Autor: Boris Moljević, diplomirani pravnik

 

Novi zakon o zaštiti poslovne tajne i razlozi za njegovo donošenje

Zakonodavac kao glavni razlog za donošenje novog zakona o zaštiti poslovne tajne (u daljem tekstu: „Zakon“) navodi usklađivanje domaćeg sistema i propisa koji regulišu poslovnu tajnu sa relevantnim standardima Evropske unije, konkretno sa Direktivom 2016/943 EU Evropskog parlamenta i Saveta o zaštiti neotkrivenih znanja, iskustva i poslovnih informacija (poslovne tajne) od nezakonitog pribavljanja, korišćenja i otkrivanja, kao i sa Direktivom 2004/48/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta o sprovođenju prava intelektualne svojine.

Zakonom je precizno definisan pojam poslovne tajne, odnosno koje informacije su pod kojim uslovima obuhvaćene tim pojmom, a takođe se utvrđuje koji način pribavljanja i korišćenja datih informacije je zakonit, a koji bi predstavljao povredu poslovne tajne.

Članom 2, stav 2. tačka 2, Zakona, definiše se držalac poslovne tajne kao lice pod čijom zakonitom kontrolom se ista nalazi, dok je tačkom 3. utvrđen pojam lica koje je povredilo poslovnu tajnu, kao licа koje je na nezakonit način pribavilo, koristilo ili otkrilo poslovnu tajnu. Navedeni pojmovi, koji se odnose na poslovnu tajnu, držaoca, odnosno lice koje je povredilo istu, definisani su u skladu sa Direktivom 2016/493 EU.

 

Pojam poslovne tajne – šta je poslovna tajna?

Članom 2, stav 1. Zakona regulisan je pojam poslovne tajne, te isti obuhvata informacije koje ispunjavaju tri uslova:

  • informacije nisu u celini ili u pogledu strukture i skupa svojih sastavnih delova opštepoznate ili lako dostupne licima koja obavljajući svoje aktivnosti uobičajeno dolaze u kontakt sa takvim informacijama;
  • informacije imaju komercijalnu vrednost;
  • lice koje u skladu sa zakonom kontroliše informacije je preduzelo razumne mere kako bi sačuvalo tajnost istih.

Dakle, za utvrđivanje statusa poslovne tajne potrebno je primeniti neku vrstu tripartitnog testa, koji je jedna vrsta modifikacije elemenata koji su prvi put ppomenuti u sudskoj praksi Velike Britanije, i to u odluci engleskog Višeg suda u predmetu Coco V. A.N. Clark (Engineers) LTD [1969] RPC 41. Nakon sudske prakse, trodelni test je pretrpeo određene izmene, ali se do danas zadržao u mnogim pravnim sistemima, računajući i naš.

Element tajnosti

Da bi se određena informacija smatrala poslovnom tajnom, nije neophodna apsolutna tajnost, već je dovoljno da ta informacija nije opštepoznata ili relativno lako dostupna relevantnoj javnosti. Dakle, sam čin otkrivanja informacije drugim licima ne mora nužno uticati na status te informacije kao poslovne tajne, ukoliko se lica kojima je informacija otkrivena obavežu ugovorom, statutom ili na drugi pravno relevantan način, da dobijenu informaciju neće dalje otkrivati trećim licima.

Takođe, poslovna tajna neće izgubiti taj statu ni ako je nezakonito pribavljena od njenog držaoca, o čemu će niže u tekstu biti reči.

Postojanje komercijalne vrednosti informacije

Dalje, da bi informacija bila podobna da bude klasifikovana kao poslovna tajna neophodno je da ima određenu komercijalnu vrednost. Komercijalna vrednost informacije se ogleda u otvaranju mogućnosti narušavanja naučnog ili tehnološkog potencijala, poslovnog, kao i finansijskog interesa ili strateške pozicije lica koje zakonito kontroliše konkretnu informaciju, u slučaju nezakonitog sticanja ili korišćenja iste od strane drugog lica.

Predmetna vrednost se ne mora ogledati u mogućnosti direktnog izražavanja vrednosti, u tržišnom smislu. Komercijalna vrednost mnogo češće podrazumeva kapacitet neke informacije da se njenim posedovanjem ostvari neka ekonomska benefit.

Komercijalna vrednost se ne mora nužno ogledati ni u uvećanju imovine primaoca ili trećeg lica koji su je nezakonito stekli, iz kog uvećanja se može iskazati i njena novčana vrednost. Komercijalna vrednost informacije se može iskazati i kroz mogućnost nastanka štete njenom zakonitom držaocu, ukoliko bi ista došla u posed trećeg lica na nezakonit način. Dakle, ne mora imovina primaoca ili trećeg lica biti uvećana korišćenjem poslovne tajne, dovoljno je da njen zakoniti držalac može pretrpeti štetu, kroz gubitak kontrole nad informacijom.

Element obaveze proglašenja informacije tajnom i mere zaštite

Konačno, poslednji uslov koji informacija mora ispuniti da bi se tretirala kao poslovna tajna, jeste činjenica da je lice koje istu kontroliše na zakonit način preduzelo razumne mere za očuvanje njene tajnosti. Termin „razumne mere“ predstavlja pravni standard, a sadržina tih mera se određuje u svakom konkretnom slučaju u zavisnosti od vrste, značaja i vrednosti date informacije. U članu 2, stav 3.

Zakona zakonodavac je naveo nekoliko mera koje se smatraju razumnim merama u kontekstu očuvanja tajnosti, a to su:

  • izrada internog akta o rukovanju poslovnom tajnom i krugu lica i njihovim pravima i obavezama prilikom rukovanja poslovnom tajnom;
  • mere fizičke i elektronske zaštite pristupa i rukovanja poslovnom tajnom;
  • označavanje dokumenata oznakom „poslovna tajna“ ili sličnom oznakom;
  • ograničavanje pristupa prostorijama i datotekama u kojima se nalaze informacije koje se smatraju poslovnom tajnom ili zaključivanje ugovora o poverljivosti, odnosno neotkrivanju poverljivih informacija sa licima koja potencijalno mogu da dođu u posed poslovne tajne, uključujući zaposlene, poslovne partnere, spoljne saradnike i konsultante, tu obuhvatajući i potpisivanje izjava o poverljivosti ili neotkrivanju poverljivih informacija od strane navedenih lica.

 

Zakonito korišćenje poslovne tajne

Između ostalog, da bi poslovna tajna ispunila prvi zakonski uslov tajnosti, odnosno da nije opštepoznata, Zakon je utvrdio situacije u kojim se pribavljanje, korišćenje i otkrivanje poslovne tajne neće smatrati povredom zakona, odnosno slučajevi korišćenja koji će se smatrati zakonitim:

  • ukoliko je nečije nezavisno otkriće ili stvaranje identično sa poslovnom tajnom drugog lica;
  • u slučaju obrnutog inženjeringa, odnosno ukoliko se poslovna tajna pribavi kroz posmatranje, proučavanje, rastavljanje ili testiranje proizvoda koji je javno dostupan ili koji se nalazi u zakonitoj državini pribavioca informacije;
  • u slučaju da se poslovna tajna pribavi prilikom ostvarivanja prava zaposlenih ili njihovih predstavnika u vezi sa informisanjem i konstultovanjem;
  • u slučaju bilo koje druge radnje koja je, u konkretnom slučaju, u skladu sa dobrim poslovnim običajima.

 

Nezakonito korišćenje poslovne tajne

Što se tiče nezakonitog pribavljanja, isto je definisano članom 4. Zakona gde je utvrđeno koji vid korišćenja ili otkrivanja poslovne tajne se smatra nezakonitim.

Naime, ukoliko je korišćenje ili otkrivanje izvršeno bez saglasnosti držaoca poslovne tajne, smatraće se nezakonitim u sledećim slučajevima:

  • ukoliko je lice neovlašćeno pristupilo, prisvojilo ili umnožavalo dokumente ili bilo koje druge materijale koji su pod zakonitom kontrolom držaoca poslovne tajne, a pritom sadrže poslovnu tajnu ili ista može iz njih da se izvede;
  • u slučaju bilo kog drugog postupanja koje, u konkretnom slučaju, predstavlja radnje koje nisu u skladu sa dobrim poslovnim običajima.

Lica koja mogu preduzimati radnje podobne da se smatraju nezakonitim korišćenjem ili otkrivanjem poslovne tajne su, pored lica koje je poslovnu tajnu pribavilo protivno zakonskim odredbama, i ona koja na taj način krše sporazum o poverljivosti, odnosno drugu obavezu u vezi sa zabranom otkrivanja poslovne tajne ili ugovornu obavezu kojom se ograničava korišćenje poslovne tajne.

Pored navedenih situacija, pojam nezakonitog korišćenja poslovne tajne obuhvata i slučajeve u kojima je lice u trenutku pribavljanja, korišćenja ili otkrivanja poslovne tajne znalo, odnosno moralo znati da istu pribavlja od drugog lica koje je poslovnu tajnu koristilo ili otkrilo na nezakonit način. Takođe, lica koja proizvode, nude ili stavljaju u promet robu kojom je povreda poslovne tajne izvršena, uključujući i lica koja vrše uvoz, izvoz ili skladištenje te robe u svrhe proizvodnje, nuđenja ili stavljanja u promet, obuhvaćena su nezakonitim korišćenjem poslovne tajne ukoliko su prilikom vršenja navedenih radnji bila nesavesna, odnosno ukoliko su znala ili morala znati da je poslovna tajna korišćenja nezakonito.

 

Građanskopravna zaštita poslovne tajne

Članom 5. Zakona utvređene su vrste tužbenih zahteva koje držalac poslovne tajne ima na raspolaganju prilikom pokretanja parničnog postupka, u slučaju povrede poslovne tajne. U skladu sa navedenim članom, tužilac može zahtevati sledeće:

  • utvrđivanje postojanja povrede poslovne tajne;
  • prestanak vršenja radnji povrede poslovne tajne, odnosno zabranu korišćenja ili otkrivanja iste;
  • zabranu proizvodnje, nuđenja, stavljanja u promet ili korišćenja robe kojom je povreda poslovne tajne izvršena, kao i zabranu uvoza, izvoza ili skladištenja te robe u svrhe proizvodnje, nuđenja, stavljanja u promet ili korišćenja;
  • određivanje određenih mera u odnosu na robu kojom je povreda izvršena, kao što su: povlačenje iste sa tržišta, modifikacije te robe na način što će se sa iste ukloniti sredstva koja je čine robom kojom je izvršena povreda, uništenje te robe i dr.
  • delimično ili potpuno uništenje dokumenata ili drugih materijala koji predstavljaju poslovnu tajnu ili istu sadrže, kao i predaju tih dokumenata ili drugih materijala tužiocu.

Pored toga, držalac poslovne tajne može tužbom pokrenuti parnični postupak i protiv lica koje neovlašćenim preduzimanjem određenih radnji stvara neposrednu pretnju da će nezakonito pribaviti, koristiti ili otkriti poslovnu tajnu , te na taj način tražiti prestanak preduzimanja takvih radnji, kao i zabranu nezakonitog pribavljanja, korišćenja ili otkrivanja poslovne tajne. Zakon predviđa i odgovornost posrednika, odnosno lica čije se usluge koriste prilikom nezakonitog pribavljanja, korišćenja ili otkrivanja poslovne tajne, te dodatno štiti držaoca poslovne tajne jer je istom na taj način omogućeno pokretanje parničnog postupka i protiv posrednika, odnosno lica koje nije direktno izvršilo povredu poslovne tajne.

Dalje, Zakon, pored držaoca poslovne tajne, aktivno legitimiše i lice koje je sticalac licence u slučaju da je isti ovlašćen za podnošenje tužbe ugovorom ili zakonom. Dodatni uslov da je sticalac licence ugovorno ili zakonski ovlašćen za podnošenje tužbe je u skladu sa odredbama Direktive 2004/48/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta o sprovođenju prava intelektualne svojine, te predstavlja jedan od načina usklađivanja zakonodavstva Republike Srbije sa evropskim standardima, odnosno zakonodavstvom EU.

Rok za podnošenje tužbe zbog povrede poslovne tajne iznosi 5 godina od dana kada je povreda učinjena (objektivni rok), odnosno godinu dana od trenutka kada je tužilac saznao za postojanje povrede, odnosno za lice za koje sumnja da je istu izvršilo (subjektivni rok). Na prvi pogled kratak subjektivni rok od godinu dana, ukazuje na značaj čuvanja poslovne tajne i štetnih posledica njene povrede. Naime, propisivanjem kraćeg roka, držalac poslovne tajne se stavlja u poziciju da kontinuirano mora da vodi računa o korišćenju i čuvanju informacija koje predstavljaju poslovnu tajnu, te joj na taj način pruža adekvatniju zaštitu.

Prilikom donošenja odluke, odnosno prilikom odlučivanja o tužbenim zahtevima, sud će voditi računa da mere koje odredi budu srazmerne prirodi same povrede, ukoliko ista postoji, kao i njenom intenzitetu. Između ostalog, sud će uzeti u obzir i: vrednost i karakteristike poslovne tajne, mere koje je držalac preduzeo da istu zaštiti, ponašanje lica prilikom pribavljanja ili korišćenja poslovne tajne, da li je povreda izazvalo određene posledice i kakva je njihova priroda, javni interes, opravdane interese stranaka ili trećih lica, kao i zaštitu osnovnih prava.

Dalje, u članu 7, stav 4. Zakona omogućeno je sudu da, na zahtev lica koje je izvršilo povredu poslovne tajne i nakon što uzme u obzir sve okolnosti konkretne situacije, naloži tom licu plaćanje novčane naknade oštećenoj strani, umesto mera koje su predviđene tužbenim zahtevom i koje su navedene ranije u tekstu. Ipak, da bi sud mogao da iskoristi ovu zakonsku mogućnost, neophodno je da budu ispunjeni sledeći uslovi:

  • da lice koje je povredilo poslovnu tajnu, prilikom korišćenja ili pribavljanja iste, nije znalo niti je u datim okolnostima moralo znati da je poslovnu tajnu pribavilo od drugog lica koje je istu koristilo ili otkrilo na nezakonit način;
  • ukoliko bi se izršavanjem mera koje se mogu zahtevati tužbenim zahtevom nanela nesrazmerna šteta licu koje je povredilo poslovnu tajnu.

Takođe, treba napomenuti da u slučaju da sud iskoristi navedenu mogućnost i odredi licu koje je povredilo poslovnu tajnu plaćanje novčane naknade, ista ne može prevazilaziti iznos koje bi to lice platilo u slučaju da je poslovnu tajnu koristilo na zakonit način i u istom vremenskom periodu.

 

Naknada štete zbog povrede poslovne tajne

Članom 8. Zakona regulisana je naknada štete, pa je utvrđeno da držalac poslovne tajne ili sticalac licence može, po opštim pravilima o naknadi štete i u skladu sa Zakonom, zahtevati od lica koje je znalo ili je moralo znati da svojim radnjama učestvuje u nezakonitom pribavljanju, korišćenju ili otkrivanju poslovne tajne da mu nadoknadi štetu koju je pretrpeo.

Prilikom određivanja visine naknade štete, sud će uzeti u obzir sve okolnosti datog slučaja, a naročito negativne ekonomske posledice koje držalac poslovne tajne ili sticalac licence trpi usled nezakonitog ponašanja lice koje je povredilo poslovnu tajnu. Negativne ekonomske posledice obuhvataju običnu štetu, izmaklu korist, ali i korist koju je, prilikom povrede poslovne tajne, ostvarilo lice koje je i izvršilo povredu poslovnu tajnu.

Takođe, treba napomenuti da držalac poslovne tajne, kao i sticalac licence imaju pravo na i na naknadu nematerijalne štete koju su pretrpeli usled nezakonitog pribavljanja, korišćenja ili otkrivanja poslovne tajne.

Ukoliko u konkretnom slučaju sud ne može da utvrdi visinu naknade materijalne ili nematerijalne štete, vodiće se onim iznosom koji bi lice koje je povredilo poslovnu tajnu platilo da je istu steklo na zakonit način.

Pored naknade štete, tužilac može tužbom zahtevati i da presuda kojom je utvrđena povreda poslovne tajne bude objavljena u sredstvima javnog informisanja, u celini ili delimično, i to o trošku lica koje je povredilo poslovnu tajnu.

 

Privremene mere

Zakonodavac je članom 10. Zakona propisao mogućnost sudu da odredi privremene mere, ukoliko držalac poslovne tajne učini verovatnim da je došlo ili da će doći do pribavljanja korišćenja ili otkrivanja poslovne tajne na način koji je u suprotnosti sa zakonskim odredbama. Svrha omogućavanja donošenja privremenih mera jeste umanjenje ili potpuno sprečavanje negativnih uticaja na ekonomske i druge interese držaoca poslovne tajne, koji bi mogli biti povređeni u slučaju povrede poslovne tajne.

Vrste privremenih mera koje sud može odrediti:

  • prestanak ili zabrana korišćenja ili otkrivanja poslovne tajne;
  • zabrana proizvodnje, nuđenja, stavljanja u promet, kao i korišćenja robe kojom je učinjena povreda poslovne tajne, kao i zabrana izvoza, uvoza ili skladištenja robe kojom je povreda izvršena ukoliko je ista izvršena u svrhe proizvodnje, nuđenja, stavljanja u promet ili korišćenja robe;
  • oduzimanje robe za koju postoji sumnja da je njome izvršena povreda, uključujući i robu koja je uvezena, u cilju sprečavanja stavljanja iste u promet.

Ipak, sudu je omogućeno da, umesto propisivanja jedne od navedenih privremenih mera, dozvoli korišćenje poslovne tajne licu za koje se sumnja da je izvršilo povredu iste, pod uslovom da to lice položi jemstvo u cilju osiguranja eventualne naknade štete držaocu poslovne tajne.

U slučaju da držalac poslovne tajne učini verovatnim da je poslovna tajna na nezakonit način pribavljena, korišćenja ili otkrivena u okviru obavljanja delatnosti, u cilju sticanja privredne ili ekonomske koristi, kao i da držaocu poslovne tajne kao posledica toga preti nenadoknadiva šteta, sud pored ranije navedenih privremenih mera može odrediti i sledeće:

  • zaplenu pokretnih i nepokretnih stvari od lice za koga se sumnja da je izvršilo povredu poslovne tajne, odnosno protiv koga se određuje privremena mera;
  • zabranu isplate novčanih sredstava sa računa lica za koga se sumnja da je izvršilo povredu poslovne tajne, odnosno protiv koga se određuje privremena mera.