POJAM MEDIJA PO ZAKONU O JAVNOM INFORMISANJU I MEDIJIMA
Zakon o javnom informisanju i medijsima, koji je stupio na snagu 2014. godine, termin javno glasilo zamenjuje nazivom medij i precizno definiše šta se ima smatrati medijem, a šta ne.
Prema istom zakonu, javno informisanje se isključivo preko medija, a medij je definisan kao sredstvo javnog obaveštavanja koje rečima, slikom, odnosno zvukom prenosi urednički oblikovane informacije, ideje i mišljenja i druge sadržaje namenjene javnoj distribuciji i neodređenom broju korisnika.
Pod medijem se u smislu ovog zakona naročito podrazumevaju dnevne i periodične novine, servis novinske agencije, radio-program i televizijski program i elektronska izdanja tih medija, kao i samostalna elektronska izdanja (uređivački oblikovane Internet stranice ili internet portali), a koji su registrovani u Registru medija, u skladu sa ovim zakonom. Takođe treba imati u vidu da svaka novina sa posebnim nazivom predstavqa poseban medij, dok sva izdanja jednih novina koja izlaze pod istim imanom, smatraju se jednim medijem. Televizijski ili radio program kao i samostalno elektronsko izdanje su mediji za sebe.
Forme objavljivanja sadržaja koje Zakon ne smatra medijima:
knjiga, film, nosač audio i audio-vizuelnog sadržaja, naučni i stručni časopis namenjen prvenstveno informisanju ili obrazovanju određene profesionalne grupe, ostale štampane publikacije, katalog koji sadrži isključivo obaveštenja, oglase, reklame i informacije namenjene tržištu ili bilten i slične publikacije namenjene internom informisanju, elektronska publikacija državnih organa i organizacija, ustanova, javnih preduzeća i privrednih društava, preduzetnika i njihovih udruženja, službeno glasilo, štampana stvar poput letaka, plakata i sličnih sredstava javnog obaveštavanja, druga publikacija u smislu propisa kojim se uređuje izdavaštvo, kao ni internet-pretraživači i agregatori.
Mediji, u smislu ovog zakona takođe nisu: platforme, poput Internet foruma, društvenih mreža i drugih platformi koje omogućavaju slobodnu razmenu informacija, ideja i mišljenja njenih članova, niti bilo koja druga samostalna elektronska publikacija, poput blogova, veb-prezentacija i sličnih elektronskih prezentacija, osim ako nisu registrovane u Registru medija, u skladu sa ovim zakonom.
Treba imati u vidu da ovakvim rešenjima zakonodavac nije onemogućio ovim formama da imaju status medija već im je upravo dao mogućnost izbora tj. da registracijom kod nadležnog registra odnosno Registra medija Agencije za privredne registre Republike Srbije, postanu mediji u smislu zakona, sa svim svojim pravima i obavezama koja iz toga proističu.
Izdavač medija može biti svako fizičko i pravno lica, s tim što kao što je gore navedeno, moraju biti registrovani kod nadležnog organa Republike Srbije za obavljanje delatnosti.
Pravno lice kao izdavača medija može osnovati svako domaće ili strano pravno ili fizičko lice, u skladu sa zakonom.
Da li će se neko lice opredeliti da sadržaje objavljuje preko medija ili u nekoj drugoj formi, direktno utiče i na njegova prava i obaveze odnosno odgovornosti za objavljeni sadržaj. Naime postoje razlike u tom smislu, zavisno od forme za koju se pravno ili fizičko lice opredeli.
Advokat Dragan Milić
