IT / IKT pravo

PRAVO INFORMACIONIH TEHNOLOGIJA – IT / IKT PRAVO 

TAMO GDE SE SREĆU PRAVNE USLUGE I IKT INDUSTRIJA

Ekspanzija interneta i informacionih tehnologija tokom poslednjih četvrt veka zahtevala je i poseban regulatorni tretman koji se ogledao u prilagođavanu postojećih i donošenju novih propisa koji bi popunili novonastale pravne praznine i omogućili veću pravnu sigurnost kako za pružaoce IT odnosno IKT usluga, tako i za njihove korisnike, uključujući i krajnje konzumente digitalnih servisa, softvera i usluga informacionog društva uopšte. Nosioci ovih procesa više ili manje efikasno pokušavaju da uhvate korak sa izuzetno zahtevnim i hitnim potrebama tržišta na kom se tehnološka rešenja jako brzo smenjuju i nadograđuju.

Zbog toga su tradicionalne grane prava, poput obligacionog, prava intelektualne svojine ili čak krivičnog prava dobile jedan sasvim novi kontekst koji se ogledao u digitalnim formama roba ili usluga, elektronskoj komunikaciji i internet lokacijama kao novom tržištu za trgovinu koja ne poznaje granice.

Taj kontekst, kao i novu privrednu granu koja ga je stvorila, je bilo potrebno najpre razumeti, pa nakon toga dijagnostifikovati probleme, pronaći i ponuditi regulatorna rešenja. Što nije ni malo jednostavno, posebno imajući u vidu sporost zakonodavne administracije i procedura, u odnosu na brzinu razvoja tehnologije i karakteristike tog tržišta.

Direktive i Uredbe Evropske Unije su se jedna za drugom nizale proteklih decenija, pokušavajući da postave pravni okvir za nešto što je već obeležilo svoju teritoriju i označilo neformalnu granicu svog delovanja. Gde se te linije prakse i regulative nisu u velikoj meri razilazile i gde su se relativno lako mogla primeniti postojeća rešenja, to je išlo lakše. Međutim, gde je bilo potrebno ispravljati “krivu Drinu” i vraćati neke procese koji su uzeli maha na “fabrička podešavanja” bilo je često bolno i turbulentno. Poput GDPR-a i Direktive o autorskom pravu na jedinstvenom digitalnom tržištu koji su digli veliku prašinu koja se još uvek nije u potpunosti slegla Unijom.

Tako na primer, uspostavljanje autorskopravne zaštite softverskih rešenja, pa čak i usaglašavanje načelnih pravila koji se tiču pravila obima dozvoljene dekompilacije računarskih programa u opravdane svrhe nisu bili predmet velikog spora u javnosti. Međutim, ispunjenje dubljih ciljeva interoperabilnosti, kako u hardverskom tako i u softverskom smislu može imati znatno šire dejstvo i tu se može u velikoj meri zadirati u interese nosioca prava i vlasnika digitalnih servisa. Upravo je ovo jedna od tema nove EU uredbe – Digital Markets Act-a koji će pokušati da uspostavi mehanizme kontrole nad tzv. Gatekeepers kompanijama i pokušati da njihovo poslovanje okrene više ka interesima građana, a ne samo ka profitu.

U svakom slučaju, sva ta nova dešavanja, te nove Unicorn kompanije koje umesto “realne” imovine imaju samo podatke kao najvredni resurs novog veka, na kojima se celokupan poslovni model i zasniva, zahtevale su i novu praksu, donele nove izazove svima, pa i nama koji primenjujemo pravo.

Pod uticajem svih pomenutih procesa stvorena je nova pravna oblast, koju smo mi pravnici nazvali IT pravo, odnosno Pravo informacionih tehnologija. Neki ga nazivaju i IKT (ICT) pravo, gde informacionim tehnologijama dodaje i komunikacija kao važan segment celokupne industrije. Iako još uvek neformalna, i bez statusa posebne grane prava, oblast IT prava zaslužuje da se kao takva identifikuje i izučava.

Opseg ove oblasti proteže se na veliki broj različitih grana prava i to u delovima u kojima se određena pravna rešenja primenjuju u kontekstu interneta, računarskih programa, elektronske trgovine i usluga informacionog društva, zaštite podataka o ličnosti, elektronske komunikacije i niza drugih situacija u praksi vezanih za IT i internet.

Velike promene su se desile u obligacionom pravu, s obzirom na revolucionarno drugačiji način uspostavljanja pravnih odnosa, kao i u pravu intelektualne svojine, gde se kao osnovni objekat zaštite pojavio računarski program i postao dominantan predmet autorskopravne zaštite zauzimajući svoje mesto pored do skoro daleko više zastupljenih muzičkih, filmskih ili literarnih dela.

Računarski program kao predmet pravne zaštite

Računarski program je veoma bitan segment oblasti IT industrije, posebno jer često nastaje zabuna u pogledu pravne prirode računarskog programa, od čega zavise pravni okviri takvog stvaralaštva, a najvažnije pravna zaštita njegovog tvorca. Od velike je važnosti da programeri znaju svoja prava kako tokom procesa nastajanja programa, tako i po njegovom završetku. Takođe, potrebno je i da poslodavci, kao što su IT firme, dobro razumeju pravni aspekt njihove delatnosti, a kako bi svoje poslovanje regulisali i vodili na najbolji mogući način i sveli rizike na prihvatljivu meru.

Zaštita računarskog programa i baza podataka, status i mogućnost korišćenja i implementiranja open source koda u nova komercijalna rešenja, samo su neki od pravnih pitanja zastupljenih u poslovanju skoro svake IT firme u svetu i kod nas. I svaki pravik sa ambicijom da pruža pravnu podršku jednoj takvor firmi, prethodno bi morao da se upozna sa pravnim i tehnološkim kakateristikama usluge koja se naručuje ili izvršava, odnosno sa svrhom koja se želi postići.

Novine u ugovornim odnosima u IT industriji

Potrebe IT industrije su postavile izazove čak u radnom pravu, nudeći razne modele angažovanja lica koja rade na razvoju računarskog programa na primer. U različite vrste ugovora sa fizičkim i pravnim licima ili preduzetnicima, pojavila se potreba za implementacijom detaljnih klauzula koje se tiču prava intelektualne svojine, poverljivosti podataka, zabrane konkurencije. Pojavile su se i nove vrste imenovanih ugovora, modela uspostavljanja saradnje i dokumenata koje naš pravni sistem ne reguliše posebno već samo uopšteno, kao što su Master Service Agreement, Scope of work, Statement of Work, Request for quote, Request for proposal itd.

Brzina tehnologije inicirala je i razvoj novih licenci koje su olakšale promet prava na računarskim programima i učinile njihovo korišćenje fleksibilnijim.     

Novi izazovi za pravnike

Kako je podatak o ličnosti postao jedan od najvrednih resursa današnjice i način na koji se može zaraditi izuzetno mnogo novca, što je prepoznato od najvećih globalnih internet kompanija poput Alfabeta (Alphabet) i Mete, pojavila se potreba da se i Zaštita podataka o ličnosti izdvoji kao posebna pravna oblast koja zahteva poznavanje širih pravnih i tehnoloških oblasti od onih koji žele da je primenjuju.

Kao da stvari nisu dovoljno komplikovane iz ugla prava, dolazak blockchain tehnologije, digitalne imovine i NFT-a, uveli su potrebu da se neki novi pojmovi pravno definišu i uspostave pravni mehanizmi da se emitovanje digitalnih tokena i njihova trgovina odvija u što bezbednijem pravnom i tržišnom ambijentu.

Pravo informacionih tehnologija odnosno IT pravo obezbeđuje regulatorni okvir za cirkulaciju, prikupljanje, deponovanje i upotrebu podataka u digitalnoj formi i računarskih programa u okviru globalne internet mreže i van nje, kao i zaštitu digitalnih informacija i valuta enkripcijom i kriptografijom.

Sa razvojem veštačke inteligencije i e-trgovine, sve više pravnih odnosa, koji se danas dešavaju i rešavaju u realnom svetu, biće preseljeno na teren interneta i informacioniih tehnologija, tako da je razvoj ove pravne oblasti potreba tržišta koje se se ubrzano seli u virtuelni prostor.

Ova grana prava se usko prepriliće sa Internet pravom, koje istina više pokriva pitanja intelektualne svojine, prava na privatnost, prava i obaveza učesnika internet trgovine, internet sloboda i slobode govora, ali oblasti sigurnosti na mreži, licenci i softvera regulisane su obema vrstama prava. Svaka iz različitog ugla.

PRAVNE OBLASTI U KONTEKSTU IT INDUSTRIJE

Pod terminom “IT pravo” ili “IKT pravo” podrazumevaju se pravne discipline koje se direktno ili indirektno odnose na industriju informacionih tehnologija. To uključuje pravna pitanja koja proizilaze iz različitih grana prava, kao što su građansko, privredno, radno pravo, te se tiču specifičnih situacija unutar IT / IKT sektora. Razvoj informacionih tehnologija postavlja nove zahteve pred pravne stručnjake, koji moraju osigurati da njihovo poznavanje klasičnih oblasti prava, poput obligacionog prava, bude dopunjeno i prilagođeno zahtevima i specifičnostima IT industrije.

Specijalizacija u IT / IKT pravu stoga neizbežno uključuje primenu opštih pravnih principa na nova, često i tehnički zahtevna pitanja. To je posledica sveprisutne digitalizacije i tzv. treće i već sada četvrte industrijske revolucije pogurane generativnom veštačkom inteligencijom. Ovo pravo obuhvata širok spektar pravnih izazova, uključujući ali ne ograničavajući se na radno-pravni status IT profesionalaca, pravna pitanja vezana za intelektualnu svojinu i autorska prava na računarskim programima, druge pravne zahteve za IT / IKT kompanije, kao i kompleksne ugovorne odnose sa klijentima i dobavljačima.

Na primer, regulisanje radnog odnosa programera, zaštita intelektualnog rezultata njihovog rada, pravni aspekti licenciranja softvera, upravljanje podacima u skladu sa zakonima o privatnosti poput GDPR-a, te korporativna pravna pitanja, predstavljaju ključne aspekte na kojima IT pravnici moraju biti posebno kompetentni.

U tom kontekstu, IT / IKT pravnici su odgovorni za interpretaciju i primenu pravnih normi na način koji podržava inovativni karakter IT industrije, dok istovremeno obezbeđuju usklađenost sa pravnim propisima koji štite kako same tehnološke kompanije, tako i njihove klijente, zaposlene i širu zajednicu. Dakle, pred IT pravnike stavljen je i dodatni izazov uloge compliance dela poslovanja IT / IKT kompanija.

 


Pravni aspekti nezamenljivih digitalnih tokena kao deo IT prava

Još od pojave Bitcoina i Blockchain-a priča se o širokoj primeni digital ledger-a na sve oblike imovine zapisane u digitalnoj formi. Ova tema je naročito postala aktuelna razvojem i unapređenjem smart contract-a i pojavom novih blockchain open source servisa poput Ethereuma (međutim, Ethereum je doneo novu generaciju smart ugovora, ostavljajući pravnu i kreativnu slobodu učesnicima transakcija za njegovo usavršavanje, a nakon Ethereuma, nove savršenije blockchain mreže prete da svojim rešenjima i niskim troškovima transakcija preotmu značajan deo ovog tržišta, naročito onog vezanog za NFT). Tako su kompanije i startapi dobili šansu da olakšano dođu do kapitala kroz svoje IPO/ICO emisije digitalne imovine, a ovako emitovani tokeni razmenjivani su na sekundarnom tržištu gde je ponuda i tražnja određivala njhovu vrednost. Paralelno s tom primenom ove nove tehnologije razvijala se i ideja o kreiranju sasvim jedinstvenih tokena, koji su emitovani kako bi predstavljali zapravo potvrdu o nekom konkretnom pravu njegovog imaoca. Nešto poput hartije od vrednosti koja bi glasila na donosioca, samo u digitalnoj formi. Ovakva primena se dalje u teoriji razrađivala od potvrda o posedovanju nekog prava na digiralnom sadržaju, pa čak do projektovane primene u postupcima upisa prava na nepokretnosti odnosno digitalnog katastra ili bilo koje druge baze podataka. Dakle, jedinstveni tokeni ili Non-fungible tokeni (NFT) predstavljaju neku vrstu sertifikata koji dokazuje da njegov imalac poseduje neko pravo.

Svoju najveću primenu NFT je imao kod dokazivanja prava nad bestelesnim stvarima odnosno pravima na sadržaju koji je kreiran I razmenjuje se u digitlanoj formi. Umetnici koji su svoja dela ispoljavali u elektronskim I neopipljivim oblicima od pojave interneta I olakšanog protoka informacija imali su problem kako da ostvare svoja prava odnosno spreče nekontrolisano umnožavanje sadržaja nad kojim imaju pravo intelektualne svojine. Pojava NFT-a bila je savršeno rešenje da se u moru  do beskonačnosti umnoženih primeraka digitalnih fajlova lakše označi nosilac prava.

Prvi značajan transfer prava svojine na bestelesnoj stvari preko NFT-, sproveo je grafički dizajner Majk Vinkelman (Mike Winkelmann) poznat kao Bipli (Beeple), prodavši u martu 2021. godine digitalni zapis svog umetničkog dela preko aukcijske kuće „Kristi“ (Christie’s) za čitavih 69.346.250 dolara, čime je ova aukcija ušla u istoriju po trećoj najvećoj postignutoj vrednosti za delo živog umetnika. Nakon tog događaja za NFT je čula šira javnost i pitala se šta je to, odnosno da li je prevara, prodaja magle ili nešto revolucionarno što će zauvek promeniti način na koji se vrši promet prava.

Ovaj vid investiranja u digitalnu imovinu kao dokaz o posedovanju prava svojine na delu u digitalnoj formi, može se posmatrati i kroz drugu svrhu, koja ne mora biti primarna, ali svakako može biti sadržana u volji i motivima kupca.  Ovaj vid kupovine digitalne imovine može predstavljati način da se određeni umetnik koji se bavi kreiranjem digitalnih sadržaja finansijski podrži, s obzirom na to da se zbog karakteristika digitalne forme često mogu čuti argumenti da ova vrsta umetnosti nije dovoljno vrednovana odnosno da se ne može lako monetizovati.

Još jedna velika prednost ulaganja u digitalnu imovinu je i mogućnost njenog deljenja na sitnije delove. Po istom principu kako se može deliti bitkoin ili itirijum, do sitnih decimala, više investitora može biti nosilac prava svojine na nekoj digitalnoj imovini. Takvim udelima se može kasnije trgovati i na berzi, nezavisno od prava drugih suvlasnika. Po istom principu se može emitovati i token koji je dokaz o vlasništvu na nekom umetničkom delu koje nije u digitalnoj formi, već je izloženo u nekoj galeriji ili muzeju, a udeo u njegovoj svojini se može kupiti na berzi.

Dokaz da će nezamenljivi tokeni tu da ostanu i da su široko prihvaćeni od strane novije generacije investitora jesu i izložbe koje se organizuju specijalno za izlaganje digitalnih formi umetnosti, kao i postavljanje veb-platformi gde se tokeni mogu kupovati u zamenu za kriptovalute. U projekte organizovanja izložbi digitalno kreiranih dela na bazi NFT tehnologije uključeni su i najveći svetski muzeji poput petrogradskog Ermitaža.

Šta se zapravo dobija kupovinom NFT-a / nezamenljivog digitalnog tokena

Najinteresantniji deo transfera NFT vezanog za prava na Biplijevom umetničkom delu je činjenica da su u predaukcijskim uslovima publikovanim od strane „Kristija“ naveli da kupac zapravo ne stiče nikakva prava intelektualne svojine na delu, pa ni prava na neisključivu reprodukciju, već samo pravo svojine na digitalnom zapisu.  Tako osim kolekcionarskih pobuda pitanje je da li postoje druge koristi koje bi ovaj sticalac imao od ovog umetničkog dela.

Kako se za svaku konkretnu transakciju koja se odvija na platformama preko kojih se vrši raspolaganje pravima na NFT tokenima, precizno ugovara koji se obim prava ustupa sticaocu tokena, potencijalni kupci moraju najpre da provere uslovine kupovine, pre nego što se transakcija obavi.

NFT kolekcionarstvo

Zagovornici tradicionalnih umetničkih formi negiraju bilo kakvu vrednost novih umetničkih oblika, a trend investiranja u iste nazivaju neodrživim i veštački načinjenim balon cenama. Iako je vrednost umetničkih dela, bez obzira na formu, uvek zasnovana na istom principu – ponudi i tražnji. I sve dok ima kupaca voljnih da ponude novac za određeno delo, njegova vrednost će ostati stabilna ili se povećavati. Činjenica je da vreme ide naruku digitalnoj umetnosti, s obzirom na nove generacije koje su odrasle trgujući kriptoimovinom i koje nemaju strah od posedovanja nevidljive imovine i nematerijalnih dobara.

Ako bismo analizirali kolekcionarstvo uopštenije, kako sa finansijskog tako i sa psihološkog aspekta, možemo zaključiti da skoro svi argumenti koje možemo izneti za i protiv investiranja u NFT, stoje i za investiranje u tradicionalne forme umetnosti. Štaviše digitalne NFT sertifikate, koji su zapravo i jedini validan dokaz o svojini, karakteriše laka prenosivost i odsustvo rizika od fizičkog oštećenja ili uništenja. Već smo konstatovali da budućnost kolekcionarstva u velikoj meri zavisi od odnosa novih generacija prema umetnosti, njenim formama, ali i investiranju uopšte. Konačno, sa pojavom NFT i digitalnih umetnosti, nova blokčejn generacija investitora sada ima dovoljno znanja i motiva da se oproba u ovoj modernoj formi kolekcionarstva. Moderni investitori, bez razlike u odnosu na investitore u klasične umetničke oblike, motiviše verovanje da će istom delu kasnije rasti cena, odnosno da će neko platiti više za njegovo posedovanje. Kao što je nekom nezamislivo i neracionalno investiranje stotina miliona evra u platno koje se nakon toga čuva u specijalnim dobro obezbeđenim sefovima sa posebnom regulacijom vlage i temperature, slični stavovi se mogu očekivati i u pogledu investiranja u digitalnu imovinu, koja još ima prednost jer se ne mora čuvati na takav način, i lakše se može prenositi širom sveta. Činjenica je da je tradicionalno kolekcionarstvo prošlo test vremena, koji investiranje u NFT tek očekuje. S druge strane, kako se u praksi pokazalo da tehnologija i inovacija uvek nađu put, ne sumnjamo da moderne oblike investiranja u umetnost čeka svetla budućnost.

RAČUNARSKI PROGRAM – SOFTWARE

Iako najsveobuhvatnije reguliše prava povodom računarskog programa, Zakon o autorskom i srodnim pravima (dalje: Zakon) se ne bavi njegovim definisanjem, za razliku od baze podataka koju pojmovno opredeljuje. S druge strane, Krivični zakonik Republike Srbije pod računarskim programom smatra uređeni skup naredbi koji služe za upravljanje radom računara, kao i za rešavanje određenog zadatka pomoću računara. Zakon s druge strane računarski program zbog njegovih karakteristika svrstava u pisana autorska dela, zajedno sa knjigama, brošurama, člancima itd. Autorskopravnom zaštitom osim računarskog koda pokrivena i tehnička i korisnička dokumentacija u bilo kojem obliku njihovog izražavanja koja prati računarski programa, a što uključuje i pripremni materijal za njihovu izradu.

Dakle, računarski program je u smislu Zakona prepoznat kao pisano autorsko delo i uživa autorskopravnu zaštitu kao i svaki drugi originalni plod duhovnog i intelektualnog rada izražen u nekoj formi.

AUTOR – PROGRAMER I NOSIOCI PRAVA NA RAČUNARSKOM PROGRAMU

S obzirom na „duhovno“ poreklo svakog autorskog dela i njegovu čvrstu vezu sa ličnošću njegovog stvaraoca, autor računarskog programa može biti samo fizičko lice, na primer programer koji je stvorio program. Dakle, pravno lice ne može nikada imati status autora. Međutim, pravno lice može biti nosilac imovinskih autorskih prava na računarskom programu, što se često u praksi i dešava.

Inicijalni nosilac autorskog prava na računarskom programu je dakle autor dok drugi nosilac prava može biti nosilac imovinskog autorskog prava, ukoliko ga je ugovorom ili po sili zakona steklo. Na primer, ukoliko je računarski program nastao od strane zaposlenog koji je u radnom odnosu, trajni nosilac svih isključivih imovinskih prava na delu je poslodavac, ako ugovorom nije drugačije određeno. Ali autor može imati pravo na posebnu naknadu ako je to predviđeno ugovorom. Ovo zakonsko rešenje se razlikuje u odnosu na druge forme autorskih dela, gde ukoliko drugačije nije regulisano ugovorom, imovinska prava na delu pripadaju poslodavcu u trajanju od pet godina, da bi po proteku tog roka nosilac prava bio autor.

AUTORSKO PRAVO POVODOM RAČUNARSKOG PROGRAMA

Kao i u slučaju ostalih autorskih dela, i na računarske programe se odnosi podela subjektivnog autorskog prava na moralna i imovinska prava, odnosno na ličnopravna i imovinskopravna ovlašćenja.

Moralna prava se tiču ličnosti autora i u njih se između ostalog ubrajaju prava autora da bude prepoznat i označen kao autor dela, pravo da  delo objavi ili ne objavi, da se suprostavi nedostojnom korišćenju i štiti integritet svog dela.

Imovinska prava se uglavnom odnose na aspekt ekonomskog iskorišćavanja autorskog dela i prava na ubiranje naknade. Na primer, imovinska prava su pravo na umnožavanje autorskog dela, stavljanje primeraka dela u promet, emitovanje, pravo na javno saopštavanje uključujući i interaktivno činjenje dela dostupnim javnosti itd.

Pravo na umnožavanje računarskog programa

Jedno od osnovnih imovinskih prava koje  pripada autoru odnosno nosiocu prava nad računarskim programom je pravo na njegovo umnožavanje. Drugim rečima, autor računarskog programa ima isključivo pravo da dozvoli ili zabrani umnožavanje računarskog programa koji je nastao kao rezultat prilagođavanja, prevođenja, aranžiranja ili izmene njegovog računarskog programa, bez uticaja na prava lica koje je izvršilo takve izmene. A pod umnožavanjem zakonodavac podrazumeva i puštanje programa u rad na računaru.

PROMET PRAVA NA RAČUNARSKOM PROGRAMU

Prava poput moralnih, strogo su vezana za ličnost autora i njima se ne može raspolagati. Dakle, ne mogu se otuđiti čak ni voljom autora i svaki oblik njihovog ustupanja bio bi pravno ništav. Autor je dakle autor i niko drugi se tako ne može legitimisati.

S druge strane, imovinskim pravima se može raspolagati odnosno ista se mogu steći i pravnim poslom – ugovorom, ali mogu biti i predmet nasleđa.

Imovinskim pravima se može raspolagati na isključiv ili neisključiv način, pri čemu se u ugovoru mora naglasiti ukoliko se radi o isključivom ustupanju. U slučaju isključivog ustupanja imovinskih prava, jedino će sticalac prava biti ubuduće ovlašćen da na način propisan ugovorom iskorišćava autorsko delo, dok autor ili treća lica to pravo neće imati. Dalje, u slučaju isključivog ustupanja, sticalać će imati pravo, uz posebnu dozvolu autora, odnosno njegovog pravnog sledbenika da to pravo ustupa i trećim licima.

Ustupanje imovinskih prava dalje može biti ograničeno predmetno (prema broju radnji koje je sticalac ovlašćen da vrši, prostorno (prema teritoriji na kojoj sticalac može da vrši prava) i vremenski (prema vremenskom trajanju prava).

Ugovor o narudžbini računarskog programa – Software development agreement

Pored Autorskog ugovora kao osnovnog pravnog posla na osnovu kog se raspolaže pravom na računarskom programu, u praksi je zastupljeno i zaključivanje Ugovora o narudžbini autorskog dela – računarskog programa, koji u odnosu na opšta pravila o autorskom ugovoru, nosi svoje specifičnosti.

Kada je IT pravo u pitanju, najviše praktične potrebe za angažovanjem advokata i pravnika postoji u uređenju odnosa između IT kompanija ili IT kompanija i angažovanih programera odnosno izvršilaca posla, odnosno kod zaključivanja IT ugovora. Kome će pripasti prava na računarskom kodu, metodologija rada, SoW, dinamika plaćanja, lansiranje i održavanje proizvoda samo su neki od elemenata ovih ugovornih odnosa na koje se mora obratiti pažnja. 

Dakle, s obzirom na uređenje prava na izvršenom poslu – proizvodu, klauzula intelektualne svojine je ključni element svakog ugovora o narudžbini računarskog programa. Od činjenice da li su prava na programu ustupljena na isključiv ili neisključiv način, zavisi i obim prava budućeg korišćenja programa odnosno njegova ograničenja, ali i pravo na zaštitu koje se može istaći prema trećim licima. 

Za adekvatnu primenu pravnih normi u kontekstu IT poslovanja ključno je razumevanje karakteristika Računarskog programa i baza podataka kao predmeta zaštite autorskog i srodnih prava.

Bilo da je u pitanju Request for information / RFI, Request for proposal / RFP, NDA Master Service Agreement ili Software development agreement, svaka od ovih poslovnih faza u IT industriji nosi sa sobom određeni obim prava i obaveza, za čiju procenu je neophodno angažovati stručnjaka. Takođe, implementacija  Scope statement / SoW takođe mora biti usaglašena sa osnovnim ugovorom čije odredbe precizira i dopunjuje.

Suočavanje sa slučajevima iz IT / ICT oblasti nije rezervisano samo za programere, developere i platforme za pružaje usluga na internetu i razvijanje softvera. Visoke tehnologije su postale sastavni deo svakog biznisa, pa je danas jedini način da uspešno upravljate kompanijom ukoliko se pridržavate nadolazećih trendova i tehnološki i kadrovski unapređujete svoje poslovanje.

Specifičnost online okruženja u kom se javlja potreba za primenom ove regulacije i potreba za teorijskim i praktičnim iskustvom izdvaja ovu pravnu oblast na način što mali broj pravnih zastupnika ima potrebne kvalifikacije da se upusti u zastupanje pravnih i fizičkih lica vezano za digitalnu i IT / IKT industriju. 

Kao i u drugim oblastima, potrebno je učiniti sve da se kroz zakonsku regulativu i ugovore preduprede sporovi, koji neretko u ovim slučajevima imaju i međunarodni element. Tek ukoliko se iscrpe svi argumenti za postizanje poravnanja, stranke bi trebalo da slučaju iznesu pred nadležni sud.

IT / IKT pravo obuhvata i pametne ugovore, kao najsavremeniji pristup sačinjavanja ugovora korišćenjem digitalnih tehnologija i Blockchain-a.

Takođe, i pravna podrška blockchain tehnološkim rešenjima za praćanje aktivnosti i transakcija subjekata u cyber prostoru, potpada pod IT pravo.  Ovaj savremeni model zapisivanja radnji na mreži predstavlja bazu za dalji razoj decentralizacije prometa roba i usluga i zaobilaženje tradicionalnih, sporijih i supljih načina plaćanja i zaključivanja ugovora.

OGRANIČENJA AUTORSKOG PRAVA NA RAČUNARSKOM PROGRAMU 

Opšta pravila o ograničenju autorskog prava

Pravo na umnožavanje računarskog programa pripada isključivo njegovom autoru – programeru ili drugom nosiocu prava kome je to pravo ustupljeno ili mu pripada po sili zakona.

Međutim, kada postoji društveni odnosno javni interes ili interes zakonitih nosioca licence, autorsko pravo na računarskom programu se može ograničiti odnosno pojedine radnje iskorišćavanja se mogu dozvoliti I bez saglasnost nosioca prava na računarskom program, kao i bez plaćanja naknade.

Tako na primer u autorskom pravu važi opšte pravilo da je dozvoljeno bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade privremeno umnožavanje autorskog dela bilo koje vrste i forme ukoliko je umnožavanje prolazno ili slučajno; sastavni i bitan deo samog deo tehnološkog procesa; svrha takvog umnožavanja da omogući prenos podataka u računarskoj mreži između dva ili više lica preko posrednika; svrha umnožavanja da omogući zakonito korišćenje samog autorskog dela i ukoliko umnožavanje nema zaseban ekonomski značaj.

Pravila ograničenja autorskog prava koja važe za računarski program

Pored opštih pravila za ograničenje autorskog prava iznetih u prethodnom stavu, kada je računarski program u pitanju Zakon o autorskom i srodnim pravima (dalje: Zakon), propisuje i dodatna pravila o ograničenjima – suspenziji prava koja važe samo u slučaju računarskog programa. Tih ograničenja ima nekoliko, i neformalno ih možemo podeliti u dve celine. Ona koja se tiču omogućavanja korišćenja programa zakonitom nosiocu licence i ona koja se tiču omogućavanja dekompilacije pod određenim uslovima da bi se uspostavila interoperabilnost programa.

Ograničenja u cilju omogućavanja nesmetanog korišćenja računarskog programa

Postoje radnje umnožavanja programa koje su nužne da bi program uopšte mogao da se upotrebljava I s tim u vezi zakonodavac je propisao situacije u kojima su predmetne radnje umnožavanja dozvoljene bez obaveze da se traži posebna saglasnost nosioca prava.

Ukoliko je autorsko delo računarski program (pod uslovom da ugovorom između nosioca prava i korisnika programa nije nešto drugo predviđeno), dozvoljeno je licu koje je primerak računarskog programa pribavilo na zakonit način (zakoniti nosilac licence) da bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade trajno ili privremeno umnoži računarski program ili pojedine njegove delove, ali pod uslovom da je to neophodno da bi se računarski program mogao koristiti i ako je to u skladu sa  namenom samog računarskog programa.

Takođe, u istu svrhu je zakonitom imaocu primerka računarskog programa dozvoljeno i učitavanje, prikazivanje, pokretanje, prenošenje ili skladištenje računarskog programa u memoriju računara, a s tim u vezi zakoniti imalac primerka programa može bez dozvole autora i nosioca prava da otklanja greške u programu kako bi isti funkcionisao.

Ukoliko je pak neophodno da se u cilju korišćenja i puštanja u rad programa naprave i kopije istog na telesnom nosaču odnosno u memoriji računara, takav vid skladištenja mora biti dozvoljen, odnosno ne može se zabraniti zakonitom korisniku programa ni ugovorom o licenci.

Ograničenja u cilju postizanja interoperabilnosti

Računarski program se od strane zakonitog imaoca primerka programa može posmatrati, ispitivati ili testirati, s ciljem da se utvrde ideje i principi na kojima neki od elemenata programa počiva, a sve pod uslovom da se to čini dok se preduzimaju radnje učitavanja, prikazivanja, pokretanja, prenosa programa ili smeštanja istog u memoriju u skladu sa namenom i načinom korišćenja. Pored omogućavanja adekvatnog korišćenja programa od strane kupca licence, cilj ovakve odredbe je omogućavanje širenja znanja i ideja, dalji tehnološki napredak i inovacije. Jedan od razloga ovakvog testiranja i ispitivanja može biti i uspostavljanje interoperabilnosti sa drugim računarskim programom u koju svrhu se vrši prevod izvornog koda. A taj postupak utvrđivanja saznavanja izvornog koda računarskog programa naziva se dekompilacija. Načelno je zabranjena, osim na način i u obimu u kom je zakonodavac to propisao.

Dekompilacija računarskog programa koja se sastoji od umnožavanja i prevođenja izvornog koda može biti dozvoljena bez dozvole nosioca prava, između ostalog samo ukoliko je to neophodno radi pribavljanja podataka neophodnih za postizanje interoperabilnosti nezavisno stvorenog računarskog programa sa drugim programima.

Takođe, da bi predmetni izuzetak od autorskopravne zaštite mogao da se primeni, odnosno da bi dekompilacija bila dozvoljena, dodatno je potrebno da budu kumulativno ispunjeni sledeći uslovi:

  • da radnju umnožavanja izvornog koda i prevoda njegove forme vrši zakonit nosilac licence, odnosno druga osoba koja ima pravo da koristi primerak programa ili lice koje je od strane tih lica ovlašćeno da preduzima te radnje;
  • da podaci koji su neophodni za postizanje interoperabilnosti nisu na drugi način bili dostupni licima nabrojanim u prethodnoj tački
  • da su radnje pomenute u tački dva ograničene samo na delove originalnog programa koji su neophodni za postizanje interoperabilnosti.

Opisani izuzetak od autorskopravne zaštite trpi još uslova, koji se odnose na korišćenje informacija dobijenih umnožavanjem izvornog koda i prevodom njegove forme. Odnosno, na ovaj način dobijeni podaci mogu se koristiti isključivo u cilju postizanja interoperabilnosti nezavisno stvorenog računarskog programa, pri čemu je naročito zabranjeno da se dobijene informacije saopštavaju drugima (osim ako je to neophodno za postizanje interoperabilnosti nezavisno stvorenog računarskog programa). Podaci dobijeni dekompilacijom takođe se ne smeju koristiti za razvoj, proizvodnju ili reklamiranje računarskog programa koji je suštinski sličan u izrazu računarskom programu čija se dekompilacija vrši ili za bilo koju drugu radnju kojom se povređuje autorsko pravo na tom programu. Korišćenje podataka dobijenih dekompilacijom u drugu nedozvoljenu svrhu, vodilo bi povredi autorskog prava, a potencijalno bi se tom radnjom stekli i elementi bića krivičnog dela.

Važno  je napomenuti da su odredbe Zakona koje regulišu ograničenja autorskog prava u cilju postizanja operabilnosti imperativnog karaktera i ne mogu se isključiti ili ograničiti ugovorom.

Interoperabilnost u softverskom smislu podrazumeva mogućnost kompjuterskih sistema i računarskih programa da međusobno dele informacije odnosno da se mogu prepoznavati i zajedno funkcionisati.

Pitanje interoperabilnosti računarskih programa je kompleksno i slojevito jer se može raščlaniti na nekoliko vrsta, poput semantičke i strukturalne koja predstavlja mogućnost da sistemi i programi razmenjuju podatke i prepoznaju i otvaraju formate fajlova, ili pak tehničke ili sintaktičke interoperabilnosti koja podrazumeva mogućnost uspostavljanja između ostalog uspostavljanje bezbednosnih protokola pomoću kojih se komunicira na mreži.

Interoperabilnost funkcioniše na način što su dva ili više računarskih programa kreirani i podešeni na način za međusobno mogu razmenjivati informacije, prepoznavati komande i sarađivati. Bez interoperabilnosti računarski programi ne bi mogli međusobno da funkcionišu, niti bi mogli da se instaliraju na operativne sisteme, ali ni hardverski ne bi mogli da se povezuju na mrežu i različite uređaje.

Na primer, da bi aplikacije mogle da budu preuzete na telefonskim uređajima sa Android operativnim sistemom, i da na istom funkcionišu, potrebno je da takvi softveri (aplikacije) budu interoperabilne sa Androidom. A da bi se interoperabilnost postigla, o softveru  na kome se bazira ovaj operativni sistem se moraju saznati karakteristike izvornog računarskog koda, što se radi kroz postupak dekompilacije.

Pojam dekompilacije podrazumeva postupak obrnut od postupka nastanka računarskog programa. Dakle, računarski program nastaje tako što programer priše najpre izvorni – source kod, zatim kompajler takav kod prevodi u mašinski čitljiv assembly kod koji je međufaza ka konačnom binarnim jezikom prevedenom object kodu koji je prepoznatljiv od strane kompjuterskih uređaja. S tim u vezi, kada neko želi da izvrši dekompilaciju nekog programa, polazi od object koga, pa preko assembly dolazi do ljudima razumljivog source koda, koji može umnožavati i prevoditi.

Pročitajte više o Pravu interneta i IT / IKT pravu na blogu.