POJAM MEDIJA PO ZAKONU O JAVNOM INFORMISANJU I MEDIJIMA

Ovaj tekst je ažuriran prema Zakonu o javnom informisanju i medijima (“Sl. glasnik RS”, br. 92/2023 i 51/2025).

Uvod: od „javnog glasila“ ka pojmu „medij“

Zakonom o javnom informisanju i medijima iz 2014. godine zakonodavac je napustio termin „javno glasilo“ i uveo pojam „medij“ kao centralnu kategoriju sistema javnog informisanja. Ova terminološka promena nije bila samo jezička, već je odražavala modernizaciju pravnog okvira i njegovo prilagođavanje digitalnom okruženju, razvoju interneta i novih oblika distribucije sadržaja.

Značaj definicije medija je višestruk: od nje zavisi primena čitavog niza prava i obaveza (urednička odgovornost, pravo na ispravku i odgovor, obaveze transparentnosti vlasništva, ograničenja koncentracije, zaštita izvora informacija, pravila oglašavanja, kao i nadležnosti regulatornih tela).

Zakonska definicija medija

Prema ZJIM, javno informisanje se ostvaruje isključivo putem medija.

Medij je definisan kao sredstvo javnog obaveštavanja koje rečima, slikom, odnosno zvukom prenosi urednički oblikovane informacije, ideje i mišljenja i druge sadržaje, namenjene javnoj distribuciji i neodređenom broju korisnika.

Iz ove definicije proizlaze četiri ključna kumulativna elementa pojma medija:

  1. Postojanje sredstva javnog obaveštavanja – tehničkog ili organizacionog kanala distribucije sadržaja;

  2. Uredničko oblikovanje sadržaja – postojanje uređivačke kontrole, selekcije i strukturiranja informacija (razlika u odnosu na platforme koje samo omogućavaju razmenu sadržaja korisnika);

  3. Sadržaj u formi informacija, ideja ili mišljenja – medij nije puki oglasni ili komercijalni kanal;

  4. Namenjenost javnoj distribuciji i neodređenom krugu lica – sadržaj nije interan, zatvoren ili ograničen na unapred određenu grupu.

Šta se naročito smatra medijem prema zakonu

Zakon izričito navodi da se medijem naročito smatraju:

  • dnevne i periodične novine;

  • servis novinske agencije;

  • radio-program;

  • televizijski program;

  • elektronska izdanja navedenih medija;

  • samostalna elektronska izdanja – uređivački oblikovane internet stranice ili internet portali.

Upis u Registar medija koji vodi Agencija za privredne registre ima pretežno evidencioni karakter. Medij može postojati i faktički, ako ispunjava zakonske kriterijume, ali neregistrovani medij ne može koristiti sva prava i pogodnosti koje zakon vezuje za registrovane medije.

Važna pravila identiteta medija su sledeća:

  • Svaka novina sa posebnim nazivom predstavlja poseban medij.

  • Sva izdanja jednih novina koja izlaze pod istim imenom smatraju se jednim medijem.

  • Televizijski program, radio program i samostalno elektronsko izdanje predstavljaju zasebne medije, čak i kada ih izdaje isti izdavač.

Ovo ima praktičan značaj, između ostalog, za pitanja koncentracije medija, transparentnosti vlasništva i odgovornosti za sadržaj.

Šta se NE smatra medijem (negativna definicija)

ZJIM taksativno nabraja oblike objavljivanja koji ne predstavljaju medij, i to naročito:

  • knjige;

  • filmove;

  • nosače audio i audio-vizuelnog sadržaja;

  • naučne i stručne časopise namenjene prvenstveno informisanju ili obrazovanju određene profesionalne grupe;

  • druge štampane publikacije koje nisu periodične novine;

  • kataloge koji sadrže isključivo obaveštenja, oglase, reklame ili informacije namenjene tržištu;

  • biltene i slične publikacije namenjene internom informisanju;

  • elektronske publikacije državnih organa, javnih preduzeća, ustanova, privrednih društava i njihovih udruženja;

  • službena glasila;

  • letke, plakate i druge promotivne štampane materijale;

  • druge publikacije u smislu propisa o izdavaštvu;

  • internet-pretraživače i agregatore sadržaja.

Ovakvo razgraničenje je ključno jer sprečava da se svaki oblik javnog sadržaja automatski podvede pod režim medijskog prava.

Platforme, društvene mreže, blogovi i portali – zašto nisu mediji (po pravilu)

Posebno je značajno da medijima, po pravilu, nisu:

  • internet forumi;

  • društvene mreže;

  • druge platforme koje omogućavaju slobodnu razmenu informacija, ideja i mišljenja među korisnicima;

  • blogovi, veb-prezentacije i slične elektronske publikacije.

Razlog je jednostavan: ove platforme nemaju uređivački oblikovan sadržaj u smislu zakona, već pretežno služe kao infrastruktura za objavljivanje sadržaja korisnika.

Međutim, ovo nije apsolutna isključenost.

Ako takva platforma, blog ili portal izvrši registraciju u Registru medija, može steći status medija sa svim pravima i obavezama koje iz toga proizlaze. Dakle, zakon ostavlja mogućnost izbora – ne zabranjuje status medija, već ga čini fakultativnim.

Čak i bez formalne registracije, određeni portal ili blog može se smatrati medijem ako faktički ispunjava kriterijume urednički oblikovanog sadržaja namenjenog javnosti — ali registracija otklanja pravne nedoumice i omogućava primenu punog režima ZJIM-a.

Ko može biti izdavač medija?

Izdavač medija može biti svako fizičko ili pravno lice, domaće ili strano, koje posluje u skladu sa propisima Republike Srbije i koje je upisano u odgovarajući registar (npr. APR), kada je to zakonom propisano.

Pravno lice može osnovati izdavača medija u skladu sa opštim pravilima o osnivanju privrednih društava, uz obavezu upisa u Registar medija.

Ovo znači da status izdavača nije rezervisan samo za „klasične“ medijske kuće, već je otvoren i za startape, nevladine organizacije, pa čak i pojedince koji žele da institucionalizuju svoj medijski projekat.

Praktične pravne posledice: zašto je važno da li ste medij ili ne

Izbor između objavljivanja sadržaja kao medij ili van režima medija ima značajne pravne implikacije, naročito u pogledu:

  • Odgovornosti za sadržaj – mediji podležu posebnim pravilima (npr. ispravka, odgovor, zabrana govora mržnje, zaštita maloletnika);

  • Zaštite novinarskih izvora – pravo koje je tipično vezano za medije;

  • Transparentnosti vlasništva i finansiranja;

  • Primene pravila o koncentraciji medija;

  • Nadzora i sankcija od strane nadležnih organa;

  • Položaja u sudskim sporovima (npr. za klevetu ili povredu časti i ugleda).

Zbog toga je kvalifikacija „medij ili ne“ daleko od teorijskog pitanja – ona suštinski određuje pravni režim delovanja.

Pristup zakona

ZJIM uspostavlja balans između slobode izražavanja i potrebe da se medijsko polje uredi kroz jasna pravila odgovornosti. Definicija medija je dovoljno široka da obuhvati savremene oblike informisanja, ali i dovoljno precizna da izuzme platforme koje nisu uređivački oblikovani informativni kanali.

Za pravna i fizička lica koja objavljuju sadržaje u javnom prostoru, ključno pitanje nije samo šta objavljuju, već i u kom pravnom režimu to čine.

Ovaj tekst je strogo neformalnog i informativnog karaktera i ne može biti shvaćen kao pravni savet.