Uvodni deo
Kada je novinarski poziv u pitanju, kao i delatnost medija uopšte, može se reći da je Direktiva EU 2019/790 o autorskim i srodnim pravima na jedinstvenom digitalnom tržištu izuzetno važan propis, naročito s obzirom na to da dolazi u vreme kada su nove tehnologije u velikoj meri promenile novinarstvo i stvorile sasvim nove vrste medija koje već postaju dominantna forma u odnosu na one tradicionalne.
Njenim usvajanjem od strane zemalja članica Evropske unije dana 17. aprila 2019. godine (u daljem tekstu: Direktiva), i formalno je okončan jedan od kontroverznijih procesa donošenja odluka na nivou EU, koji je započet još u septembru 2016. godine, kada je predlog ove direktive predat Evropskoj komisiji. Ceo proces pregovora ispraćen je od strane svetske javnosti[1], a najveća prašina podigla se oko dva člana – člana 15, u kome se uvodi novo pravo izdavača u odnosu na korišćenje njihovih publikacija na internetu, tzv. taksa na link, i člana 17, tzv. člana raskoraka u vrednosti/postavljanja filtera, koji predviđa način korišćenja zaštićenog sadržaja od strane pružaoca usluga deljenja sadržaja putem interneta. Najintenzivniju, a svakako i najznačajniju podršku ovim kontroverznim članovima dali su upravo nosioci predmetnih prava, odnosno izdavači i muzičari, kao i njihovi predstavnici. Ni kritika nije bila ništa manje intenzivna, pa su upravo ova dva člana bila glavni razlog za građanske proteste, osude raznih akademika i eksperata, kao i nevladinih organizacija koje se bave digitalnim pravima. Ipak, ono oko čega svi mogu da se slože jeste da finalna verzija ove direktive predstavlja pomak u odnosu na inicijalni predlog njenog teksta.
Ciljevi Direktive
Direktiva[2] predstavlja jedan od obimnijih akata u istoriji autorskog prava na nivou EU, imajući u vidu da se njen tekst sastoji od čak 86 recitala i 32 člana. Direktiva je podeljena na 5 naslova u koje pored opštih odredbi spadaju i mere za prilagođavanje izuzetaka i ograničenja digitalnom i prekograničnom okruženju, mere za poboljšavanje praksi licenciranja i osiguravanje šireg pristupa sadržaju i mere za stvaranje funkcionalnog tržišta za autorsko pravo, kao i završne odredbe.
Direktiva je nastala kao potreba da se relevantni propisi na nivou EU usklade sa brzim tehnološkim razvojem koji je promenio način stvaranja, proizvodnje i iskorišćavanja autorskih i srodnih dela. Naime, Direktiva je doneta kako bi se konačno rešio problem pravne nesigurnosti prilikom digitalnog i prekograničnog korišćenja zaštićenih dela, kako za same nosioce autorskih i srodnih prava, tako i za korisnike njihovih dela. Odredbe Direktive donete su sa ciljem da naprave ravnotežu između sukobljenih interesa učesnika na digitalnom i prekograničnom tržištu. Kao što je i u samom tekstu Direktive navedeno, ista ima cilj:
- da reguliše odnose između nosilaca autorskih i srodnih prava, ali i korisnika njihovih dela;
- da osigura širok pristup sadržaju;
- da obezbedi pravednu naknadu za stvaraoce istog;
- da priznaje pravo na profit pojedinca, ali da ima u vidu i javni interes i značaj koji pristup sadržaju ima za evropsko kulturno nasleđe, te u tom smislu propisuje izuzetke;
- da njene odredbe stvore efikasne mehanizme licenciranja, ali i jednako efikasne mehanizme njenog opoziva;
- da njene odredbe poštuju pravo javnosti da bude informisana, ali i priznaju organizacijski i finansijski doprinos izdavača u proizvodnji vesti, kao i značaj koji opstanak izdavačke industrije ima za dostupnost pouzdanih informacija.
Opšte odredbe
U ovom delu Direktive definisan je njen predmet i područje primene, a date su i definicije određenih pojmova u cilju boljeg razumevanja njenih odredbi. Naime, predviđeno je da Direktiva treba dodatno da harmonizuje propise EU koji se odnose na materiju autorskih i srodnih prava, sa posebnim fokusom na digitalna i prekogranična korišćenja zaštićenog sadržaja. Članom 1 predviđeno je da se Direktivom utvrđuju pravila o izuzecima i ograničenjima koja se tiču autorskih i srodnih prava i olakšava licenciranje, ali i dodatno osigurava tržište za iskorišćavanje dela i drugih predmeta zaštite u delu koji dobro funkcioniše. Direktiva ne utiče na postojeća pravila u EU, osim u izričito navedenim slučajevima.
Mere za prilagođavanje izuzetaka i ograničenja digitalnom i prekograničnom okruženju
U ovom odeljku Direktiva predviđa nekoliko izuzetaka i ograničenja koje države članice moraju ne samo da predvide u okviru svog nacionalnog zakonodavstva, već i da osiguraju da ovi izuzeci ostanu izvan autonomije volje ugovornih strana (moraju da se nađu u nacionalnom zakonodavstvu kao odredbe prinudnih propisa koje ne mogu da se menjaju saglasnošću volja ugovornih strana).
Prva dva izuzetka odnose se na tzv. rudarenje teksta i podataka, odnosno na „svaku automatizovanu analitičku tehniku čiji je cilj analiza teksta i podataka u digitalnom obliku radi stvaranja informacija koje uključuju ali se ne ograničavaju na uzorke, trendove i korelacije“[3]. Naime, rudarenje teksta i podataka je u današnje vreme od izuzetne važnosti za sticanje novih znanja i otkrivanje trendova. Međutim, rudarenje teksta i podataka može vrlo lako uključivati radnje zaštićene autorskim pravom – baze podataka, te je bilo potrebno predvideti neke legitimne izuzetke od ove zaštite.
Izuzeci su predviđeni u slučaju rudarenja teksta i podataka u naučne svrhe za slučaj naučnog istraživanja, kao i u slučaju reprodukcije i izvlačenja teksta kome se može zakonito pristupiti u te svrhe.
Treći izuzetak odnosi se na digitalnu i prekograničnu nastavu koja se odvija na nekomercijalnoj osnovi, a sa ciljem davanja primera prilikom nastave, uz veliku slobodu država članica da na nacionalnom nivou ograniče domet ove odredbe. Poslednji izuzetak tiče se očuvanja kulturne baštine, odnosno rudarenja teksta i podataka u te svrhe od strane nadležnih institucija.
Iako je ovaj odeljak većinom zapažen od strane javnosti po svojim pozitivnim aspektima, kritičari ističu da su izuzeci određeni vrlo usko, kao i da ovako postavljeni neće voditi harmonizaciji sistema izuzetaka u EU, pre svega zbog toga što je državama članicama ostavljena prevelika sloboda kako za interpretaciju odredbi, tako i za propisivanje ovih izuzetaka na nacionalnom nivou, te je ovaj odeljak u delu javnosti proglašen i kao još jedna „promašena šansa“[4] za pružanje pravne sigurnosti zainteresovanim licima na nivou EU.
Mere za poboljšavanje praksi licenciranja i osiguravanje šireg pristupa sadržaju
U ovom delu Direktiva je podeljena na nekoliko poglavlja, od kojih se prvo odnosi na predmete zaštite koji su nedostupni na tržištu. Naime, u ovom poglavlju je predviđena mogućnost reprezentativnim organizacijama za kolektivno ostvarivanje prava da sa institucijama kulturne baštine zaključe ugovor o neisključivoj licenci[5] na delima koji se nalaze u trajnim zbirkama ovih institucija, a sve to na nekomercijalnoj osnovi. Interesantno je da se nosiocima prava ostavlja mogućnost da svoja dela isključe ne samo iz organizacija za kolektivno ostvarivanje prava nego i iz ovog mehanizma licenciranja, kako generalno tako i u pojedinačnom slučaju. U poglavlju je predviđen i izuzetak koji se odnosi na pravo institucija kulturne baštine da stave na raspolaganje u nekomercijalne svrhe i druga dela i predmete zaštite koji su nedostupni na tržištu, a ulaze trajno u njihove zbirke, kao i kada za određenu vrstu dela ne postoji organizacija za kolektivno ostvarivanje prava (koja ispunjava uslove u odnosu na reprezentativnost ili u odnosu na jednako postupanje prema svim nosiocima prava nad tom vrstom dela). Interesantna je i činjenica da je u slučaju navedenog izuzetka institucija kulturne baštine primorana da deluje isključivo u okviru granica države u kojoj institucija ima sedište, dok u slučaju samog pravila ovakvo ograničenje ne postoji, te institucije kulturnih baština mogu da dopuste korišćenje dela u bilo kojoj državi članici. Na kraju, predviđeno je da se u cilju poštovanja ove odredbe podstiču dijalozi između zainteresovanih strana, kao i da se osnuje jedinstveni onlajn portal[6] pred upravom Zavoda za intelektualnu svojinu pri EU.
Sledeće poglavlje odnosi se na prošireno dejstvo kolektivnog licenciranja, a ono što je najbitnije jeste da su konačno taksativno nabrojani uslovi koje organizacija za kolektivno ostvarivanje mora da ispunjava:
- reprezentativnost;
- garancije jednakog postupanja sa svim nosiocima prava i jednakih uslova licenciranja;
- opciju isključivanja svojih dela iz mehanizma licenciranja za nosioce;
- efikasne mere informisanja.
Treće poglavlje se odnosi na pristup audio-vizuelnim delima na platformama za tzv. video na zahtev i dostupnost ovih dela. U ovom poglavlju predviđena je obaveza država članica da imenuju ovlašćene posrednike odnosno nepristrasna tela kako bi pružili pomoć zainteresovanim stranama u postizanju sporazuma koji se tiču ovih dela.
I na kraju, četvrto poglavlje sadrži odredbu koja se tiče dela vizuelne umetnosti u javnom domenu. Naime, ovo poglavlje odnosi se na dela vizuelne umetnosti čiji je rok zaštite istekao, te je navedeno da materijal nastao reprodukcijom takvog dela ne podleže autorskom pravu i srodnim pravima, nego se nalazi u javnom domenu kao i samo delo na koje se odnosi. Kao izuzetak navedena je jedino situacija u kojoj materijal koji nastaje kao posledica reprodukcije sam po sebi predstavlja original, odnosno autorovu intelektualnu tvorevinu.
Interesantna je i činjenica da se ovo poglavlje nije našlo u okviru prvog predloga Direktive, te je upravo ono jedan od svedoka napretka finalnog teksta u odnosu na njegov prvi predlog[7], jer je postojanje ove odredbe ne samo potrebno već i opravdano. Naime, odredbe ovog poglavlja predviđene su pre svega sa ciljem da se nađe ravnoteža između interesa institucija za očuvanje kulturnog nasleđa i interesa javnosti da slobodno pristupi delima. Nesumnjivo je da ova odredba doprinosi promociji kulture i bogaćenju evropskog kulturnog nasleđa. Svakako, druga vrednost ove odredbe je što ona zaista daje uniformno rešenje i samim tim i unosi pravnu sigurnost u protok dela vizuelne umetnosti u javnom domenu, čije će reprodukcije od sada moći slobodno da se koriste na teritoriji EU.
Ova odredba ima ogroman značaj upravo zbog prakse mnogih država (Italija, Nemačka, Švedska i dr.) da štite reprodukcije dela vizuelne umetnosti i da im time daju ekskluzivno pravo, što zapravo znači da se dela na ovaj način povlače iz javnog domena. Najbolji primer prethodno navedenog jeste široko rasprostranjena praksa muzeja da traže ovu vrstu zaštite za dela koja se nalaze u njihovim kolekcijama (primer je Muzej del Prado u Španiji, koji je tražio zaštitu autorskih prava nad delom umetnika koji nije živ već 350 godina[8]). Ova odredba znači da se neće štititi ni digitalne reprodukcije umetničkih slika/skulptura (s tim što ovde treba imati u vidu da će dovoljno originalna dela ove vrste ipak biti zaštićena).
Ono na šta kritičari ipak skreću pažnju jeste da je propuštena prilika da se predvidi i efikasan mehanizam za prevenciju prevarnog autorskog zahteva[9].
Mere za stvaranje funkcionalnog tržišta za promet subjektivnih autorskih prava
Upravo u okviru ovog naslova našli su se najkontroverzniji članovi ove direktive:
ČLAN 15 – NOVO PRAVO IZDAVAČA (MEDIJA AGENCIJA) INFORMATIVNIH PUBLIKACIJA U POGLEDU NJIHOVOG KORIŠĆENJA NA INTERNETU (TZV. TAKSA NA LINK)
Ovim članom predviđeno je ekskluzivno pravo izdavača (osnovanih na teritoriji EU) da izričito zabrane/dozvole reprodukciju i stavljanje na raspolaganje javnosti svoje internet publikacije u pogledu internetskih korišćenja od strane pružalaca usluga informacijskog društva. Predviđeno je i da se odredbe kojima se uspostavlja ovo pravo ne odnose na pojedinačne korisnike koji ove publikacije koriste privatno i nekomercijalno, kao i da se ovo pravo ne primenjuje na stavljanje poveznica (hyperlinking), korišćenje pojedinačnih reči ili vrlo kratkih isečaka iz informativnih publikacija. Pravo izdavača vremenski je ograničeno, te na njega izdavač ne može da se poziva kada istekne period od dve godine od objave publikacije. Pored ovog ograničenja, pravo izdavača ograničeno je i pravom autora publikacije, koji ima pravo na udeo u prihodima koje izdavač na temelju ovog prava ostvari, kao i pravom drugih korisnika ovlašćenih od strane samog autora, u slučaju kada izdavač nema isključivu licencu na publikaciji.
Među obrazloženjima za uvođenje ove odredbe u samoj Direktivi navedena je potreba da se izdavačima prizna organizacijski i finansijski doprinos u proizvodnji ovih publikacija, kako bi se pre svega osigurala održivost ove profesije, a samim tim i proizvodnja pouzdanih informacija. Direktiva u tekstu ne negira izuzetan značaj koji slobodan pristup informacijama ima za javnu raspravu i očuvanje demokratskog društva kakvo danas znamo. Međutim, ističe činjenicu da u postojećem društvu mnogi učesnici tržišta grade ceo biznis model upravo na eksploataciji ovih informativnih publikacija i na ovom osnovu ostvaruju ogromnu dobit, dok izdavač i autori ostaju bez ikakve naknade za korišćenje.
Upravo je odredba koja se tiče naknade za „pozajmljivanje“ internet publikacija na internetu podstakla dijalog između izdavača, akademika, političara i lica relevantnih za sektor interneta i građanski sektor uopšte[10]. Ono što je očigledno jeste da je tradicionalna novinarska profesija ugrožena – svake godine novinari gube radna mesta kako na nacionalnom tako i na regionalnom nivou, autori i izdavači troše ogromnu količinu vremena i novca, prvo u istraživanju, a onda i u izradi kvalitetnih novinskih članaka, a svoj rad ne uspevaju adekvatno da naplate. Pored tzv. sakupljača onlajn vesti i servisa za medijski monitoring, koji su retko spremi da plate naknadu za korišćenje novinskih članaka, jednako veliki problem su s jedne strane i preference korisnika koji više nisu spremni da plate kvalitetno novinarstvo, već se okreću informisanju putem društvenih mreža, a s druge strane jeftinih tabloida kao direktne konkurencije.
Naime, relevantna javnost je pozdravila želju da se pravima korisnika na širok pristup kvalitetnim i blagovremenim informacijama konačno rame uz rame stavi i interes lica koja takav sadržaj proizvode. Međutim ostalo je upitno da li je ova odredba bila pravi način da se to uradi.
Ono na šta kritičari odredbe skreću pažnju[11] jeste mogućnost da upravo tabloidi zloupotrebe ovo pravo i opredele naknadu za korišćenje svojih publikacija u minimalnom iznosu ili je ne opredele uopšte, što će dovesti do još veće rasprostranjenosti informacijskog poremećaja. Ovo neće biti problematično samo za proizvođače informativnih publikacija već i za javnost, jer će u ovom slučaju tabloidi neke interesne grupe, koji već profitiraju od proizvodnje takvih vesti, ostvariti još veću vidljivost i potpuno potisnuti proizvođače koji su opredelili adekvatnu naknadu za proizvodnju kvalitetnih vesti, što će ujedno biti „poslednji ekser u kovčegu“ za istraživačko novinarstvo.
Takođe, prema kritičarima, druga opasnost po opstanak novinara i izdavača leži u apsolutnom monopolu koji Google platforma ima na tržištu. Naime, prema njihovom mišljenju, Google ima bar dva načina da zloupotrebi ovu odredbu Direktive. Prvo, može da odbije da plati naknadu za korišćenje publikacija određenih proizvođača ukoliko je smatra prevelikom, a kako upravo Google kontroliše i pozicioniranje na Google pretraživanju, ovo može da rezultira nedovoljnom vidljivošću ovih proizvođača, a samim tim i velikim finansijskim gubicima na osnovu iste odredbe koja je trebalo da im donese dobit. Upravo ovo se i desilo kada su neke zemlje pokušale da uvrste slične odredbe na nacionalnom planu (primer Nemačke i izdavača Axel Springera koji je ograničio pristup Google pretraživaču svojim publikacijama zbog nemogućnosti adekvatnog licenciranja svog sadržaja, što je rezultiralo padom od čak 40% na Google searchu i velikim materijalnim gubicima, usled čega su bili prinuđeni da obustave ovo ograničenje[12]). Druga mogućnost zloupotrebe, kako od strane platforme Google, tako i od strane drugih komercijalnih platformi, leži u izuzetku koji je apstraktno postavljen, a odnosi se na korišćenje „pojedinačnih reči i vrlo kratkih isečaka“ za koji se ne duguje naknada. Ukoliko zemlje u nacionalnim propisima ne pojasne dovoljno ove pojmove ili ih postave preširoko, upravo ovaj izuzetak će pružiti ogroman prostor za izbegavanje plaćanja naknade za korišćenje publikacija.
I na kraju, kritičari u ovoj odredbi ne vide samo opasnost za izdavače vesti već i za korisnike, druge komercijalne platforme kao i za same autore informativnih publikacija[13]. Naime, za korisnike može da bude opasna činjenica da komercijalne platforme nisu dovoljno precizno definisane, te postoji mogućnost da ova odredba direktive „pogodi“ i blogove, ili Facebook stranice koje vode pojedinci a imaju veliki domašaj, odnosno brojnu publiku. Ova odredba može značiti kraj i za nove komercijalne platforme koje imaju želju da se bave medijskim monitoringom ili sakupljanjem onlajn vesti jer će one teško biti u mogućnosti da pokriju troškove licenciranja kod izdavača, čime će Google imati još čvršću poziciju na tržištu i potpuni monopol kada sa tržišta budu potisnuti „mali igrači“. Što se autora tiče, čak i ukoliko izdavači uspeju da ostvare neki udeo u dobiti komercijalne platforme, postavlja se pitanje koliki „deo tog kolača” će na kraju pripasti autoru.
ČLAN 17 – ODGOVORNOST PRUŽALACA USLUGA DELJENJA SADRŽAJA PUTEM INTERNETA – „RASKORAK U VREDNOSTI” ILI „FILTRIRANJE SADRŽAJA”
Ova odredba odnosi se na pružaoce usluga deljenja sadržaja putem interneta, odnosno na platforme koje u komercijalne svrhe pohranjuju sadržaj zaštićen autorskim pravom, a zatim dozvoljavaju svojim korisnicima da taj sadržaj učitaju i dele, dok ga oni organizuju i promovišu (npr. Facebook, Youtube, Vimeo i dr.).
Upravo njima Direktiva nameće obavezu da od autora čiji se sadržaj deli na njihovoj platformi pribave adekvatno odobrenje za radnje deljenja kako bi izbegle odgovornost. Ukoliko pak platforme ne pribave potrebno odobrenje od autora, predviđeno je da su odgovorne za svako neovlašćeno saopštavanje javnosti kao stavljanje na raspolaganje javnosti dela zaštićenih autorskim i srodnim pravima na njima.
Pored pribavljanja odobrenja od autora (npr. licencom), platforme ovu odgovornost mogu da izbegnu samo ukoliko dokažu da su:
- preuzele sve u svojoj moći kako bi dobile odobrenje od autora;
- preuzele sve u svojoj moći, u skladu sa visokim sektorskim standardima profesionalne pažnje, kako bi zaštićena dela učinile nedostupnim;
- nakon dobijenog obaveštenja od autora delovale bez odlaganja u cilju onemogućavanja daljeg pristupa zaštićenom sadržaju, a zatim isti, takođe bez odlaganja, uklonile.
Iz ove odredbe izuzet je sadržaj koji predstavlja citat, kritiku, osvrt, kao i dela parodije, karikature ili pastiša. Izuzeti su i tzv. novi pružaoci usluga[14] deljenja sadržaja putem interneta čije su usluge na raspolaganju kraće od 3 godine, sa godišnjim prometom manjim od 3 miliona i publikom koja ne premašuje 5 miliona lica u jednom mesecu.
Potpuno je očigledno da je ova odredba usmerena na smanjenje raskoraka u vrednosti dobiti koju od svojih dela ostvaruju autori s jedne strane i velike platforme s druge strane. Ono što se i u samoj Direktivi konstatuje jeste da su velike platforme kao Youtube napravile revoluciju u raznolikosti i lakoći sa kojom danas može da se pristupi sadržaju, što je od neprocenjivog značaja za internet kakav danas znamo[15]. S druge strane, dok ove platforme indirektno ili direktno zarađuju ogromne količine novca na svojim biznis modelima, za današnje autore sadržaja postalo je skoro nemoguće da utvrde da li se njihova dela koriste i pod kojim uslovima. Direktiva rešenje za ovaj problem vidi u razvoju tržišta za licenciranje između imalaca autorskih i srodnih prava i platformi preko kojih se njihov sadržaj deli, čime bi se obezbedilo da pored platformi i autori prime odgovarajuću naknadu za korišćenje svojih dela.
Upravo ova odredba naišla je na najintenzivniju kritiku relevantne javnosti. Pre svega, prema rečima kritičara, ova odredba je proglašena za kraj interneta kakvog danas znamo i početak interneta koji će postati sredstvo za nadzor i kontrolu svojih korisnika, odnosno početak mračnih dana za internet slobode[16]. Naime, imajući u vidu količinu sadržaja koji se svakodnevno kreće po velikim platformama, kao i broj korisnika, kritičari ističu da je jedini način da se izbegne Direktivom uspostavljena odgovornost – uvođenje napredne tehnologije sposobne da prepozna i filtrira sadržaj zaštićen autorskim i srodnim pravima. S gledišta nevladinih organizacija ovakav monitoring sadržaja predstavlja u najmanju ruku povredu ljudskih prava korisnika[17]. S gledišta manjih platformi, upravo one će biti uništene ovom odredbom, jer su one te koje neće imati sredstava da omoguće dovoljno naprednu tehnologiju za filtriranje sadržaja, te neće biti u stanju da odgovore na zahteve Direktive. S gledišta korisnika i šire javnosti, ukoliko platforme ulože novac u novu tehnologiju, šta ih sprečava da istu ubuduće koriste i u druge svrhe, kao što je na primer filtriranje sadržaja koji daje kritički osvrt na neku vlast? Dalje, s gledišta samo tehnologije, koliko napredna ona mora da bude da ne bi filtrirala i dela parodije/karikature zajedno sa autorskim delom na koje se odnose? Prema rečima eksperata, verovatno će i one kao zakoniti sadržaj biti blokirane zajedno sa sadržajem koji je nezakonit, uz eventualno mogućnost imaoca prava nad tim sadržajem da uloži žalbu platformi (opet se postavlja pitanje koliko će efikasni biti i ti mehanizmi platforme). S gledišta kritičara samog teksta Direktive, postavlja se pitanje da li će nedovoljna jasnoća odredbi („uradili sve u svojoj moći” npr.) ići na štetu ili u prilog platformama u određenim državama. Naime, ovako postavljena odredba koja će se dalje tumačiti od strane svake države i njenih sudova, dovešće do potpune pravne nesigurnosti svih zainteresovanih strana.
Imajući u vidu da je propisana i obaveza organizovanja dijaloga o primeni člana 17 između zainteresovanih strana pred Komisijom EU, svetska javnost može samo da čeka rezultate ovih dijaloga kako bi se videle najbolje prakse u vezi sa ovom odredbom i sve njene stvarne posledice.
Poslednje poglavlje propisuje obaveze isplate pravične naknade u vezi sa ugovorima o iskorišćavanju, sklopljenim sa autorima i izvođačima, ili pitanje u kome kritičari vide pravi raskorak u vrednosti u svetu autorskih prava[18]. Ono što se mora predvideti u ugovorima jeste srazmerna i odgovarajuća naknada za autore/izvođače, transparentnost u vezi sa ovim ugovorima, mehanizmi za njihovo prilagođavanje nakon promenjenih okolnosti i postupak alternativnog rešavanja sporova koji iz ovih ugovora poteknu, kao i pravo na opoziv.
Završne odredbe
I na kraju, predviđeno je da se odredbe Direktive primenjuju na dela autorskog i srodnog prava zaštićena od 7. juna 2021, dok se samo na sporazume o licenciranju i prenosu prava autora i izvođača obaveza transparentnosti primenjuje od 7. juna 2022.
Zaključak
Ono što će svakako biti zanimljivo videti jeste na koji način će države članice implementirati odredbe Direktive u svoje nacionalno zakonodavstvo, a nakon toga i na koji način će sudovi tumačiti iste. Svakako će praksa najbolje pokazati da li su ove odredbe uspele da naprave ravnotežu između svih učesnika na tržištu koji koriste dela zaštićena autorskim i srodnim pravima, kao i u kojoj meri su „neverne Tome” bile u pravu. Jasno je da se postojeći pravni okviri moraju menjati dok god se ne uspostavi adekvatan balans između interesa svih učesnika na ovom tržištu, a vreme će pokazati na koji način je Direktiva doprinela tome.
[1]https://www.eff.org/deeplinks/2018/06/internet-luminaries-ring-alarm-eu-copyright-filtering-proposal
[2]https://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN-HR/TXT/?uri=CELEX:32019L0790&from=EN
[3]DIRECTIVE (EU) 2019/790 OF THE EUROPEAN PARLIAMENT AND OF THE COUNCIL
of 17 April 2019
on copyright and related rights in the Digital Single Market and amending Directives 96/9/EC and 2001/29/EC
(Text with EEA relevance)
[4]https://eua.eu/news/150:eu-copyright-reform-european-parliament-vote-is-a-missed-opportunity-to-bolster-r-i.html
[5] Neisključiva licenca ili tzv. prosta licenca je licenca koja ne sprečava davaoca licence da iskorišćava predmet licence niti da ga dalje ustupa drugim licima. Ova licenca razlikuje se od tzv. isključive licence koja njenom sticaocu obezbeđuje isključivo pravo na iskorišćavanje predmeta licence i koja se mora izričito ugovoriti (najčešće se ovom licencom pribavlja isključivo ovlašćenje na proizvodnju i stavljanje u promet određene robe).
[6] Član 10 stav 1https://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN-HR/TXT/?uri=CELEX:32019L0790&from=EN
[7]https://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN-HR/TXT/?uri=CELEX:52016PC0593&from=EN
[8]https://www.museodelprado.es/en/the-collection/art-work/judith-at-the-banquet-of-holofernes-previously/08f69e61-f7c5-43f9-a76d-b24fbdc63681?searchid=83276974-5ac1-9507-a0ec-9f755e87b0f1
[9] Odnosno zahteva koji se odnose na dela koja već pripadaju javnom domenu, te kao takva nisu podobna za autorskopravnu zaštitu u skladu sa odredbama Direktive.
[10]https://www.ip-watch.org/2018/01/21/julia-reda-led-panel-discussion-reveals-publishers-right-faces-high-resistance-academic-circles/
[11]https://juliareda.eu/2018/04/fake-news-link-tax/
[12]https://www.reuters.com/article/us-google-axel-sprngr/germanys-top-publisher-bows-to-google-in-news-licensing-row-idUSKBN0IP1YT20141105
[13]https://www.ivir.nl/academics-against-press-publishers-right/
[14] odnosno pružaoci usluga deljenja sadržaja na internetu, čiji godišnji promet ne prelazi iznos od 10 miliona evra, sa prosečnim brojem posetilaca na mesečnom nivou manjim od 5 miliona.
[15] Recital (61)https://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN-HR/TXT/?uri=CELEX:32019L0790&from=EN
[16]https://fee.org/articles/europes-censorious-new-copyright-directive-is-the-end-of-the-internet-as-we-know-it/
[17]https://openmedia.org/en/open-letter-57-ngos-ask-deletion-eu-copyright-censorship-filter
[18]http://copyrightblog.kluweriplaw.com/2019/01/20/unwaivable-equitable-remuneration-rights-for-performers-disruption-or-balancing-of-interests/
