neki od pravnih pitanja zastupljenih u poslovanju skoro svake IT firme u svetu i kod nas. I svaki pravik sa ambicijom da pruža pravnu podršku jednoj takvoj firmi, prethodno bi morao da se upozna sa pravnim i tehnološkim kakateristikama usluge koja se naručuje ili izvršava, odnosno sa svrhom koja se želi postići.

Iako najsveobuhvatnije reguliše prava povodom računarskog programa, Zakon o autorskom i srodnim pravima (dalje: Zakon) se ne bavi njegovim definisanjem, za razliku od baze podataka koju pojmovno opredeljuje. S druge strane, Krivični zakonik Republike Srbije pod računarskim programom smatra uređeni skup naredbi koji služe za upravljanje radom računara, kao i za rešavanje određenog zadatka pomoću računara. Zakon s druge strane računarski program zbog njegovih karakteristika svrstava u pisana autorska dela, zajedno sa knjigama, brošurama, člancima itd. Autorskopravnom zaštitom osim računarskog koda pokrivena i tehnička i korisnička dokumentacija u bilo kojem obliku njihovog izražavanja koja prati računarski programa, a što uključuje i pripremni materijal za njihovu izradu.

Dakle, računarski program je u smislu Zakona prepoznat kao pisano autorsko delo i uživa autorskopravnu zaštitu kao i svaki drugi originalni plod duhovnog i intelektualnog rada izražen u nekoj formi. Samim tim možemo reći da računarski program potpada pod pravo intelektualne svojine. Međutim, kako je već skrenuta pažnja, ne može se povući jasna razlika između grana prava, pa se i segementi prava intelektualne svojine neminovno šire i na polje IT prava.

Iz svega iznetog možemo zaključiti da je veoma važno da advokat koji se bavi IT pravom ima ekspertizu iz prava intelektualne svojine, odnosno da je i pre ekspanzije IT industrije i startap scene imao iskustvo iz autorskog prava. U tome je velika prednost advokatskih kancelarija koje su decenijama na sceni odnosno koje su tu od samih početaka razvoja IT-ija u Srbiji i inostranstvu.

AUTOR – PROGRAMER I NOSIOCI PRAVA NA RAČUNARSKOM PROGRAMU

S obzirom na „duhovno“ poreklo svakog autorskog dela i njegovu čvrstu vezu sa ličnošću njegovog stvaraoca, autor računarskog programa može biti samo fizičko lice, na primer programer koji je stvorio program. Dakle, pravno lice ne može nikada imati status autora. Međutim, pravno lice može biti nosilac imovinskih autorskih prava na računarskom programu, što se često u praksi i dešava.

Inicijalni nosilac autorskog prava na računarskom programu je dakle autor dok drugi nosilac prava može biti nosilac imovinskog autorskog prava, ukoliko ga je ugovorom ili po sili zakona steklo. Na primer, ukoliko je računarski program nastao od strane zaposlenog koji je u radnom odnosu, trajni nosilac svih isključivih imovinskih prava na delu je poslodavac, ako ugovorom nije drugačije određeno. Ali autor može imati pravo na posebnu naknadu ako je to predviđeno ugovorom. Ovo zakonsko rešenje se razlikuje u odnosu na druge forme autorskih dela, gde ukoliko drugačije nije regulisano ugovorom, imovinska prava na delu pripadaju poslodavcu u trajanju od pet godina, da bi po proteku tog roka nosilac prava bio autor.

AUTORSKO PRAVO POVODOM RAČUNARSKOG PROGRAMA

Kao i u slučaju ostalih autorskih dela, i na računarske programe se odnosi podela subjektivnog autorskog prava na moralna i imovinska prava, odnosno na ličnopravna i imovinskopravna ovlašćenja.

Moralna prava se tiču ličnosti autora i u njih se između ostalog ubrajaju prava autora da bude prepoznat i označen kao autor dela, pravo da  delo objavi ili ne objavi, da se suprostavi nedostojnom korišćenju i štiti integritet svog dela.

Imovinska prava se uglavnom odnose na aspekt ekonomskog iskorišćavanja autorskog dela i prava na ubiranje naknade. Na primer, imovinska prava su pravo na umnožavanje autorskog dela, stavljanje primeraka dela u promet, emitovanje, pravo na javno saopštavanje uključujući i interaktivno činjenje dela dostupnim javnosti itd.

Pravo na umnožavanje računarskog programa

Jedno od osnovnih imovinskih prava koje  pripada autoru odnosno nosiocu prava nad računarskim programom je pravo na njegovo umnožavanje. Drugim rečima, autor računarskog programa ima isključivo pravo da dozvoli ili zabrani umnožavanje računarskog programa koji je nastao kao rezultat prilagođavanja, prevođenja, aranžiranja ili izmene njegovog računarskog programa, bez uticaja na prava lica koje je izvršilo takve izmene. A pod umnožavanjem zakonodavac podrazumeva i puštanje programa u rad na računaru.

PROMET PRAVA NA RAČUNARSKOM PROGRAMU

Prava poput moralnih, strogo su vezana za ličnost autora i njima se ne može raspolagati. Dakle, ne mogu se otuđiti čak ni voljom autora i svaki oblik njihovog ustupanja bio bi pravno ništav. Autor je dakle autor i niko drugi se tako ne može legitimisati.

S druge strane, imovinskim pravima se može raspolagati odnosno ista se mogu steći i pravnim poslom – ugovorom, ali mogu biti i predmet nasleđa.

Imovinskim pravima se može raspolagati na isključiv ili neisključiv način, pri čemu se u ugovoru mora naglasiti ukoliko se radi o isključivom ustupanju. U slučaju isključivog ustupanja imovinskih prava, jedino će sticalac prava biti ubuduće ovlašćen da na način propisan ugovorom iskorišćava autorsko delo, dok autor ili treća lica to pravo neće imati. Dalje, u slučaju isključivog ustupanja, sticalać će imati pravo, uz posebnu dozvolu autora, odnosno njegovog pravnog sledbenika da to pravo ustupa i trećim licima.

Ustupanje imovinskih prava dalje može biti ograničeno predmetno (prema broju radnji koje je sticalac ovlašćen da vrši, prostorno (prema teritoriji na kojoj sticalac može da vrši prava) i vremenski (prema vremenskom trajanju prava).

Ugovor o narudžbini računarskog programa – Software development agreement

Pored Autorskog ugovora kao osnovnog pravnog posla na osnovu kog se raspolaže pravom na računarskom programu, u praksi je zastupljeno i zaključivanje Ugovora o narudžbini autorskog dela – računarskog programa, koji u odnosu na opšta pravila o autorskom ugovoru, nosi svoje specifičnosti.

Kada je IT pravo u pitanju, najviše praktične potrebe za angažovanjem advokata i pravnika postoji u uređenju odnosa između IT kompanija ili IT kompanija i angažovanih programera odnosno izvršilaca posla, odnosno kod zaključivanja IT ugovora. Kome će pripasti prava na računarskom kodu, metodologija rada, SoW, dinamika plaćanja, lansiranje i održavanje proizvoda samo su neki od elemenata ovih ugovornih odnosa na koje se mora obratiti pažnja. 

Dakle, s obzirom na uređenje prava na izvršenom poslu – proizvodu, klauzula intelektualne svojine je ključni element svakog ugovora o narudžbini računarskog programa. Od činjenice da li su prava na programu ustupljena na isključiv ili neisključiv način, zavisi i obim prava budućeg korišćenja programa odnosno njegova ograničenja, ali i pravo na zaštitu koje se može istaći prema trećim licima. 

Za adekvatnu primenu pravnih normi u kontekstu IT poslovanja ključno je razumevanje karakteristika Računarskog programa i baza podataka kao predmeta zaštite autorskog i srodnih prava.

Bilo da je u pitanju Request for information / RFI, Request for proposal / RFP, NDA Master Service Agreement ili Software development agreement, svaka od ovih poslovnih faza u IT industriji nosi sa sobom određeni obim prava i obaveza, za čiju procenu je neophodno angažovati stručnjaka. Takođe, implementacija  Scope statement / SoW takođe mora biti usaglašena sa osnovnim ugovorom čije odredbe precizira i dopunjuje.

Suočavanje sa slučajevima iz IT / ICT oblasti nije rezervisano samo za programere, developere i platforme za pružaje usluga na internetu i razvijanje softvera. Visoke tehnologije su postale sastavni deo svakog biznisa, pa je danas jedini način da uspešno upravljate kompanijom ukoliko se pridržavate nadolazećih trendova i tehnološki i kadrovski unapređujete svoje poslovanje.

Specifičnost online okruženja u kom se javlja potreba za primenom ove regulacije i potreba za teorijskim i praktičnim iskustvom izdvaja ovu pravnu oblast na način što mali broj pravnih zastupnika ima potrebne kvalifikacije da se upusti u zastupanje pravnih i fizičkih lica vezano za digitalnu i IT / IKT industriju. 

Kao i u drugim oblastima, potrebno je učiniti sve da se kroz zakonsku regulativu i ugovore preduprede sporovi, koji neretko u ovim slučajevima imaju i međunarodni element. Tek ukoliko se iscrpe svi argumenti za postizanje poravnanja, stranke bi trebalo da slučaju iznesu pred nadležni sud.

IT / IKT pravo obuhvata i pametne ugovore, kao najsavremeniji pristup sačinjavanja ugovora korišćenjem digitalnih tehnologija i Blockchain-a.

Takođe, i pravna podrška blockchain tehnološkim rešenjima za praćanje aktivnosti i transakcija subjekata u cyber prostoru, potpada pod IT pravo.  Ovaj savremeni model zapisivanja radnji na mreži predstavlja bazu za dalji razoj decentralizacije prometa roba i usluga i zaobilaženje tradicionalnih, sporijih i supljih načina plaćanja i zaključivanja ugovora.

OGRANIČENJA AUTORSKOG PRAVA NA RAČUNARSKOM PROGRAMU 

Opšta pravila o ograničenju autorskog prava

Pravo na umnožavanje računarskog programa pripada isključivo njegovom autoru – programeru ili drugom nosiocu prava kome je to pravo ustupljeno ili mu pripada po sili zakona.

Međutim, kada postoji društveni odnosno javni interes ili interes zakonitih nosioca licence, autorsko pravo na računarskom programu se može ograničiti odnosno pojedine radnje iskorišćavanja se mogu dozvoliti I bez saglasnost nosioca prava na računarskom program, kao i bez plaćanja naknade.

Tako na primer u autorskom pravu važi opšte pravilo da je dozvoljeno bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade privremeno umnožavanje autorskog dela bilo koje vrste i forme ukoliko je umnožavanje prolazno ili slučajno; sastavni i bitan deo samog deo tehnološkog procesa; svrha takvog umnožavanja da omogući prenos podataka u računarskoj mreži između dva ili više lica preko posrednika; svrha umnožavanja da omogući zakonito korišćenje samog autorskog dela i ukoliko umnožavanje nema zaseban ekonomski značaj.

Pravila ograničenja autorskog prava koja važe za računarski program

Pored opštih pravila za ograničenje autorskog prava iznetih u prethodnom stavu, kada je računarski program u pitanju Zakon o autorskom i srodnim pravima (dalje: Zakon), propisuje i dodatna pravila o ograničenjima – suspenziji prava koja važe samo u slučaju računarskog programa. Tih ograničenja ima nekoliko, i neformalno ih možemo podeliti u dve celine. Ona koja se tiču omogućavanja korišćenja programa zakonitom nosiocu licence i ona koja se tiču omogućavanja dekompilacije pod određenim uslovima da bi se uspostavila interoperabilnost programa.

Ograničenja u cilju omogućavanja nesmetanog korišćenja računarskog programa

Postoje radnje umnožavanja programa koje su nužne da bi program uopšte mogao da se upotrebljava I s tim u vezi zakonodavac je propisao situacije u kojima su predmetne radnje umnožavanja dozvoljene bez obaveze da se traži posebna saglasnost nosioca prava.

Ukoliko je autorsko delo računarski program (pod uslovom da ugovorom između nosioca prava i korisnika programa nije nešto drugo predviđeno), dozvoljeno je licu koje je primerak računarskog programa pribavilo na zakonit način (zakoniti nosilac licence) da bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade trajno ili privremeno umnoži računarski program ili pojedine njegove delove, ali pod uslovom da je to neophodno da bi se računarski program mogao koristiti i ako je to u skladu sa  namenom samog računarskog programa.

Takođe, u istu svrhu je zakonitom imaocu primerka računarskog programa dozvoljeno i učitavanje, prikazivanje, pokretanje, prenošenje ili skladištenje računarskog programa u memoriju računara, a s tim u vezi zakoniti imalac primerka programa može bez dozvole autora i nosioca prava da otklanja greške u programu kako bi isti funkcionisao.

Ukoliko je pak neophodno da se u cilju korišćenja i puštanja u rad programa naprave i kopije istog na telesnom nosaču odnosno u memoriji računara, takav vid skladištenja mora biti dozvoljen, odnosno ne može se zabraniti zakonitom korisniku programa ni ugovorom o licenci.

Ograničenja u cilju postizanja interoperabilnosti

Računarski program se od strane zakonitog imaoca primerka programa može posmatrati, ispitivati ili testirati, s ciljem da se utvrde ideje i principi na kojima neki od elemenata programa počiva, a sve pod uslovom da se to čini dok se preduzimaju radnje učitavanja, prikazivanja, pokretanja, prenosa programa ili smeštanja istog u memoriju u skladu sa namenom i načinom korišćenja. Pored omogućavanja adekvatnog korišćenja programa od strane kupca licence, cilj ovakve odredbe je omogućavanje širenja znanja i ideja, dalji tehnološki napredak i inovacije. Jedan od razloga ovakvog testiranja i ispitivanja može biti i uspostavljanje interoperabilnosti sa drugim računarskim programom u koju svrhu se vrši prevod izvornog koda. A taj postupak utvrđivanja saznavanja izvornog koda računarskog programa naziva se dekompilacija. Načelno je zabranjena, osim na način i u obimu u kom je zakonodavac to propisao.

Dekompilacija računarskog programa koja se sastoji od umnožavanja i prevođenja izvornog koda može biti dozvoljena bez dozvole nosioca prava, između ostalog samo ukoliko je to neophodno radi pribavljanja podataka neophodnih za postizanje interoperabilnosti nezavisno stvorenog računarskog programa sa drugim programima.

Takođe, da bi predmetni izuzetak od autorskopravne zaštite mogao da se primeni, odnosno da bi dekompilacija bila dozvoljena, dodatno je potrebno da budu kumulativno ispunjeni sledeći uslovi:

  • da radnju umnožavanja izvornog koda i prevoda njegove forme vrši zakonit nosilac licence, odnosno druga osoba koja ima pravo da koristi primerak programa ili lice koje je od strane tih lica ovlašćeno da preduzima te radnje;
  • da podaci koji su neophodni za postizanje interoperabilnosti nisu na drugi način bili dostupni licima nabrojanim u prethodnoj tački
  • da su radnje pomenute u tački dva ograničene samo na delove originalnog programa koji su neophodni za postizanje interoperabilnosti.

Opisani izuzetak od autorskopravne zaštite trpi još uslova, koji se odnose na korišćenje informacija dobijenih umnožavanjem izvornog koda i prevodom njegove forme. Odnosno, na ovaj način dobijeni podaci mogu se koristiti isključivo u cilju postizanja interoperabilnosti nezavisno stvorenog računarskog programa, pri čemu je naročito zabranjeno da se dobijene informacije saopštavaju drugima (osim ako je to neophodno za postizanje interoperabilnosti nezavisno stvorenog računarskog programa). Podaci dobijeni dekompilacijom takođe se ne smeju koristiti za razvoj, proizvodnju ili reklamiranje računarskog programa koji je suštinski sličan u izrazu računarskom programu čija se dekompilacija vrši ili za bilo koju drugu radnju kojom se povređuje autorsko pravo na tom programu. Korišćenje podataka dobijenih dekompilacijom u drugu nedozvoljenu svrhu, vodilo bi povredi autorskog prava, a potencijalno bi se tom radnjom stekli i elementi bića krivičnog dela.

Važno  je napomenuti da su odredbe Zakona koje regulišu ograničenja autorskog prava u cilju postizanja operabilnosti imperativnog karaktera i ne mogu se isključiti ili ograničiti ugovorom.

Interoperabilnost u softverskom smislu podrazumeva mogućnost kompjuterskih sistema i računarskih programa da međusobno dele informacije odnosno da se mogu prepoznavati i zajedno funkcionisati.

Pitanje interoperabilnosti računarskih programa je kompleksno i slojevito jer se može raščlaniti na nekoliko vrsta, poput semantičke i strukturalne koja predstavlja mogućnost da sistemi i programi razmenjuju podatke i prepoznaju i otvaraju formate fajlova, ili pak tehničke ili sintaktičke interoperabilnosti koja podrazumeva mogućnost uspostavljanja između ostalog uspostavljanje bezbednosnih protokola pomoću kojih se komunicira na mreži.

Interoperabilnost funkcioniše na način što su dva ili više računarskih programa kreirani i podešeni na način za međusobno mogu razmenjivati informacije, prepoznavati komande i sarađivati. Bez interoperabilnosti računarski programi ne bi mogli međusobno da funkcionišu, niti bi mogli da se instaliraju na operativne sisteme, ali ni hardverski ne bi mogli da se povezuju na mrežu i različite uređaje.

Na primer, da bi aplikacije mogle da budu preuzete na telefonskim uređajima sa Android operativnim sistemom, i da na istom funkcionišu, potrebno je da takvi softveri (aplikacije) budu interoperabilne sa Androidom. A da bi se interoperabilnost postigla, o softveru  na kome se bazira ovaj operativni sistem se moraju saznati karakteristike izvornog računarskog koda, što se radi kroz postupak dekompilacije.

Pojam dekompilacije podrazumeva postupak obrnut od postupka nastanka računarskog programa. Dakle, računarski program nastaje tako što programer priše najpre izvorni – source kod, zatim kompajler takav kod prevodi u mašinski čitljiv assembly kod koji je međufaza ka konačnom binarnim jezikom prevedenom object kodu koji je prepoznatljiv od strane kompjuterskih uređaja. S tim u vezi, kada neko želi da izvrši dekompilaciju nekog programa, polazi od object koga, pa preko assembly dolazi do ljudima razumljivog source koda, koji može umnožavati i prevoditi.

Pravne usluge iz oblasti IT prava koje pruža advokatska kancelarija

Advokatska kancelarija Milić Legal pruža usluge klijentima iz IT industrije, ali i drugim pravnim i fizičkim licima kojima je potrebna usluga povezana sa informacionim tehnologijama, odnosno konkretnim pravnim oblastima koje su u ovom tekstu detaljno pobrojane i obrazložene. Možete pročitati više o nama, našem timu, i uslugama koje pružamo.

 

Pročitajte više o Pravu interneta i IT / IKT pravu na blogu, advokatske kancelarije MILIĆ Legal, gde možete saznati dosta informacija o ovim oblastima, naročito u kontekstu IT prava Srbije.