Iako ideja uvođenja obaveznih minimalnih plaćanja od strane države ili osnovne garantovane i bezuslovne opšte naknade koju bi primali svi građani jedne zemlje iz ugla prilka u Srbiji izgleda kao utopija i nerealna filmska priča, u pojedinim razvijenim zemljama zagovornici ove ideje su veoma dobro organizovani i već su daleko odmakli u pravcu njenog ostvarenja.
Za razliku od socijalne pomoći, ideja jedinstvene i zagarantovane zarade je da ne bude vezana za nezaposlena i socijalno ugrožena lica, već za sve građane određene zemlje.
Osnovna karakteristika ove ideje je što ističe jednakost u prvi plan, jer pravo na ostvarenje ničim nije uslovljeno do državljanstvom. Isti iznos naknade primaju i najugroženiji i najbogatiji članovi društva.
Naime, predmetna primanja bi se ostvarivala nezavisno od zarade koju zaposleni ostvaruje u radnom odnosu, čime se ne dovodi u pitanje motivacija građana da rade, jer zaposlenje ne isključuje garantovanu zaradu, kao što je slučaj sa naknadom za nezaposlene. Naprotiv, zaposleni bi trebali biti motivisaniji da rade jer će imati šansu da ostvare veći standard i bolji kvalitet života.
Organizacije zagovornice ove ideje su našle računicu da je takva vrsta nepovratnog davanja isplativa za državu iz razloga što bi većina tako plasiranog novca bila potrošena na tekuće potrebe stanovništva na domaćem tržištu, a i veliki deo tih primanja bi se ponovo vratio kroz razne vrste poreza ili taksi. Sa druge strane, socijalna davanja i naknade nezaposlenima za koje namene države danas izdvajaju ogromne sume novca, ne bi postojale paralelno već bi bile obuhvaćene zagarantovanom zaradom.
U proteklih nekoliko decenija vršeni su mnogi eksperimenti u cilju uvođenja minimalnih uslova za život pojedinaca kao put nekom novom i humanijem društvu gde kapital i dalje igra glavnu ulogu, ali uz poštovanje egzistencijalnih životnih uslova svih pojedinaca. Međutim nakon sprovedenih ogleda, ova ideja nikad nije zaživela u praksi niti je javnosti objavljen zvaničan rezultat eksperimenta.
Međutim napredak tehnologija u vidu automatizacije u sistemu proizvodnje, prouzrokovao je ukidanje milione radnih mesta. Otuda se pojavilo pitanje nezaposlenih i nekvalifikovanih ljudi koji ne mogu pronaći adekvatan posao, a čime se direktno ugrožava njihova egzistencija u današnjem modelu potrošačkog društva koje zahteva konstantne finansijske prilive.
Tehnološki razvoj ide ka tome da će ljudsko angažovanje u procesu proizvodnje i usluga biti sve manje potrebno, jer veštačka inteligencija može mnogo bolje i preciznije obavljati većinu poslova za koje se čak i danas čini da ih može raditi samo čovek.
Takođe, sve veći jaz između ekstremno bogatih i srednje i niže klase, koncentracija novca i moći u rukama malog broja ljudi, dodatno podgrejava ovu ideologiju i opravdanost njenog ponovnog aktuelizovanja.
S obzirom na stanje na tržištu rada i nedostatke perspektiva na tom planu, pitanje osnovne mesečne zarade se ponovo pokreće u današnje vreme. Za sada u najbogatijim i socijalno najodgovornijim državama sveta.
OPŠTA OSNOVNA NOVČANA NAKNADA – AKTUELNI PROJEKTI
U toku su državni ekperimentalni projekti u Finskoj i Holandiji, a nevladin sektor koji zagovara ovu ideju najbrojniji i najzastupljeniji je u Švajcarskoj.
Nakon što je 23. Septembra 2015, švajcarski parlament glasanjem odbio da usvoji zakonsku inicijativu da se uvede pravo na zagarantovanu naknadu podržanu od strane 120.000 potpisanih građana, aktivisti su simbolično prosuli osam miliona kovanica ispred parlamenta, čime su skrenuli pažnju celom svetu na ozbiljnost i potrebu da se uvođenje ovog prava ozbiljnije shvati.
Njihov predlog je bio da godišnja novčana naknada bude u rasponu od 30.000 do 34.000 CHF, što je prema procenama minimalan iznos za iole pristojan život u Švajcarskoj.
Većina švajcarskih političara je bila protiv ovih beneficija navodeći da dolaze u času kada se Evropa suočava sa talasom migranata i da bi se time Švajcarska našla u velikim problemima. Zbog toga je i rezultat glasanja bio poražavajući za pobornike ove ideje, čak 146 poslanika je glasalo protiv, samo 14 za, a 12 je bilo uzdržanih.
Oštri kritičari ideje okarakterisali su zakonsku inicijativu kao veoma opasnu po švajcarski finansijski sistem, pa i državni poredak.
Međutim, ideju potržava veliki broj uticajnih političara, ekonomista, naučnih radnika, čak i laureata Nobelove nagrade za ekonomiju, što celom pokretu daje veliku težinu i važnost.
Neposredno nakon odluke o neusvajanju inicijative u parlamentu, sprovedeno je i istraživanje javnog mnjenja, gde je utvrđeno da čak 49% građana podržava ovu inicijativu, dok je 43% protiv. Ostali su okarakterisani kao neopredeljeni.
Podrška mnoštva uticajnih pojedinaca i velikog broja građana govori da statistika dobijena iz parlamentarnog glasanja nije realna slika raspoloženja odnosno ukazuje da je Švajcarska mnogo bliže usvajanju jedne ovakve odluke nego što se na prvi mah činilo.
Kritičari ideje neprestano iznose argumente da bi osnovna zarada uticala na smanjenu želju za radom i privređivanjem, da bi motivisala ljude u raznim negativnim pravcima. Postavljaju se i pitanja zbog čega nečije lenčarenje treba platiti i zbog čega je neko to uopšte zaslužio.
Međutim, ranije sporovedeni eksperimenti, kao što je MINCOME u Kanadi, daju i drugačije rezultate.
