Autor Dragan Milić

Tekst je objavljen u okviru redovne kolumne autora, u nedeljniku NIN.

Sandra Perović je u jednom svom intervjuu sjajno definisala film, citirajući u istoj rečenici Godara koji je rekao da je film istina i De Palmu koji je tvrdio da je laž. Što, kako autorka objašnjava, znači da je film zapravo negde između ove dve odrednice. A to može biti stvar i lične percepcije i sposobnosti da sami poverujemo, da opet citiram našu novinarku i filmsku kritičarku – u veliku iluziju.

Poslednjih meseci intezivirali su se članci o mogućem odnosno planiranom korišćenju veštačke inteligencije u filmskoj industriji. I da ne zalazimo u najnovija up-to-date tehnološka rešenja poput Sore, koja je sama po sebi čudo koje će promeniti celu video produkciju iz korena, dovoljno je da se oslonimo samo na generalne mogućnosti koje nam veštačka inteligencija već nudi, pa da shvatimo da film čeka promena, možda veća od pojave zvučnog ili filma u boji.

Pre par godina godine, ambicizno je najavljeno snimanje filma „Finding Jack“, gde bi trebalo da glumi Džejms Din. Da, dobro sam napisao, digitalno oživljeni Džejms Din, što bi bio „njegov“ četvrti film. Iako za ovaj vid digitalnog vaskrsnuća nije bila planirana primena veštačke inteligencije, već tzv. CGI tehnologija, koja se već neko vreme koristi na filmu, zamišljeni rezultat ovog ostvarenja u velikoj meri se poklapa sa svrhama koje veštačka inteligencija uveliko ostvaruje. Ovaj projekat je kako stvari stoje imao nesreću da je prerano najavljen, jer su ga te 2019. godine kritika, ljubitelji filmova, ali i lika i dela preminulog glumca, svi kolektivno dočekali na nož.  Jer danas, samo pet godina kasnije, tema korišćenja tehnologije tj. veštačke inteligencije za simuliranje lažnih video i audio snimaka tzv. Deep fake, postala je naša svakodnevnica, sa kojom smo se izgleda pomirili.

S druge strane, upotreba visoke tehnologije u vizuelnoj umetnosti već je decenijama prisutna, poput pomenute CGI tehnologije, i neki savremeni filmski hitovi u velikoj meri su urađeni uz pomoć savršenih softvera za digitalnu animaciju, što nije uticalo negativno na njihov kvalitet, naprotiv.

Iako je ovog proleća objavljeno da je snimanje Finding Jack-a odloženo, da li zbog etičkih izazova ili pojave nove, savršenije tehnologije za digitalno oživljavanje, ovakvi i slični projekti su definitivno naša nova realnost. Veštačka inteligencija, kao digitalni nekromant nudi nam ono što smo pre nekoliko godina mogli samo da sanjamo. Da kao nekad na širokom platnu za sinemaskop, vidimo glumce iz zlatne ere Holivuda, ali u novim ulogama i u novim, vizuelno kvalitetnijim i bolje produciranim ostvarenjima.

Ali nije sve tako jednostavno. Tu se otvaraju mnoge dileme, prostor za raspravu, suprotna mišljenja i sukobe povodom istih. A da se ne završi sve na mišljenjima i etičkim dilemama, tu su i lična prava, pravo na pijetet, na zapis lika, boju glasa, pa bi regulacija tih subjektivnih prava sa licima koja imaju ovlašćenja da se staraju o tim pravima, trebalo da prethodi bilo kakvom budućem projektu.

Pored filma, primena veštačke inteligencije definitivno je viđena i za oživljavanje boje glasa omiljenih nam interpretatora. Već smo videli hologramsku turneju Vitni Hjuston i Roja Orbisona pre nekoliko godina, ali je to bio više vizuelni šou, uz postojeće vokalne matrice. Sada ćemo imati mogućnost da čujemo neke sasvim nove pesme, otpevane njihovim glasom. Veštačka inteligencija će završavati nezavršene kompozicije, ali će komponovati i nove pesme, pod uticajem starih. Nije nerealno očekivati ni novi album Bitlsa, koji se može stilski nadovezati na poslednji, „Let it be“ iz 1970. kao da u međuvremenu nije prošlo više od pola veka. Warner Group je takođe najavio i film o Edit Pjaf, gde će kompletna naracija biti izgovorena u njenoj boji glasa, koja je dobijena pomoću velikog broja sačuvanih starih snimaka.

Iako se sa veštačkom inteligencijom pandorina kutija već otvorila, i više nema nazad, moralne dileme su još uvek snažno prisutne. Da li je vredno, da li nam sve to treba i šta će biti krajnji ishod ovakvog postupanja. Međutim, zar sve to nije samo Entertainment industrija kako se u americi zvanično naziva ova snažna grana ekonomije? Ako dodamo i odrednicu s početka teksta, da je film velika iluzija, mi sa veštačkom inteligencijom samo širimo njene granice. Da li na bolje ili na gore, zavisi koga pitate. Umetnost je odavno promenila svoje lice i naličje i dobrano se preselila u digitalno okruženje, gde se druži sa generacijom Z ili kako se već nazivaju. A mi ostali možemo da polemišemo i šta je uopšte više umetničko odnoso autorsko delo, da li ga i dalje krasi element duhovnosti i intelektualnog doprinosa autora ili pak veći deo „zasluga“ pripada algoritmu i data setovima.

Da li će se ići ka digitalnom oživljavanju, očigledno hoće, tehnologiju nikad niko nije zaustavio. Samo je pitanje kako ćemo sve to kanalisati i da li ćemo uspeti da održimo duboko ukorenjene, divne stare iluzije o filmskoj, ali i muzičkoj umetnosti. Lično, nemam neki poseban stav ili mišljenje, neka ide kako mora. Let it be! Samo mi je žao što ćale neće moći još jednom da ode u bioskop jer „igra film sa Džejms Dinom“.