Da li se autorska prava mogu ograničiti ili suspendovati?

Nijedan oblik svojine ne daje potpunu vlast na predmetu svojine (plena in re potestas[1]), već se isto ograničava subjektivnim pravima drugih lica, javnim poretkom, imperativnim ali i društvenim moralnim normama. Tako i prava intelektualne svojine, odnosno subjektivna prava autora pod određenim uslovima moraju biti ograničavana zbog drugih javnih i privatnih interesa.

Naime, pravni sistemi širom sveta, pod uticajem pravila Bernske konvencije propisuju u kojim situacijama i pod kojim uslovima korišćenje autorskih dela može biti dozvoljeno.

Tako na primer bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade objavljeno autorsko delo može se umnožavati i javno saopštavati radi sprovođenja postupka pred sudskim ili drugim državnim organima ili u svrhu obezbeđenja javne sigurnosti.

Međutim, u svakom konkretnom slučaju treba voditi računa o procentu dela koji se koristi jer obim ograničenja isključivih prava ne sme biti u suprotnosti sa normalnim iskorišćavanjem dela. Na primer, ukoliko se citira tuđe autorsko delo, fraza, rečenica ili odlomak preuzeti deo ne sme da ima značajan  udeo u celom delu odakle se preuzima, odnosno isto mora biti inkorporisano u neku novu celinu i ne sme samostalno da egzistira.

Treba voditi računa da korišćenje autorskih dela po osnovu ograničenja i suspenzije prava ne sme nerazumno vređati legitimne interese autora, odnosno nosioca prava.

Zakon propisuje nekoliko situacije u kojima su subjektivna autorska prava ograničena, a ona se mogu podeliti na ona koja se odnose na suspenziju isključivih prava i prava na naknadu, i na slučajeve zakonske licence.[2] Osnovna razlika je što se u slučaju zakonske licence ne suspenduju imovinska prava autora i nosioca prava, za razliku od prve vrste ograničenja.

I sama suspenzija isključivih prava i prava na naknadu, može biti podeljena zavisno od svrhe zbog koje se pravo suspenduje.

 

2. Suspenzija autorskih prava u svrhe izveštavanja

U okviru izveštavanja javnosti putem štampe, radija, televizije i drugih medija o tekućim događajima, dozvoljeno je u obimu koji odgovara svrsi i načinu izveštavanja o tekućem događaju, bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade:

  • umnožavanje primeraka objavljenih dela koja se pojavljuju kao sastavni deo tekućeg događaja o kome se javnost izveštava;
  • pripremanje i umnožavanje kratkih izvoda ili sažetaka iz novinskih i drugih sličnih članaka u pregledima štampe[3];
  • umnožavanje političkih, verskih i drugih govora održanih na javnim skupovima, u državnim organima, verskim ustanovama ili prilikom državnih ili verskih svečanosti;
  • slobodno korišćenje dnevnih informacija i vesti koje imaju prirodu novinskog izveštaja.

Ove četiri tačke, koje opredeljuju u kojim situacijama je moguće preuzeti sadržaj bez posebne saglasnosti nosioca prava i plaćanja naknade su najvažnija za medije. Međutim, važno je napomenuti da nema jasne granice između sadržaja koji podleže suspenziji i onog koji je u režimu autorskopravne zaštite, odnosno koji ne daje pravo na suspenziju subjektivnog prava. 

Tako se u svakom konkretnom slučaju procenjuje da li se tekst po svojoj sadržini može podvesti pod neki od nabrojanih izuzetaka. Intervjui, kolumne, reportaže i tekstovi koji podrazumevaju dužu analizu I istraživanje su svakako autorska dela, koja nemaju prirodu tekućeg izveštavanja. Međutim, jako je važno proceniti i javni interes za objavu takvog sadržaja, odnosno interes korisnika sadržaja da sazna za određeni sadržaj,i u tom svetlu tumačiti svaki konkretan slučaj. Dakle, kada je izveštavanje u pitanju, u svakom pojedinačnom slučaju se meri da li će prevagnuti privatni interes autora, ili javni interes publike, uz poštovanje svih zakonskih normi.

Pored zakonskog osnova na suspenziju autorskih prava, u praksi se često javlja korišćenje na osnovu pasivne saglasnost nosioca prava, što je za medije bitno. Naime, preuzimanje se može odvijati na način što nosilac prava na svom mediju gde vrši objavu sadržaja postavlja pravila odnosno uslove za preuzimanje sadržaja, ograničavajući ga vrstom teksta, brojem preuzetih karaktera, postavljanjem aktivnog linka koji vodi ka izvoru informacije itd. U tim situacijama, subjekt koji preuzima sadržaj se može pozvati na saglasnost njenog autora odnosno nosioca prava. Međutim, ovim prenosilac ne garantuje nužno da se time ne krše prava trećih lica, pa subjekt koji na ovaj način preuzima sadržaj sa nekog izvora mora voditi računa da time ne vređa subjektivno pravo nekog trećeg.

Sa suspenzijom, ne treba mešati zakonsku licencu u svrhe izveštavanja javnosti koja se odnosi na zakonom predviđene situacije gde je dozvoljeno preuzimanje sadržaja, ali uz plaćanje naknade.[4]

Kada su mediji u pitanju, interesantno je pitanje hiperlinkovanja, odnosno podobnosti da isto bude smatrano protivzakonitim korišćenjem nečijeg autorskog dela. Iako naša sudska praksa ne daje konkretne odgovore na to pitanje, isti se prećutno nameće s obzirom da je ovakav način uvezivanja sadržaja na internetu uobičajen i neretko poželjan za stranu ka čijem sadržaju vodi veza. O istom pitanju se izjasnilo evropsko zakonodavstvo, odnosno Evropski sud za ljudska prava, nalazeći da postavljanje veza (hiper linkova) na internet stranicu na koje je moguće kliknuti, a koje veze vode do autorskih dela koja su slobodno dostupna i postavljena u skladu sa zakonom na drugoj internet stranici, ne predstavlja radnju saopštavanja javnosti u smislu člana 3.1. Direktive 2001/29.[5] Ovo rešenje je ograničeno samo na sadržaj sa slobodnim pristupom, odnosno ne može se primeniti i na slučajeve kada se linkom upućuje na stranicu čiji se sadržaj naplaćuje ili je na drugi način ograničen pristup istoj, a link vodi direktno do sadržaja, u kom slučaju se može raditi o povredi.

U svrhe izveštavanja u širem smislu možemo ubrojati i suspenziju autorskih rpava u svrhe prenosa sažetaka dela i citiranja. Tako je dozvoljeno i bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade umnožavanje, kao i drugi oblici javnog saopštavanja kratkih odlomaka autorskog dela (pravo citiranja), odnosno pojedinačnih kratkih autorskih dela, pod sledećim uslovima:

  • da je delo objavljeno;
  • da se pomenuti delovi, odnosno kratka dela, bez izmena, integrišu u drugo delo ako je to neophodno radi ilustracije, potvrde ili reference, uz jasnu naznaku da je reč o citatu i u skladu sa dobrim običajima;
  • da se na pogodnom mestu navede ko je autor citiranog dela, koji je naslov citiranog dela, kada je i gde je citirano delo objavljeno, odnosno izdato, ukoliko su ti podaci poznati

 

3. Suspenzija u svrhe zakonski dozvoljene prerade dela

Dozvoljena je i slobodna prerada objavljenog autorskog dela ako se radi o:

  • parodiji ili karikaturi, ako to ne stvara zabunu ili ne može dovesti do stvaranja zabune u pogledu izvora dela;
  • preradi dela za lične potrebe koja nije namenjena i nije dostupna javnosti;
  • preradi u vezi sa dozvoljenim korišćenjem dela, koja je prouzrokovana samom prirodom ili načinom tog korišćenja.[6]

 

4. Suspenzija u edukativne svrhe

Pored ograničenja u interesu izveštavanja javnosti, parodije  karikature, kao i u lične svrhe, važno je napomenuti i ona koja su ustanovljena u edukativne svrhe. Tako kada je u pitanju nastava, koja nema komercijalni karakter, dozvoljeno je bez plaćanja nadoknade  javno:

  • izvođenje ili predstavljanje objavljenih dela u obliku neposrednog poučavanja na nastavi;
  • javno izvođenje ili predstavljanje objavljenih dela na školskim priredbama, pod uslovom da interpretatori ne prime naknadu za svoje izvođenje i da se ne naplaćuju ulaznice;
  • javno saopštavanje emitovanih školskih emisija putem tehničkih uređaja unutar obrazovne ustanove.

Javne biblioteke, obrazovne ustanove, muzeji i arhive (samo za sopstvene potrebe) mogu bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade umnožavati autorska dela, ako se ista umnožavaju iz sopstvenog primerka i ako takvim umnožavanjem ove institucije nemaju nameru da ostvare neposrednu ili posrednu imovinsku korist.

Dalje, dozvoljeno  je fizičkom licu da bez prethodne dozvole, besplatno umnožava primerke objavljenog dela za lične nekomercijalne potrebe, s tim što je ovo pravo ograničeno ukoliko je u pitanju:

  • snimanje izvođenja, predstavljanja i prikazivanja dela;
  • trodimenzionalna realizaciju planova za dela likovne umetnosti;
  • građevinska realizaciju dela arhitekture;
  • pravljenje nove građevine po uzoru na postojeću građevinu koja je autorsko delo;
  • računarski program i elektronska baza podataka;
  • umnožavanje pisanih dela u obimu cele knjige (osim ako su primerci te knjige rasprodati najmanje dve godine);
  • umnožavanje notnih zapisa muzike, osim ručnim prepisivanjem.

 

5. Zakonska licenca kao ograničenje autorskih prava

Kao što je napred pomenuto, zakonska licenca se odnosi na situacije kada je korišćenje određenog sadržaja dozvoljeno, ali se istovremeno za njega mora platiti naknada.  Dakle, teoriskipravno rečeno to je slučaj kada se ličnopravna ovlašćenja odnosno subjektivna autorska prava pretvaraju u zakonsku obligaciju odnosno obavezu korisnika da plati korišćenje određenog dela.[7]

Tako je, bez dozvole autora, a uz obavezu plaćanja autorske naknade, dozvoljeno trodimenzionalno umnožavanje dela koja su trajno izložena na ulicama, trgovima i drugim otvorenim javnim mestima, kao i stavljanje u promet tih primeraka, osim ukoliko se:

  • primerak dela skulpture dobija otiskom iz originalnog kalupa iz kojeg je dobijen i primerak koji je trajno izložen na otvorenom javnom mestu ili iz kalupa koji je načinjen otiskivanjem sa primerka dela skulpture;
  • pravi nova građevina po uzoru na postojeću građevinu;
  • proizvod oblikuje prema delu primenjene umetnosti.

Takođe, zakonska licenca se odnosi i na sledeće situacije gde je uz obavezu plaćanja autorske naknade, dozvoljeno sledeće:

U obliku zbirke namenjene nastavi, ispitu ili naučnom istraživanju, umnožavanje na papiru ili sličnom nosaču, putem fotokopiranja ili bilo kojeg oblika fotografske ili slične tehnike koja daje slične rezultate, odlomaka objavljenih autorskih dela, pojedinačnih kratkih objavljenih autorskih dela u oblasti nauke, književnosti i muzike, ili pojedinačnih objavljenih autorskih dela fotografije, likovne umetnosti, arhitekture, primenjene umetnosti, industrijskog i grafičkog dizajna i kartografije ako se radi o objavljenim delima više različitih autora, osim ako to autor izričito ne zabrani.[8]

 

5.1. Zakonska licenca koja se odnosi na informisanje javnosti

Bez dozvole autora, a uz obavezu plaćanja autorske naknade, dozvoljeno je u sredstvima javnog obaveštavanja umnožavanje, stavljanje u promet primeraka, kao i drugi oblici javnog saopštavanja članaka koji su objavljeni u drugim sredstvima javnog obaveštavanja, pod uslovom da se ti članci odnose na tekuća ekonomska, politička ili verska pitanja, a da autor to nije izričito zabranio.[9]

 

6. Mogu se suspendovati samo imovinska subjektivna prava (ne i moralna)

Važno je shvatiti da se mogu suspendovati sаmo imovinskа prаvа аutorа, а ne i morаlnа prаvа аutorа, kao i da da autor zadržava pravo nа oznаčenje imenа, očuvаnje integritetа delа, odnosno ima pravo da se protivi ukoliko je obim ogrаničenjа isključivih prаvа u suprotnosti sа normаlnim iskorišćаvаnjem delа ili  nerаzumno vređа njegove legitimne interese.

Dakle, čak i ako treće lice objavi delo na način i u meri kako je zakonskim odredbama o suspenziji predviđeno i dalje ima obavezu da naznači ime autora dela i time ispoštuje moralna autorska prava. U suprotnom, izlaže se riziku da bude tužen od strane autora zbog povrede neimovinskih prava.

Zavisno od tržišne vrednosti dela, uspešnosti i prepoznatljivosti samog autora, visina pričinjene štete koju sudovi dosuđuju zbog povrede moralnih autorskih prava, često je viša od visine imovinske štete, pa bi zbog toga  trebalo pristupati sa oprezom i kod ove vrste preuzimanja dela.

Na primer, kada su fotografije u pitanju, visina imovisnke štete zbog povrede imovinskih autorskih prava koja se u najvećem broju slučajeva bazira na tarifniku ULUPUDS-a, kreće se od 5.000 do 25.000 RSD, dok visina nematerijalne štete zbog pretrpljenog duševnog bola usled povrede moralnih autorskih prava u pojedinim slučajevima dostiže i do 50.000 RSD po povredi.

 

7. Mogućnost suspenzije autorskih prava na fotografiji u sudskoj praksi

U sudskoj praksi Republike Srbije poslednjih nekoliko godina bilo je različitih stavova kada je suspenzija autorskih prava u pitanju. Naime, tužene strane u sporovima koji se vode zbog povrede autorskih prava opravdavale su zakonitost svojih postupaka suspenzijom autorskih prava pozivajući se na izuzetke kao što je umnožavanje primeraka objavljenih dela koja se pojavljuju kao sastavni deo tekućeg događaja o kome se javnost izveštava, ili slučaj slobodnog korišćenja dnevnih informacija i vesti koje imaju prirodu novinskog izveštaja. S tim u vezi se pojavilo pitanje da li je fotografija u kontekstu objave u medijima podobna da se na nju odnose pravila o suspenziji, i pod kojim uslovima.

Naime, jedno vreme u sudskoj praksi paralelno su egzistirala dva mišljenja – jedno koje je ograničenje  da se “dela koja se pojavljuju kao sastavni deo tekućeg događaja o kome se javnost izveštava” proširuje i na situacije u kojima se fotografija nalazi kao ilustracija događaja o kome se izveštava (pri čemu događaj nije povezan sa samom fotografijom), i drugo mišljenje gde se ovo ograničenje usko tumači samo na slučajeve gde je sama fotografija predmet izveštavanja ili deo predmeta o kome se izveštava.

Tako je u presudi Višeg suda u Beogradu, broj P4 63/14, sud odlučio da nema kršenja autorskih prava i da je objavljivanje fotografije navijača na utakmici sastavni deo događaja o kome se javnost izveštava, i to u obimu koji odgovara svrsi i načinu izveštavanja o tekućem događaju. Drugostepeni sud je u odluci Gž4 17/16, povrdio odluku prvostepenog suda, uz slično obrazloženje da je dozvoljeno objaviti fotografiju kao autorsko delo u konkretnom slučaju, bez dozvole autora i bez naknade.

Sličnog je stava bio Apelacioni sud u Beogradu u predmetu Gž4  88/16, od 11.05.2016. godine, kojom je preinačena usvajajuća presuda Višeg suda u Beogradu P4  152/15, od 22.02.2016. godine,  gde je našao da je fotografija automobila posle saobraćajne nezgode sastavni deo događaja o kom se javnost izveštava, i da podleže suspenziji.  S obzirom na odluku koja ima karakter presedana u sudskoj praksi, tužilac je podneo zahtev za reviziju Vrhovnom kasacionom sudu, koji je u odluci Rev. 1824/2016, od 12.10.2017. godine, isti zahtev odbio i našao da je odluka Apelacionog suda u skladu sa zakonom, uz obrazloženje da je fotografija „bez sumnje sastavni deo događaja“.

Da su predmetne odluke usamljeni slučaj u srpskoj sudskoj praksi, odlučujući u postupku sa veoma sličnim činjeničnim stanjem, potvrdio je Apelacioni sud u Beogradu. Naime odlučujući od pitanju suspenzije autorskih prava na fotografiji (kojom je takođe prikazan auto nakon saobraćajne nesreće), odlučujući po žalbi, ovaj sud je odlukom Gž4 75/19, od 3.10.2019. godine, preinačio prvostepenu presudu kojom je prethodno zauzet stav kao i u slučaju prethodno donetih odluka P4 63/14 i P4 152/16. Naime, tom odlukom je sud utvrdio da je Prvostepeni sud nepravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da su u konkretnom slučaju bili ispunjeni uslovi za suspenziju prava tužioca, odnosno za objavljivanje dela tužioca bez njegove saglasnosti i bez plaćanja autorske naknade.

Ovako zauzet stav je adekvatnije jezičko i logičko tumačenje člana 43. ZASP-a, jer se fotografija ne pojavljuje kao sastavni deo tekućeg događaja, već samo ilustruje nezavistan događaj.

Predmetnu tezu zauzela su i druga veća prvostepenog i drugostepenog suda, pa je tako Apelacioni sud u još presudi Gž4 87/2017, od 30.8.2017. godine, takođe utvrdio da se u slučaju javnog saopštavanja fotografije koja nije sastavni deo izveštavanja o tekućem događaju, ne primenjuju  pravila o suspenziji isključivih prava i prava na naknadu. Odluka je obrazolžena na sledeći način: „Neosnovano se u žalbi tužena poziva na ograničenje autorskog prava iz člana 43, u vezi sa članom 41. Zakona o autorskim i srodnim pravima, kojim je predviđeno da je dozvoljeno u okviru izveštavanja javnosti putem štampe Radio televizije i drugih medija o tekućim događajima, u obimu koji odgovara svrsi i načinu izveštavanja o tekućem događaju, bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade, umnožavanje primeraka objavljenih dela, koja se pojavljuju kao sastavni deo tekućeg događaja o kome se javnost izveštava, i da je slobodno korišćenje dnevnih informacija i vesti koje imaju prirodu novinskog izveštaja, a koje ograničenje se primenjuje shodno i na sve oblike javnog saopštavanja pomenutih dela.

U konkretnom slučaju tekući događaji o kome je tužena izveštavala, odnosno zbog kog je tužena izveštavala, bio je B. maraton. Prosidba koja se dogodila u vreme i na mestu gde se održavao B. maraton nije bio događaj od opšteg značaja za javnost koji je bio razlog izveštavanja od strane tužene, već samo sporedna zanimljivost koja je zabeležena od strane tužilje. Saopštavanje fotografija tužilje od strane tužene u svojoj emisiji ne odgovara svrsi i načinu izveštavanja o tekućem događaju, te se u konkretnom slučaju kada je u pitanju korišćenje autorskih dela tužilje, pravilnim tumačenjem odredbe 41. stav 2. Zakona o autorskom i srodnim pravima (“Službeni glasnik RS”, br. 104/2009, 99/2011, 119/2012, 29/2016…), ne mogu primeniti pravila o suspenziji isključivih prava i prava na naknadu.”

 

8. Ograničenja autorskih i srodnih prava u uporednopravnih regulativi i sudskoj praksi

Razvoj izuzetaka i ograničenja autorskih i srodnih prava, došao je tek sa razvojem samih prava na koje se izuzeci i ograničenja odnose. Sa kodifikaciom i razvojem ekskluzivnih prava autora je počela da se javlja i potreba da se ta prava ograniče i stave u ravnotežu sa interesima samog društva i tržišta. Od sažetih odredbi koje taksativno nabrajaju autorska prava i njihova ograničenja, tehnološki razvoj nas je doveo do tržišta u kom ne može ni da se očekuje od zakonodavca da predvidi sve scenarije koji se tiču autorstva, i vremena u kome nova zakonska odredba može postati stara koliko već narednog dana.

U uporednom pravu možemo da primetimo različite pristupe koje zakonodavstvo ima kada je u pitanju propisivanje izuzetaka. Dok se kontinentalno pravo drži stanovišta da je cilj zakonodavstva da u okviru propisa predvidi sve moguće izuzetke i ograničenja u odnosu na autorsko i srodna prava, anglosaksonsko pravo karakteriše daleko fleksibilniji i otvoreniji pristup kako kodifikaciji uopšte, tako i propisivanju izuzetaka. Dok se Evropsko pravo trudi da predvidi svaki pojedinačni izuzetak od autorskopravne zaštite koji bi se mogao smatrati opravdanim i na taj način pruži učesnicima na tržištu pravnu sigurnost, američki pravnici tvrde da je upravo njihov otvoreniji i fleksibilniji pristup u tome ostvario daleko veći uspeh, imajući u vidu da savremeno zakonodavstvo ne može blagovremeno da reaguje na promene koje donosi razvoj nove tehnologije.

Naime, dok evropske norme iz ove oblasti karakteriše nebrojeno mnogo izuzetaka čije se postojanje vremenom pokazalo nužnim, SAD isti cilj postižu služeći se tzv. konceptom “poštene”upotrebe autorskih dela tzv. “fair use”. U Evropi su propisi o izuzecima nastali kao posledica stanovišta da je opravdano da autor svoj umetnički izraz pronalazi koristeći se tuđim autorskim delima, te su tako nastali izuzeci koji se tiču kritičke misli, parodije i biografije. Pored ovoga, vremenom se pokazalo kao neophodno dozvoliti prosvetnim radnicima da koriste materijal koji sadrži i autorska dela kako bi dali primere u nastavi, advokatima da prave kopije materijala kako bi obezbedili dokaze pred sudom, novinarima i izdavačima da citiraju političke govore kako bi izveštavali javnost o tekućim događajima i arhivima i bibliotekama da prave kopije materijala u cilju njihovog očuvanja i sl.

Američki sudovi su umesto nabrajanja opravdanih svrha upotrebe izgradili koncept poštene upotrebe autorskog ili srodnopravnog dela koja se zasniva na ideji da je svaka svrha opravdana ukoliko je upotreba učinjena u razumnoj meri, bez nanošenja štete autoru ili tržištu. Ono što svakako ide u prilog otvorenom i fleksibilnom konceptu kao što je fer upotreba jeste što je razumljiv i za običnog čoveka, dok pronalaženje svoje sporne situacije u moru predviđenih izuzetaka za laika može da zvuči kao kvantna fizika. Druga karakteristika ovog koncepta je što je on, ne samo adekvatno odgovorio na razvoj novih tehnologija, nego i dodatno podstakao njihov razvoj. O ovome svedoči bogata praksa američkih sudova, kao što je na primer i presuda Vrhovnog suda u predmetu Sony protiv Universal-a[10] u kome je sud presudio upravo vođen konceptom fer upotrebe. Naime, Universal je pokrenuo postupak protiv Sony-ja zbog proizvodnje Betamax mašina odnosno mašina kojima je korisnicima omogućeno da snime video “za kasnije”. Universal je smatrao da je Sony, kao proizvođač ovakve mašine saučesnik u povredi autorskog prava, jer je znao ili morao znati da će korisnici koristiti mašinu za pravljenje neovlašćenih kopija zaštićenog televizijskog programa koji pripada Disney-u. Međutim, sud je doneo odluku u korist proizvođača ovih mašina, jer su napravljene sa legitimnom svrhom i upotrebom u lične i nekomercijalne svrhe, te bi zabrana ovakvih mašina samo ograničila pristup idejama, a ne bi donela neku srazmernu korist. Upravo ova odluka je postala zaštitnica inovativnosti, te je bila od značaja i prilikom stvaranja skenera, IPodova, MP3 plejera itd. Iako nastanak ovog koncepta nije bio vezan za novu tehnologiju, vremenom je baš on postao neka vrsta medijatora između interesa autora, proizvođača novih tehnologija i zainteresovane javnosti u vezi sa razvojom tehnologije. Ovaj koncept omogućio je balans između sukobljenih interesa, i postao glavna odrednica za sudove kada imaju zadatak da daju odgovor na pitanje da li je neka tehnologija štetna na način koji je i zakonodavac imao u vidu kada je propisivao postojeće odredbe.

Iz svih gore navedenih razloga, u celom svetu postalo je jasno da se izuzecima i ograničenjima u autorskom i srodnom pravu mora pristupiti na otvoren i fleksibilan način, kako bi važeće zakonodavstvo moglo da odgovori na izazove koji nosi moderno doba, i omogući pravnu sigurnost zainteresovanim licima. Dok su na nivou Evrope, eksperti poput Nili Kros upozorili da pravni sistem EU mora u te svrhe što pre da unese fleksibilnost u svoje odredbe, veliki broj svetskih zemalja (Koreja, Tajvan, Izrael, Australija…) je implementirao koncept sličan američkoj “fer upotrebi”.

8.1. Neki od najčešćih izuzetaka od autorskopravne zaštite:

Promocija autorstva

Jedan od izuzetaka čije se postojanje ispostavilo nužnim odnosi se na druge autore, imajući u vidu da se autorstvo i sama kultura razvija vekovima, te je u modernom dobu teško pronaći potpuno originalnu misao ili delo. Sva dela modernog doba su prožeta i inspirisana već postojećim delima, i postavljati ograničenje ovoj inspiraciji bi značilo kraj daljem razvoju autorstva, i ugušilo bi upravo one zbog kojih je autorsko pravo i nastalo – same autore. Primarno zbog ovoga predviđaju se izuzeci koji se odnose na parodije, satire i kritičku misao.

Iz prakse svetskih sudova jasno se vidi da je glavno pitanje u ovim sporovima pronaći balans između zaštite novog autora, i autora čije je delo već zaštićeno.

Zanimljiv evropski spor ove vrste je spor Deckmyn protiv Vandersteen-a[11] koji se poveo oko upotrebe naslovnice stripa autora Willy Vandersteen-a u političke svrhe. Naslovnica je upotrebljena od strane flamanske političke stranke u gradu Gentu, u Belgiji, kako bi se dočarala politička poruka ove stranke. Naime, ova politička partija iskoristila je poster stripa kako bi prikazala gradonačelnika ovog grada kao dobrotvora koji deli novac licima na slici, čija koža je u parodiji izmenjena u tamnoputu. Prema rečima tvoraca parodije ova slika je trebalo da sugeriše da gradonačelnik Genta novac deli svima osim građanima svog grada, zbog čega se kvari kvalitet života u ovom mestu. Međutim, sud je zabranio dalju izradu ovih postera i ovo delo proglasio povredom prava autora kao i delom diskriminacije. Sud je u obrazloženju procenio upravo da u ovom slučaju ne postoji adekvatna ravnoteža interesa, odnosno da autor stripa ima legitiman interes da se njegovo delo ne povezuje sa ovakvom političkom porukom.

Kada je tema ravnoteže interesa u pitanju zanimljiv je i spor Campbell protiv Acuff-Rose Music, Inc.-a[12] u Americi, koji se poveo oko upotrebe tuđeg dela, odnosno upotrebe delova pesme “Lepa žena” (“Pretty woman”) Roy Orbison-a od strane rep grupe u svrhe parodije. Iako se nosilac autorskih prava nad pomenutom pesmom nije saglasio sa ovakvom upotrebom, sud je presudio u korist tvoraca parodije, jer je smatrao da je upotreba delova teksta i melodije bila u meri neophodnoj da bi se prikazao njihov umetnički izraz, a da se samo delo znatno udaljilo od samog autorskog dela koga podsmehuje, odnosno da se delo parodije uklapa u koncept “fer upotrebe”.

Pravo na privatnost i pravo na zaštitu privatne svojine

Evropske zemlje predviđaju izuzetke i ograničenja koja se odnose na korisnike kada oni koriste zaštićena dela i prave njihove kopije u svrhe istraživanja, učenja, kritike ili osvrta, u lične i nekomercijalne svrhe. U SAD-u i u ovoj oblasti najveću ulogu opet igra institut “fer upotrebe”. Da ovaj koncept u praksi funkcioniše jednako efikasno kao i izričite norme u ovoj oblasti, jasno se vidi i iz pomenutog spora Sony protiv Universal-a gde je sud u obrazloženju između ostalog istakao i da se upotreba u lične i nekomercijalne svhre smatra legitimnom.

Pored ovoga, zemlje celog sveta predviđaju pravo svojine nad kopijama autorskog dela, pa su vlasnici ovih kopija slobodni da ih pozajmljuju, daju u zakup, preprodaju ili uništavaju.

Interes javnosti da pristupi informacijama

Ovaj izuzetak usko je povezan sa prethodno navedenim, jer i sama javnost ostaje uskraćena za jedno delo ukoliko strah od povrede propisa spreči novog autora da stvori delo inspirisano nekim od već zaštićenih. Pored ovoga, većina zemalja sveta propisuje izuzetke koji se tiču prava javnosti da bude obaveštena o ekonomskim, političkim, i drugim temama od društvenog značaja. Neke zemlje u te svrhe predviđaju slobodan prenos političkih govora, dok druge zemlje dopuštaju reprodukciju svakog materijala u vezi sa tekućim događajima od značaja.

Pravo javnosti na pristup informacijama potvrđeno je i u presudi u sporu Time, Inc. protiv Bernard Geis Associates-a[13] u kome je sud dao podršku Time-u u objavi segmenata zaštićenog filma u okviru knige, iako Time nije uspeo da pribavi licencu od autora, s obrazloženjem da je taj film jedini dokumentovani materijal o ubistvu predsednika Kenedija. U to vreme, Time je u knjizi izneo teoriju o tome kako ubistvo nije izvršio samo jedan izvršilac samostalno, a potvrdu za ovu teoriju je našao upravo u zaštićenom filmu. Imajući u vidu da ovo u datom trenutku bilo pitanje od izuzetnog značaja za građane SAD-a, sud je doneo odluku da interes javnosti preteže nad interesom autora.

Društveni interes u vidu kulture i socijalne politike

Izuzeci koji podržavaju ove ciljeve su od izuzetnog značaja za svako društvo, te ih države sveta redovno predviđaju na ovaj ili onaj način. Ono što je nesporno cilj zaštite jeste pravo učenika na pristup svom istorijskom i kulturnom nasleđu, te se upravo jedan od izuzetaka uvek odnosi na škole i profesore koje sa učenicima rade. Drugi izuzetak se obično odnosi na prilagođavanje autorskih dela raznim formama kako bi se omogućio širok pristup ovim delima od strane lica sa različitim smetnjama. I na kraju, propisuje se još jedan izuzetak u prilog arhivima i bibiliotekama zbog očuvanja kulturne baštine za buduće generacije.

Neke od država su među ove vrednosti uvrstile i religiju, kao na primer SAD.  Pa je tako interesantan primer slobode korišćenja autorskih dela na tamošnjim religijskim zajednicamaa koji je odličan pokazatelj toga da nekad izuzeci od autorskopravne zaštite nastaju i kao kompromisno rešenje za određene interesne grupe, imajući u vidu da ovakvo pravo nije osigurano drugim institucijama i ustanovama u SAD-u.

Državni interes u vidu potrebe za funkcionisanjem javnih službi

Imajući u vidu broj priznatih autorskih i srodnih prava u modernom dobu, ne predvideti izuzetak koji se odnosi na javne službe, značilo bi onemogućiti njihov rad. Naime, zaštićeni sadržaj se proizvodi i kopira svakodnevno u istragama, postupcima pred sudovima, i u svakodnevnom radu organa javne vlasti. Neke od država, kao npr. Japan, propisuju poseban izuzetak od autorske zaštite koji se tiče korišćenja zaštićenog materijala u istragama, odlukama sudova, administrativnim procedurama i sl. SAD još jednom odustaju od kodifikovanja, ali u praksi uvažavaju ovaj izuzetak od pravila.

Upravo su američki sudovi ti koji su presudili u korist podnosioca patentne prijave kada je zaštićenim materijalom dokazivao tehničko stanje pred nadležnim organima[14] ili u korist policije koja je koristila fotografiju fotografa u sporu u kome je isti bio osumnjičeni[15].

Potreba za podsticajem  inovacija i konkurencije na tržištu

Mnoge zemlje na nacionalnom nivou propisuju i izuzetke i ograničenja u cilju daljeg razvoja tržišta i inovacija, koje ne može da bude sprečeno zbog nosioca prava na dosadašnjim izumima.

Neke od pojedinačnih odredbi tiču se na primer dozvole za tzv. obrnuti inženjering kompjuterskih programa. Naime, određene zemlje su svojim odredbama dozvolile obrnuti inženjering kao jedini način da se pribave potrebne informacije za nove izume koji se tiču kompjuterskih programa. Ova odredba je bila neophodna, jer bi u suprotnom izumitelj prvog programa imao potpunu kontrolu nad svojom konkurencijom na tržištu, čiji bi izumi u potpunosti zavisili od njegove dobre volje, što bi bilo neprihvatljivo za tržište.

Odličan ilustrator važnosti ove odredbe u praksi jeste presuda u kojoj je sud dozvolio program za nadgradnju video igrice u sporu Lewis Galoob Toys protiv Nintendo of America-e[16], koja je bila presedan za sve buduće programe za nadgradnju ovih i raznih drugih kompjuterskih programa bez kojih ne bismo da zamislimo današnje tržište. Naime, u ovoj presudi je utvrđeno pravo korisnika da modifikuje zaštićeno delo za sopstvenu upotrebu i to modifikovanjem video igre u realnom vremenu (npr. preuzimenjem dodatnih života u video igri) opet pomoću koncepta tzv. fer upotrebe, imajući u vidu da je sud presudio u korist tvorca programa za nadgradnju, upravo iz razloga što on svojim delom nije istisnuo sa tržišta proizvođača zaštićenog dela (video igre), već je samo doveo do inovacije i zdrave konkurencije na tržištu

8.2. Zaključak

S jedne strane, digitalno doba je sa sobom donelo veliki broj mogućnosti za autore kada je u pitanju upotreba i način upotrebe njihovih autorskih dela. Svakog dana se pojavljuju nove forme za izražavanje kreativnosti i novi vidovi zabave, a sama komunikacija tih informacija se odvija lakše nego ikada. S druge strane, sa velikim mogućnostima došle su i velike pretnje za autore, jer se kontrola nad njihovim delima potpuno igubila – oni ne uspevaju da saznaju da li je njihovo delo zloupotrebljeno niti na koji način. Zbog svega toga, postoji potreba da se autorskopravna zaštita stalno širi i razvija kako bi odgovorila na ove izazove.

S tim u vezi, paralelno sa olakšanim protokom i korišćenjem autorskih dela na internetu, razvijaju se i alati uz pomoć kojih se može donekle ući u trag objavama dela na mreži, odnosno razvijaju se algoritmi koji prepoznaju dela vizuelene umetnosti, ali i segmente iz muzičkih i dela video produkcije. Ostaje problem individualnog ostvarivanja autorskih prava na globalnom nivou, jer i pored pronalaženja nezakonitog korišćenja dela, znatno su ograničene mogućnosti efikasnog delovanja protiv lica koja su nezakonito postupala. To se naročito odnosi na delovanje vebsajtova čiji se stvarni vlasnici i lokacije servera ne mogu sa sigurnošću utvrditi.

Međutim, potrebno je obezbediti ograničenjima i izuzecima da se razvijaju na isti način. Imajuću u vidu brzinu kojom se razvija tržište potpuno je jasno da ove odredbe ne mogu ostati fiksirane, jer na taj način mogu da postanu irelevantne i pre nego što ih nadležni organi izglasaju.

Svakako, biće interesatno posmatrati razvoj modernog zakonodavstva i prakse, pred kojima je sve teži zadatak balansiranja interesa autora i korisnika njihovih dela, dok paralelno imaju obavezu očuvanja suštinskih vrednosti u društvu i zdravog i motivišućeg tržišta

[1] Poptuna vlast na stvari

[2] S. Marković, D. Popović, Pravo intelektualne svojine, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu 2017, str. 77 – 78

[3] Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Gž 585/92, od 13.10.1992: Iz obrazloženja: Postoji povreda autorskog prava ukoliko se tuđe autorsko delo koristi s manje od ¼ dela, ali se ne označe ime i prezime autora izvornog dela, kao i poreklo pozajmice. Okužni sud je utvrdio da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan jer je iz njegovog dela preuzeto manje od ¼ sadržaja i uzimajući u obzir da su tuženi preuzete delove inkorporisali u dela namenjena studentima, tj u svrhu nastave, time je objava dozvoljena i bez dozvole autora. Međutim, u tim situacijama se mora naznačiti ime i prezima autora, naziv dela koje je izvor, što tuženi nisu učinili pa su povredili moralna prava autora.

[4] Vidi: Zakonska licenca koja se odnosi na informisanje javnosti

[5] Case: Svensson, C-466/12

[6] Zakon o autorskim i srodim pravima, član 54a

[7] S. Marković, D. Popović, Pravo intelektualne svojine, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu 2017, str. 77 – 78

[8] Član 55

[9] Član 54

[10] Sony Corp. v. Universal City Studios, 464 U.S. 417 (1984), Sony Corporation of America et al. v. Universal City Studios, Inc., et al.

[11] Johan Deckmyn and Vrijheidsfonds VZW vs Helena Vandersteen, Christiane Vandersteen, Liliana Vandersteen, Isabelle Vandersteen, Rita Dupont, Amoras II CVOH and WPG Uitgevers België, C 201/13

[12] Campbell v. Acuff-Rose Music, Inc., 510 U.S. 569 (1994)Luther R. Campbell a.k.a. Luke Skyywalker, et al., Petitioners v. Acuff-Rose Music, Incorporated

[13] Time Incorporated v. Bernard Geis Associates, 293 F. Supp. 130 (S.D.N.Y. 1968), TIME INCORPORATED, Plaintiff,
v. BERNARD GEIS ASSOCIATES, Bernard Geis, Josiah Thompson, and Random House, Inc., Defendants.

[14] American Insistute of Physics v. Schwegeman, Lundberg, & Woessner P.A., 2013 WL 4666330 (D. Minn. 2013)

[15] Shell v. City of Radford, 351 F. Supp. 510 (W.D.Va. 2005.)

[16] Lewis Galoob Toys, Inc. v. Nintendo of America, Inc., 780 F. Supp. 1283 (N.D. Cal. 1991) (granting judgment for Galoob following two-week bench trial)